Архиве ознака: školsko pozorište

Оне и они

Позоришни комад  Оне и они настао је 2010. године. Осим што је изведен на школској приредби, представљао је и својеврстан поклон женама општине Савски венац у чију част је изведен поводом 8. марта. 2016-04-25_225308

 

По тексту „Женски разговори“, Душка Радовића, приредила Бранијета Конџуловић 

Улоге:

Наратор

Младић (Напомена: Оваква подела улога прилагођена је школама које претежно похађају девојке. Ако постоји таква могућност, добро је да поезију говори више различитих младића, елегантно или лежерно костимираних тако да што уверљивије представљају одрасле момке. Док говоре стихове, они се могу кретати сценом, седети  на бини, седети негде у углу, проћи непосредно испред публике…)

Двадесет женских карактера

 2016-11-30_232410    

Сцена: Ако не постоји могућност брзе промене сценографије током представе (а тако је у већини школских простора) сцену треба уредити тако да одговара различитим ситуацијама.

Један од могућих начина уређења сцене: У позадини је велико бело платно на којем су исцртане или прикачене црне силуете парова у природној величини. У једном крају сцене налази се клуб сточић и неколико столица. Ту  је и велико стојеће стилско огледало. У другом крају је параван који представља зид друге просторије, а испред њега је мали трпезаријски сто прекривен лепим столњаком.

Сасвим испред сцене, у левом углу, близу публици, мала ниска фотеља (пожељно је да може да се врти око своје осе) у почетку леђима окренута према публици. (Пре него што представа почне, полако, не скрећући пажњу на себе, улази младић и седа у фотељу.)

Почиње музика. Пред публику, лаганим кораком, излази наратор (може бити младић или девојка, свеједно). Излази са оне стране на којој, у фотељи, окренут леђима, седи младић, и већ од тренутка када је свима видљив  почиње да приповеда, обраћајући се непосредно публици. Прича шетајући се лагано с једног према другом крају. Ритам прилагођава ширини простора и по потреби застајкује, тако да своју причу заврши када стигне до другог краја гледалишта.  

У подлози музика: Without You – Sax Instrumental by Freddy Just: https://youtu.be/cp9B6KjjDCQ

Наратор: По некој древној легенди која је завирила у све делове света, богови су, стврајући свет, створили у њему савршено биће. Оно је имало мудрост и нежност, снагу  и лепоту, племенитост и моћ… и тако редом, све особине које савршенство у себи обједињује.   Имало је сав  свет који га је окруживао и имало је – себе. Е, сад, да ли зато што су се богови покајали што су га толико саобразили себи или зато што је том савршеном људском бићу досадило да тако само господари у рајском миру и благостању (ту се легенда различито тумачи од краја до краја и од прилике до прилике), једнога дана све се заувек променило: савршено биће коме je било досадно, богови су поделили на два несавршена, а да би им живот био узбудљивији умножио их је, измешао и разаслао на безброј страна. Од тада, па до данашњег дана те половине се траже у чежњи за савршенством које су изгубиле. А шта бива када се пронађу… или када поверују да су се пронашле,  е, то у легенди не пише; ту где легенда престаје, почиње живот.  (Б.К.) Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Драмски текстови

Кобајаги школа

Позоришни комад Кобајаги школа  настао је на предлог мојих ученика који су на интернету пронашли вицеве о томе како београдска деца препричавају лектиру. Прикупљени материјал обогатила сам личним искуствима и тако је настала позоришна представа којом смо, на Позоришним играма деце и младих 2011. године, освојили прво место на општинском и друго место на градском такмичењу. 

Аутор текста:  Бранијета Конџуловић

 Улоге:

Професорка књижевностиimg_2472

Просветна саветница

Професор физике

Професор  историје

Девојчице:

Јована

Теодора

Александра

Ана

МилицаIMG_2442.jpg

Катарина

Андреа

Дечаци:

Пантић

Јанковић

Јарић

Ћулибрк

Вучић

Шкорић

Марковић

Прва сцена

 Са разгласа се чује музика: „Још једна цигла у зиду“, Пинк Флојд. Са разних страна из гледалишта скупљају се ученици, појединачно, у паровима, у групицама, шегаче се, ћушкају, трчкају и сви певају песму правећи буку. На сцени је укосо постављен ред клупа (тако да сви глумци буду видљиви  из публике) и како ко пристиже, нехајно се распоређују; Ћулибрк се намешта да спава, Шкорић и Ана се отимају око места, Андреа ритуално намешта слушалице  и изваљује се у столици спремна да „искулира“ час…

Музика престаје и професорка улази носећи у наручју дневник, пар књига и свежањ папира; сва сломљена, спушта ћутке све на катедру и започиње патетично своју ко зна колико пута понављану придику. Ђаци не галаме, али свако гледа своја посла. Катарина телефонира погнута према столу, док јој Јарић нешто шапуће на друго уво, а она га ћушка од себе, Теодора се шминка, неки седе дисциплиновано и слушају, Андреа  клима главом затворених очију са слушалицама у ушима, Пантић и  Јанковић играју „икс-окс“…

Професорка:  Душа ме боли кад помислим колико сте мало научили… Ништа не читате, ништа не слушате… Очај живи. Овако никад није било… (Шетка, цокће, гледа негде преко деце и ћути, а на лицу јој се очитава осећај немоћи и незадовољства). А све сам покушала… (Сама се себи чуди и подругује.) Где то има да професор препричааава ромааане? Достојевског?! И опет ништа. Задаци су вам благи ужас! Душа ме боли…

Пантић: Лек за душу – Лаза Лазаревић! (Јарић пригушује смех.)

