Функција авантуристичког сижеа у делима Достојевског

Из књиге ДОСТОЈЕВСКИ У СВЕТЛУ РУСКЕ КРИТИКЕ

Избор и превод, Петар Митропан

Слово љубве, Београд, 1981.

 

ФУНКЦИЈА АВАНТУРИСТИЧКОГ СИЖЕА У ДЕЛИМА ДОСТОЈЕВСКОГ

HE1_1056

Михаил Бахтин

Михаил М. Бахтин

Сиже је код Достојевског апсолутно лишен било каквих завршних функција. Његов је циљ да стави човека у различите ситуације које га откривају и провоцирају, да међусобно спаја и сукобљава људе, али тако да они не остају у оквирима тог сижејног додира, већ излазе ван њега. Праве везе почињу тамо где се уобичајени сиже завршава, испунивши своју службену функцију.

Пред почетак њиховог срдачног разговора, Шатов говори Ставрогину: »Ми смо два бића која су се састала у бескрају… последњи пут на свету. Маните се вашег тона и узмите људски! Проговорите бар једном људским гласом.«

У суштини, сви хероји Достојевског се сусрећу ван времена и простора, као два бића у бескрају. Укрштају се њихове свести са њиховим световима, укрштају се њихови видокрузи. У тачки укрштања њихових видокруга налазе се кулминацијски пунктови романа. У тим пунктовима управо и леже спојнице романескне целине. Оне су ван сижеа и не поклапају се ни са једном схемом градње европског романа. Какве су оне? На ово основно питање овде нећемо одговорити. Принципи слагања (мешања) гласова могу се открити тек после исцрпне анализе речи код Достојевског. Овде је реч о слагању пунозначних исказа јунака о себи и о свету, исказа који су испровоцирани сижеом, али  којих у сижеу нема. Следећи део нашег рада посвећен је управо анализи исказа.

У својој књизи бележака Достојевски даје изванредну дефиницију особености свог уметничког стваралаштва: »У пуном реализму наћи човека у човеку… Мене називају психологом: није истина, ја сам само реалист у вишем смислу, то јест, описујем све дубине људске душе.«

»Дубине људске душе«, или оно што су идеалисти-романтичари, за разлику од душе, означавали као »дух«, у стваралаштву Достојевског постаје предмет објективно-реалистичког, разумског, прозног приказивања. Дубине људске душе у смислу свеукупности виших идеолошких чинова — сазнајних, етичких и религиозних — у уметничком стваралаштву биле су само предмет непосредног патетичног израза, или су одређивале то стваралаштво као његова начела. Дух је био дат или као дух самог аутора, објективиран у целини његовог уметничког дела, или као ауторова лирика, као његово непосредно исповедање у категоријама његовог властитог сазнања. И у првом и у другом случају он је био »наиван«, и сама романтичка иронија није могла да уништи ту наивност, јер је остала у границама истог духа.

Достојевски је органски и дубоко повезан са европским романтизмом, али ономе чему је романтичар прилазио изнутра, у категоријама свога »ја«, чиме је био опседнут, Достојевски је прилазио споља, али тако да тај објективни приступ ни за јоту није умањио духовну проблематику романтизма, нити је претворио у психологију. Објективизујући мисао, идеју, доживљај, Достојевски никада не залази иза леђа, не напада одпозади. Од прве до последње странице свог уметничког дела он се руководио начелом: за опредмећење и уобличавање туђе свести не користити се ничим што би било недоступно самој тој свести, што би било ван њеног видокруга. Чак и у памфлетима, за изобличавање јунака он се никада не користи оним што јунак не види и не зна (можда са врло ретким изузецима); човековим леђима он не изобличава његово лице. У делима Достојевског буквално нема ниједне битне речи о јунаку коју јунак сам о себи не би могао да каже (са становишта садржине, а не тона), Достојевски није психолог. Али Достојевски је истовремено објективан и с пуним правом може да се назове реалистом.

С друге стране, и сву ту ауторску стваралачку субјективност, која снажно боји свет приказан у монолошком роману, Достојевски такоде објективизира, претварајући у предмет перцепције оно што је била форма перцепције. Зато сопствену форму (и у њој иманентну ауторску субјективност) он одмиче дубље и даље, толико далеко да она више не може да нађе свој израз у стилу и тону. Његов јунак је идеолог. Свест идеолога, са свом његовом озбиљношћу и свим његовим пропустима, са свом његовом принципијелношћу и дубином и свом његовом одвојеношћу од бића, толико суштински прожима садржај његовог романа, да тај прави и непосредни монолошки идеологизам не може више да одређује његову уметничку форму. После Достојевског монолошки идеологизам постаје »достојевштина«. Зато властита монолошка позиција Достојевског и његова идеолошка оцена нису помутили објективизам његовог уметничког виђења. Његови уметнички методи сликања унутрашњег човека, »човека у човеку«, по својој објективности остају као узор свим епохама и свим идеологијама.

* * *

Одломак из књиге Михаила М. Бахтина узет је из зборника Естетика словесног стварања, М. 1979. године. Прештампан је из раније Бахтинове књиге и није ушао у друго знатно прерађено издање под насловом Проблеми естетике Достојевског, М. 1963, године.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s