У сусрет Дану Светог Саве:
СВЕТОСАВСКИ РЕЦИТАЛ
(Приређено за прославу Дана Светог Саве у школској 2003/2004. године
у Техничкој школи за дизајн Коже у Београду)
И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом од места до места,
као лађа на пучини великог океана бекству се дајемо,
чекајући када ће заћи сунце
и преклонити се дан
и проћи тамна ноћ
и зимска беда која лежи над нама.
Јер нема онога који нас саветује,
ни онога који нас од невоље ослобађа,
и невоља наша удвостручава се.
И рекох са сузама:
Докле ћеш, Господе, заборављати нас до краја?
Устани, Господе! Зашто спаваш, зашто лице твоје одвраћаш од нас?
И опет васкрсни, Господе,
помози нам имена твојега ради!
И тако непрестано, ридање на ридање прилажемо, и ниоткуда помоћи.
( Молитва заспалом господу, Арсенија III Чарнојевића )
Укљештени између светова и векова у својој »кући насред друма« стојимо као да не знамо ни где смо ни где ћемо. Шибају нас ветрови којима не знамо смерове, а сила нам је слаба да се одупремо. И питамо се, откуда тако слаби засадисмо своје корење на ветрометини! Чекамо одговор и нема га, јер одговоре не треба чекати већ тражити и налазити. (Б. К.)
Поћутимо и замислимо се. Не морамо проћи свет да бисмо нашли одговоре, они су ту у нашем памћењу. Морамо знати одакле смо пошли да бисмо знали зашто смо овде и који су наши путокази на овом раскршћу времена. Онима који су слаби по сили снага је у мудрости. Силни имају силу, а мудри мудре речи. У сваком народу има мудраца, само треба наћи оне који умеју да их чују! (Б. К.)
Данас је Савиндан, наша слава и помен човеку и светитељу чије је име неодељиво од имена нашег народа. Дела су му бројна и немерљива је њихова вредност. Мада нам се чини да већ све о њему знамо, има много тога што морамо наново да учимо. Морамо да пробудимо своје памћење и у њему пронађемо речи мудрости да бисмо их могли преточити у дела и оставити у наслеђе онима иза нас. Томе нас је учио Свети Сава, и ако нисмо разумели њега, слаба нам је потпора нада у нове мудраце. Провиђење није тако дарежљиво према народима који лако заборављају. (Б. К.)
Говорио је: » Исток је мислио да смо Запад, а Запад да смо Исток. Неки су од нас погрешно схватили наше место у овом сукобу струја па су викали: ми нисмо ни једна ни друга страна.
А ми смо Срби судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку и да признајемо изнад себе само небески Јерусалим, а на земљи да се уздамо у мудрост.«
Зато ћемо данас говорити о том дивном умећу, о знању светлих речи
које су мера људске мудрости.
У почетку бјеше ријеч, и ријеч бијеше у Бога, и Бог бијеше ријеч.
Она бијеше у почетку у Бога.
Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало.
У њој бјеше живот, и живот бјеше видјело људима.
И бидјело се свијетли у тами, и тама га не обузе.
И ријеч постаде тијело и усело се у нас пуно благодати и истине. И видјесмо славу његову, славу као јединороднога од оца. ( Јеванђеље по Јовану, Гл.1, Пролог)
Стајао сам и гледао у празно.
Било ме је срамота. Јер одједном сам схватио
да сам огромно богат, а не знам
чиме сам богат.
Потомак сам мудраца.
Сад траже од мене умност коју нисам наследио.
Шта сам ја? Напор случаја
или упорност употребе?
Једна је вештина живота произвести врлине.
Друга је вештина живота научити их да дишу.
Нечије је да започне. Нечије: да се умори.
Нечије је да каже. Нечије: да се осмехне.
Нечије је да сагради. А нечије: да сачува.
Нечије: да се роди. А нечије: да не умре. ( Мирослав Антић )
Зато данас речи пророчких оштровидних казивања
што камен распрскавају,
сакупљамо као капи из морског бездана
и у ову малу књигу
као мали извор горски сажимамо.
А могућно није, сами знате
све море у њ’ улити
и по пространству лађом пловити
а у извору воде боравити. ( Кипријан Рачанин )
Тама је настала и стрепња
и сва су сунца зашла.
Тада је Бог, ко благу муњу,
послао утјеху која долази од мисли;
највиши од свих дарова
небеских крајева које не познајемо. ( И. Андрић)
Похитајте браћо,
и с љубављу сачувајте заповести моје
да рајских радости истинити наследници будемо
и достојни славе небеске светлости
коју нам доликује у Господа молити.
Не оне светлости што на истоку исходи
и на западу заходи,
што с временом окончава
и што се наиласком ноћи одељује,
коју и животиње са нама гледају.
Но молимо се светлости премудрости
којој почетак не почиње
и крај не ишчезава. ( Доментијан )
Све теже се одлучујем на употребу говора.
Велика је то смелост
и опака је невоља
и бескрајна је слава и чудовишан јад,
усудити се казивати.
Треба допустити мислима да се смире и сталоже,
да би вам од свега остало тек неколико речи,
ољуштених и чистих, лишених непотребног.
Сјај и драгоценост ватре.
Немир лишћа и облака.