Професорка: (Са благом иронијом у гласу.) Е, хвала Богу да сте бар неко име запамтили! Шта се ти смејеш Јарићу? Тачно је. И Пантић, изгледа, зна понешто; Лазаревић се бавио људском душом; (занесено) наш чувени писац психолошких приповедака…

Јанковић: Ма, неее, професорка, то је само коинциденција…ви и Панта не мислите на исто…

Професорка:  Како не мислимо?… Па шта је онда…? (Гледа их збуњено док сви праве загонетан израз лица и гледају у плафон, у страну, пригушују смехПрофесорки пукне пред очима, схвати да збијају неслане шале са њом, увређена је и разочарана.) А то значи! Ти би мене на клинику…! Пантићу, срам те било! Срамота! (Више за себе него за њих, као успут, прокоментарише целу ову ситуацију у намери да настави даље са часом.) Е, Боже, Боже, да имена великана не дају школама и болницама не бисте ни знали за њих! Наставите са читањем

2 коментара

Објављено под Драмски текстови

Новогодишње варијације

Аутор:

Бранијета Конџуловић

(Школу у којој радим претежно похађају девојчице, па су зато и ликови у овој представи девојчице различитих карактера. Позоришни комад изведен је 2010. приликом доделе новогодишњих пакетића за неке, сада већ велике, малишане.  Правописну грешку на табли, исписану ђачким краснописом, нисмо имали времена да исправимо, али нам нису много замерили.)

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА

Долази  Деда Мрааз, долази Деда Мрааз…Како сам срећнаа! Ја сам му написала писмо! Јесте ли му ви написали писмо? Ма јесте, знам, а и ако нисте  – неема везе, зна Деда Мраз и сам коме треба да донесе поклоне! А зна и коме не треба… А ни то нема везе; нама ће да донесе, јер смо били добри, и слушали смо маму и тату и баку и …све  смо слушали…

Јооој што ја волим поклоне! Па кад их завије у онај лепи шарени, шашкасти,  шушкави  папир са маашницом одгоре! А ти отвараш, отвараш и све ти се загужва, а никако поклон да пронађеш! А онда нађеш веелику лутку и кућицу за лутку и луткино оделце и књижицу једну и бојице, и оне ципелице што су ти се мноого допале кад си шетала са мамом…И свашта нађеш.

Једва чекам! Мама сад каже да  треба да будем стрпљива. Јесам, стрпљива сам, само ме нешто овде голица и тера да се смејем. Све ми  је нешто смешкасто кад треба да будем стрпљива.

А знате шта ми је најсмешније: Мој брат је тражио да му окачим чарапу на прозор, једну шарену лепу, на ромбиће, да му Деда Мраз остави поклон. Једва чекам то да видим! Како ће Деда Мраз да угура бицикл у чарапу?! Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Драмски текстови

Годеса хоће да ваја!

Аутор текста:

Бранијета Конџуловић

Ликови:

Годо, Годеса, Пример број један (младић), Пример број два (девојка), Пример број три (девојка), Пример број четири (младић).

 СЦЕНА ПРВА

Рајско поље, пуно цвећа, а у позадини небо пуно нежних белих облака.

raj

                             Зоран Кресоја и ученици на смеру за дизајн ТШ за ДК

Почиње музика, лепа, пролећна… (Вивалди – Пролеће, или  Јиа Пенг Фанг – Flower) У позадини је параван са облачићима. Испред паравана су четири столице (или дугачка ниска клупа) прекривене зеленом тканином по којој су прикачени цветићи (рајско поље). Годеса излази на сцену, разгледа у даљину ходајући ивицом сцене, ставља шаку изнад очију да боље види, размрдава се – тек је устала из постеље, протреса руке, уради пар вежби истезања, гледа са нежношћу ливаду са цвећем, убере један цвет и задене га себи у пунђу. Премишља се шта би радила, па донесе одлуку и опрезно проверава да ли је можда Годо негде у близини. Не примећује да се и Годо пробудио, извирио изнад облака, па се и он протеже и зева. Када се „увери да је сама“ дође на средину сцене и почне да ваја у ваздуху. Ваја жену, занета, разнежена, креће се около  као да обилази око ње, диви се, поправља… Годо, још увек горе изнад облака, сањив, протеже се, зева, изненада примети шта она ради и кратко је посматра у неверици, а онда убрзано нестане иза облака и појави се на сцени. Прикраде јој се и кришом је посматра, прати шта она то ради, примећује се да није баш одушевљен, а онда се гласно накашље. Музика нагло престане.

Годо: Опет се играш! Наставите са читањем

6 коментара

Објављено под Драмски текстови

СЛОВО О МУДРОСТИ

У сусрет Дану Светог Саве:

СВЕТОСАВСКИ  РЕЦИТАЛ

(Приређено за прославу Дана Светог Саве у школској 2003/2004. године

у Техничкој школи за дизајн Коже у Београду)

 
8688091   И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом од места до места,

као лађа на пучини великог океана бекству се дајемо,

чекајући када ће заћи сунце

и преклонити се дан

и проћи тамна ноћ

и зимска беда која лежи над нама.

8688091        Јер нема онога који нас саветује,

ни онога који нас од невоље ослобађа,

и невоља наша удвостручава се.

И рекох са сузама:

8688091      Докле ћеш, Господе, заборављати нас до краја?

Устани, Господе! Зашто спаваш, зашто лице твоје одвраћаш од нас?

И опет васкрсни, Господе,

помози нам имена твојега ради!

И тако непрестано, ридање на ридање прилажемо, и ниоткуда помоћи.

( Молитва заспалом господу, Арсенија III  Чарнојевића ) Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Драмски текстови