Архиве ознака: Dostojevski

О молитви, о љубави и о повезаности са другим световима, Достојевски

Омаж великом писцу на дан његовог рођења

Ф. М. Достојевски, „Браћа Карамазови“ – Беседе старца Зосиме

Младићу, не заборављај молитву. Сваки пут у молитви твојој, ако је искрена, појавиће се ново осећање, а у њему и нова мисао, коју раније ниси знао и која ће те поново ободрити; и схватићеш да је молитва — васпитање. Запамти још и ово: сваког дана, и кад год можеш, понављај у себи: »Господе, смилуј се свима који су данас изашли пред тебе.« Јер сваког часа и сваког тренутка хиљаде људи напуштају овај земаљски живот и њихове душе излазе пред господа, и како је много међу њима оних што су се растали са земљом отуђени, ником познати, у тузи и јаду што их нико неће пожалити и чак уопште не зна за њих: да ли су живели или нису. И ето, можда ће се са другог краја земљиног винути ка господу твоја молитва за покој његове душе, иако га ти уопште ниси познавао нити он тебе. Како је утешно души његовој, која је у страху стала пред господа, кад у том тренутку осети да постоји неко ко се и за њега моли богу, да је остало на земљи биће људско које и њега воли. А и бог ће милосрдније погледати обојицу вас, јер ако си ти њега тако пожалио, колико ће га више пожалити он, бескрајно милосрднији и болећивији од тебе. И опростиће му тебе ради. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за IV разред средње школе

Ф. М. Достојевски, „Браћа Карамазови“ – Беседе старца Зосиме

На данашњи дан, 11.11. 1821, рођен је горостас међу писцима, Фјодор Михајлович Достојевски. Немам довољно мудрости ни језичког умећа да речима изразим његов значај, па то нећу ни чинити. Написаћу само – Велики Учитељ…

У потрази за одломком из његовог дела, учинило ми се у тренутку прикладним да то буду управо беседе старца Зосиме из романа „Браћа Карамазови“ , из више разлога; један од њих је што се могу читати и као засебне, заокружене целине.

Нешто о господарима и слугама и о томе могу ли
господари и слуге да постану узајамно браћа по духу

Боже, ко говори да и у народу нема греха. Пламен распадања расте чак очевидно, сваког часа и долази одозго. И у народ продире подвајање: појавили су се кулаци и изелице. Трговац већ све више и више жели почасти, настоји да покаже како је образован, немајући никаквог образовања, и ради тога подло запоставља древне обичаје и чак се стиди вере својих отаца. Одлази на пријем код кнезова, а сам је, у ствари, само искварени сељак. Народ се заразио пијанством и не може се већ од њега одвикнути. А колико је суровости према породици, према жени, чак према деци — а све од пијанства. Видео сам по фабрикама чак десетогодишњу децу: болешљиву, закржљалу, погрбљену и већ развратну. Загушљива хала, бука машина, рад цео божји дан, непристојне речи и пиће, пиће; а зар је то потребно души таквог дечака, још детета? Њему су потребни сунце, дечје игре и свуда светли пример и макар мало љубави према њему. Нека не буде више тога, монаси, да не буде више мучења деце, устаните и проповедајте то, што пре, што пре. Али бог ће спасти Русију, јер иако је развратан обичан човек и не може се уздржати више од смрадног греха, он ипак зна да је бог проклео његов смрдљиви грех и да грешећи поступа рђаво. И тако наш народ још неуморно верује у правду, бога поштује и скрушено плаче. Другојачије је код виших слојева. Они, идући за науком, желе да уреде друштво само својим умом, али без Христа, као и раније, и већ су прокламовали да нема злочина и да нема греха. Истина, по њиховом схватању, тако и јесте: јер ако нема у теби бога, како онда може бити злочина? Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за IV разред средње школе

Достојевски као човек

Из књиге ДОСТОЈЕВСКИ У СВЕТЛУ РУСКЕ КРИТИКЕ

Избор и превод, Петар Митропан

Слово љубве, Београд, 1981.

 

ДОСТОЈЕВСКИ КАО ЧОВЕК

Д. В. Гришин

Нико не оспорава величину и генијалност Достојевског. То је јасно и општепознато, али ни до сада није јасно какав је човек био Достојевски, какав је био његов унутрашњд свет. Ми знамо каквим се идејама клањао Достојевски, али не знамо да ли је у њих веровао. И што је главно, штитећи понижене и увређене — да ли је поштовао човека, да ли је у њега веровао?dostoevsky_75

Тешко је одговорити на та питања. Достојевски, као што знамо, није водио дневнике. Постоје записи његове жене, али се Достојевски у њима приказује врло једнострано. Сећања пријатеља су непотпуна и противречна. Добија се утисак да су пријатељи лоше познавали Достојевског. Можда је томе он сам крив јер је био затворен д недружељубив.