Чврстина и грч планине.
Истрајност језерских вода.
Дах ветра у долинама.
Мирис сунца у семењу.
Све су то достојанства пред којима сам постиђен и кад погрешно слушам, а комоли кад покушам да их објавим речима. Говор је опасна уметност! ( М. Антић )
Треба научити мислити да бисмо умели говорити. Умети читати ненаписано и одгонетати трагове у времену. Вид није вид ако у камену види само камен. Ослушни и осмотри : можда је у камену отисак нечије душе.Загледај се у глас појца и открићеш галерију призора заустављених и згуснутих у реч. Можда се фреске могу и певати. Престани да зуриш у празно и слушај, можда ћеш чути нешто о себи.
Срдити анђеле на ивици чистог пламена,
ваздух се пали, згрчен, од твог погледа што памти заборављено.
Излазиш из зида наоружан и озбиљан,
као што си изашао из ноћи кад је била довршена,
презревши привидни звездани распоред,
јер си био усијан до опасне лепоте што време оплођује.
Срдити анђеле на ивици чистог пламена,
ако искоракнеш зид ће се сигурно срушити.
Твоје дивно чудо неће.
Опрости ми што сам слабији.
Срдити анђеле са осмехом невидљиве светлости,
ноћ је сада кротка иза твога рамена
што држи руку, незаморену од покрета опомене.
Ко ће да остане затрпан под овим чврстим зидом, ако ти искоракнеш?
Пун себе, ти не објашњаваш своје постојање
као ни ветар, који те се боји,
па се сакрива у мало око свеће.
Срдити анђеле,
долазим из простора изван ових зидова
да нађем златно саће у чељустима твог ћутања.
Опрости ми моју пролазност.
Срдити анђеле на ивици чистог пламена,
велика је ноћ из које си изашао.
Нестаћу, бојим се, пре него што ме приметиш. ( Фреска, И.В.Лалић )
Онда сам рекао : Живот. И рекао сам : Слобода.
И чуо сам: Мудрост.
И учинило ми се да имам у устима светлост
и одлучих да је сачувам у себи.
Да те речи никад на употребим узалуд.
И тек тада сам схватио да свака реч на свету
садржи у себи говор, ма била и најобичнија.
Реч: птица. И реч: хлеб. И срећа. И љубав.
И истина. (М. Антић )
Не, живот није истргано повјесмо како се чини оку нашем кратка вида. У Богу је свршетак мисли која нам се губи у очајан бескрај.
Не носи нас вјетар као лишће
и ова горка срећа да се лети није смисао и сврха самој себи.
Ми нисмо атоми прашине која се у облацима без циља
диже љети на друмовима,
него сићушни дијелови бесконачног мозаика
коме не могу ни наслутити смисао, облик и величину,
али у ком сам нашао своје мјесто
и стојим побожно као у храму. (И. Андрић)
Мраку поставља човјек међу, и све истражује човјек до краја, и камење у тами и у сјену смртном.
На кремен диже руку своју и превраћа горе из дна.
Из стијене изводи потоке, и свашта драгоцјено види му око.
Уставља ријеке да не теку, и што је скривено износи на видјело.
Али мудрост гдје се налази?
и гдје је мјесто разуму. ( Књига о Јову, гл. 28)
Не може се дати чисто злато за њу, нити се сребро измјерити у промену за њу.
Не може се цијенити златом Офирским, ни драгим онихом ни сафиром.
Не може се изједначити с њом ни злато ни кристал, нити се може промјенити за закладе златне.
Од корала и бисера нема спомена, јер је вриједност мудрости већа него драгом камењу.
Не може се с њом изједначити топаз Етиопски, нити се може цијенити чистијем златом.
Откуда дакле долази мудрост? И гдје је мјесто разуму? ( Књига о Јову, гл. 28)
Ето зашто нам је потребно да знамо светле речи!
Да их у себи носимо, простодушне и смирене
као честиту опрему против лукавства и заблуде.
А колико је потребно таквих истинских речи да се испуни живот?
Десет. Можда чак дванаест. А ко схвати тих дванаест речи,
успеће да одабере на крају ону најсветлију
и одбациће све остале.
Јер у последњој речи садржи се сав говор.
А зашто нам је потребно да знамо најчистију реч?
Да је у себи љуштимо као свој начин ћутања.
То је једини кључ
којим се може отворити најтврђа ствар на свету. ( М. Антић)
Опасно је говорити, а не слушати. А људи радо говоре, мало слушају
и слабо разумеју. Зато речи, несхваћене, као уклете лутају кроз просторе.
Тако се узалуд троши божји дар који нам је дат да спознајемо себе и друге. Говорити с мером и слушати с пажњом, то је почетак мудрости. Свети Сава је умео и једно и друго. На нама је да учимо.
Ко позна друге, тај је мудар.
Ко себе позна, тај је просвећен.
Ко друге победи снажан је,
А ко себе победи јунак је.
Тежити спољашњем је воља
Ограничити себе је изобиље.
Испунити свој удес значи : трајати кроз сва времена.
Умрети, а пролазност избећи:
То је вечност. ( Лао – це )
Рецитал приредиле:
Бранијета Конџуловић и
Маријана Тошић (моја дивна почивша другарица и непоновљива колегиница)
knjigoljupci 