Он је био свестан тога чиме се разликовао од других, мада је, дзгледа, у свему био њима сличан. Разлика није била само у огромној способности за рефлексију, самоанализу и »двојно поимање ствари«, већ и у способности да живи у будућности, тачније — да види будућност иза, за Достојевског прозрачних, зидова данашњице. Достојевски је себе сматрао пророком. Покушавао је да предскаже каква судбина очекује свет. Његовим предсказањима нису веровали за пишчева живота. Њима су се подсмевали после његове смрти. Узалуд су се подсмевали. Достојевски је грешио у појединостима, али је у основи био у праву кад је проницао страшне катастрофе које очекују човечанство. Достојевски је осећао своју »особеност«, бојао се, знао да га други неће моћи разумети и никад се ником није откривао докраја.

Достојевски није пуштао у свој унутрашњи свет чак ни блиске. Показивао им је само оно што су били способни да разумеју. Тако је Ана Григорјевна, која је с њим цео живот проживела, сазнала само то да ју је волео, да је био добар отац и добар човек. Унутрашњи немири и тешке сумње који су мучили Достојевског, остали су јој далеки и несхватљиви. Једва да их је и насућивала. Истина, остала су писма, но ни у писмима Достојевски није откривао своју душу. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Функција авантуристичког сижеа у делима Достојевског

Из књиге ДОСТОЈЕВСКИ У СВЕТЛУ РУСКЕ КРИТИКЕ

Избор и превод, Петар Митропан

Слово љубве, Београд, 1981.

 

ФУНКЦИЈА АВАНТУРИСТИЧКОГ СИЖЕА У ДЕЛИМА ДОСТОЈЕВСКОГ

HE1_1056

Михаил Бахтин

Михаил М. Бахтин

Сиже је код Достојевског апсолутно лишен било каквих завршних функција. Његов је циљ да стави човека у различите ситуације које га откривају и провоцирају, да међусобно спаја и сукобљава људе, али тако да они не остају у оквирима тог сижејног додира, већ излазе ван њега. Праве везе почињу тамо где се уобичајени сиже завршава, испунивши своју службену функцију.

Пред почетак њиховог срдачног разговора, Шатов говори Ставрогину: »Ми смо два бића која су се састала у бескрају… последњи пут на свету. Маните се вашег тона и узмите људски! Проговорите бар једном људским гласом.«

У суштини, сви хероји Достојевског се сусрећу ван времена и простора, као два бића у бескрају. Укрштају се њихове свести са њиховим световима, укрштају се њихови видокрузи. У тачки укрштања њихових видокруга налазе се кулминацијски пунктови романа. У тим пунктовима управо и леже спојнице романескне целине. Оне су ван сижеа и не поклапају се ни са једном схемом градње европског романа. Какве су оне? На ово основно питање овде нећемо одговорити. Принципи слагања (мешања) гласова могу се открити тек после исцрпне анализе речи код Достојевског. Овде је реч о слагању пунозначних исказа јунака о себи и о свету, исказа који су испровоцирани сижеом, али  којих у сижеу нема. Следећи део нашег рада посвећен је управо анализи исказа.

У својој књизи бележака Достојевски даје изванредну дефиницију особености свог уметничког стваралаштва: »У пуном реализму наћи човека у човеку… Мене називају психологом: није истина, ја сам само реалист у вишем смислу, то јест, описујем све дубине људске душе.«

»Дубине људске душе«, или оно што су идеалисти-романтичари, за разлику од душе, означавали као »дух«, у стваралаштву Достојевског постаје предмет објективно-реалистичког, разумског, прозног приказивања. Дубине људске душе у смислу свеукупности виших идеолошких чинова — сазнајних, етичких и религиозних — у уметничком стваралаштву биле су само предмет непосредног патетичног израза, или су одређивале то стваралаштво као његова начела. Дух је био дат или као дух самог аутора, објективиран у целини његовог уметничког дела, или као ауторова лирика, као његово непосредно исповедање у категоријама његовог властитог сазнања. И у првом и у другом случају он је био »наиван«, и сама романтичка иронија није могла да уништи ту наивност, јер је остала у границама истог духа.

Достојевски је органски и дубоко повезан са европским романтизмом, али ономе чему је романтичар прилазио изнутра, у категоријама свога »ја«, чиме је био опседнут, Достојевски је прилазио споља, али тако да тај објективни приступ ни за јоту није умањио духовну проблематику романтизма, нити је претворио у психологију. Објективизујући мисао, идеју, доживљај, Достојевски никада не залази иза леђа, не напада одпозади. Од прве до последње странице свог уметничког дела он се руководио начелом: за опредмећење и уобличавање туђе свести не користити се ничим што би било недоступно самој тој свести, што би било ван њеног видокруга. Чак и у памфлетима, за изобличавање јунака он се никада не користи оним што јунак не види и не зна (можда са врло ретким изузецима); човековим леђима он не изобличава његово лице. У делима Достојевског буквално нема ниједне битне речи о јунаку коју јунак сам о себи не би могао да каже (са становишта садржине, а не тона), Достојевски није психолог. Али Достојевски је истовремено објективан и с пуним правом може да се назове реалистом.

С друге стране, и сву ту ауторску стваралачку субјективност, која снажно боји свет приказан у монолошком роману, Достојевски такоде објективизира, претварајући у предмет перцепције оно што је била форма перцепције. Зато сопствену форму (и у њој иманентну ауторску субјективност) он одмиче дубље и даље, толико далеко да она више не може да нађе свој израз у стилу и тону. Његов јунак је идеолог. Свест идеолога, са свом његовом озбиљношћу и свим његовим пропустима, са свом његовом принципијелношћу и дубином и свом његовом одвојеношћу од бића, толико суштински прожима садржај његовог романа, да тај прави и непосредни монолошки идеологизам не може више да одређује његову уметничку форму. После Достојевског монолошки идеологизам постаје »достојевштина«. Зато властита монолошка позиција Достојевског и његова идеолошка оцена нису помутили објективизам његовог уметничког виђења. Његови уметнички методи сликања унутрашњег човека, »човека у човеку«, по својој објективности остају као узор свим епохама и свим идеологијама.

* * *

Одломак из књиге Михаила М. Бахтина узет је из зборника Естетика словесног стварања, М. 1979. године. Прештампан је из раније Бахтинове књиге и није ушао у друго знатно прерађено издање под насловом Проблеми естетике Достојевског, М. 1963, године.

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Достојевски о човеку, Н. Берђајев

Из књиге  ДОСТОЈЕВСКИ У СВЕТЛУ РУСКЕ КРИТИКЕ

Избор и превод, Петар Митропан

Слово љубве, Београд, 1981.

 

 

ДОСТОЈЕВСКИ О ЧОВЕКУ

Николај Берђајев

nikolaj_berdjajev

Николај Берђајев

Достојевски је изнад свега велики антрополог, експериментатор човекове природе. Он открива нову науку о човеку и примењује у њој нови, до сада непознат метод. Уметничка наука или научна уметност. Људску природу Достојевски истражује у дубини без дна и у пределу без краја, отварајући неке последње подземне слојеве. Он подвргава човека духовном експерименту, ставља га у изузетне услове, скида све спољашње наслаге одвајајући га од свих свакидашњих норми и правила. Своја антрополошка истраживања он обавља методом дионизијске уметности продирући у тајанствену дубину људске природе; у ту дубину увлачи екстатички помаман вихор. Цело стваралаштво Достојевског је вртложаста антропологија. У њој се све открива у екстатички огњеној атмосфери, само они који су увучени у тај вихор имају приступ ка познавању Достојевског. У антропологији Достојевског нема ничега статичког; ничега укоченог, скамењеног, све је у њој динимачно, све у покрету, све је поток усијане лаве. Достојевски примамљује у тамни бездан који се разјапљује унутар човека. Но и у том мраку мора да засија светлост. Он хоће да добије светлост у тами. Достојевски узима човека који је пуштен на слободу, за кога не важи закон, који је испао из космичког поретка – и испитује његову судбину на слободи, открива неминовне резултате путева слободе. Достојевског пре свега интересује човекова судбина у слободи која прелази у самовољу. Ето, ту се испољава човекова природа. Човеков опстанак у кругу закона на чврстом земаљском тлу не открива тајне човекове природе. Достојевског нарочито занима човекова судбина у оном часу кад он устаје против објективног васионског реда, кад се откида од природе, од органских корена и проглашава самовољу, Достојевски доводи отпадника од природног органског живота у чистилиште и пакао града где тај пролази свој пут патњи и искупљује своју кривицу.

481px-Dostoevskij_1872Веома је поучно упоредити однос према човеку код Дантеа, Шекспира и Достојевског. Код Дантеа је човек органски део објективног васионског уређења, божанског космоса. Он је члан хијерархијског поретка који је човеку дат споља. Кругови пакла са својим ужасним мукама само потврђују постојање таквог објективног божанског васионског уређења. Бог и ђаво, небо и пакао се не отварају у дубинама људског духа нити у безђану духовног искуства већ се дају човеку, имају реалност сличну реалностима предметног материјалног света. Такав средњовековни поглед на свет још је тесно повезан с погледом на свет античког човека. Човек је осећао над собом небо с небеском хијерархијом, а под собом царство мрака. Данте је био генијални тумач начина на који је средњовековни човек доживљавао свет. Космос као хијерархијски организам још није био поколебан, човек је у њему још чврсто пребивао.

Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Позајмице