Nesanica u Tokiju, Marćina Bručkovskog

Ako želite da upoznate Japan iznutra, iz perspektive jednog „gaiđina“, preporučujem vam da pročitate roman „Nesanica u Tokiju“ Marćina Bručkovskog.

Marćin Bručkovski roden je 1965. godine u Varšavi. Studirao je engleski jezik na Varšavskom Univerzitetu (1983-1986), a zatim odlazi u Tokio na kulturološke studije (Sofia Univerzitet). Iz Japana je trebalo da se vrati posle godinu dana, ali je tamo ostao deset godina (kako tvrdi, zbog ljubavi prema japanskom pivu). Radio je kao nastavnik engleskog jezika, inzinjer zvuka, IT konsultant i… bubnjar. Godine 1996. seli se u Singapur, gde je ziveo narednih pet godina. „Nesanica u Tokiju“ je njegov prvi roman, nakon kojeg je objavio jos četiri, a svi su u Poljskoj bili bestseleri.

U neku ruku, ova knjiga može poslužiti i kao svojevrsni bedeker ili priručnik za preživljavanje onima koji o egzotičnom Japanu sanjaju puni romantičnog zanosa i pozitivnih predrasuda. Žanrovska šarolikost romana, koji u sebi nosi elemente autobiografske i memoarske proze, putopisa, dnevnika… čini ga primamljivim i otvorenim za različite čitalačke ukuse kao i za različite prilike –  možete ga čitati pred spavanje, u autobusu, čekaonici, na plaži i svuda će vam podjednako okupirati pažnju i činiti da zaboravite na okruženje.

Ovo je jedan od onih romana, pisanih kolokvijalnim jezikom, koji odaju utisak ležernosti autora u čijem porivu za pisanjem dominantno mesto ima potreba da zabeleži i sa drugima podeli ono važno što čini život svakodnevice. U ovom slučaju japanske svakodnevice.

Sa lakoćom duhovitog i radoznalog čoveka, sa istančanom sposobnošću zapažanja i smislom za humor, Bručkovski u svemu što mu se događa, pa bila to i dosadna iscrpljujuća nesanica koja bi svakog drugog vrlo brzo izbacila iz ravnoteže,  pronalazi zrnce avanture. A avantura u Japanu, neočekivano svakom prosečnom Evroljaninu, može biti sve, od stanovanja po domaćim pravilima, preko održavanja lične higijene, kupovine piva u određeno doba dana, do druženja i putovanja.

Postoje brojni stereotipi u tome kako mi vidimo Japance, ali i u tome kako oni vide nas. Čitajući „Nesanicu u Tokiju“ dobijamo priliku da ih razobličimo.

Branijeta Kondžulović

東京の不眠症

„Nesanicu u Tokiju“  prevela sa poljskog Anđa Jočić

PRVO POGLAVLJE

Tokio by night

Šta ja ovde radim?

Ova pomisao nema – nasuprot očekivanjima – ni filozofske, ni muzičke osnove, i odnosi se samo na uočavanje da sam, sve vreme vrteći pedale i vozeči manje-više pravo, stigao do polazne tačke, odnosno male, mračne uličice na zadnjoj strani prodavnice pića, verovatno u rejonu Kanamećo. Verovatno, jer nakon dve godine provedene u Japanu, moje poznavanje tog prokletog pisma je i dalje klimavo: čitam do trista znakova, a to je, van svake sumnje, premalo. Na toj prodavnici nešto piše, a drugi znak sa leve strane mi izgleda nekako poznato… – možda je to nama, odnosno sirov? Da li se tako piše Šinamaći?

Ulica, razume se, nema imena; isuviše je mala za to. Najbliža ulica koja zaslužuje da joj se dodeli ime i da se smesti na malu mapu Tokija koju imam u džepu, nalazi se na oko pola kilometra odavde. Samo ne znam u kom pravcu. Ma nema veze, idem dalje, nešto treba učiniti s noći koja je tako lepo počela. Nije mi prvi put da se izgubim u ovom lavirintu uskih uličica; a sigurno nije ni poslednji, nema razloga za brigu.

Današnja noćna skitnja ima, kao i uvek, za cilj upoznavanje zemlje, ili preciznije: upoznavanje Tokija. Ovog puta želim da pronađem lokalni hram u susednom rejonu: Kotake Mukaihara. Tokio se sastoji iz stotina malih okruga koji su pre sto godina bili seoca i do danas su očuvali svoj seoski karakter. U takvom selu obično postoji lokalni hram i ulični festival vezan za njegov godišnji praznik. Postoji javno kupatilo, trgovačka ulica, mikroskopski park i još manje groblje. Selo je najbolja definicija za to, i upravo tako tokijske rejone zovu stranci.

Naskačem na sedište i spremam se da krenem, kada u jednoj od pobočnih ulica koje okružuju prodavnicu uočim nešto što obećava: automat s pićima. Uvek se isplati proveriti – u tajne preživljavanja na tokijskim ulicama spada i spoznaja da u svakom selu može da se pronađe jedan automat, koji je – gle čuda! – pokvaren, odnosno može se u njemu kupiti pivo, sake, ponekad japanski viski (gadost jedna) ili japanska votka (izuzetna gadost) dvadeset četiri sata dnevno. Prilazim bliže – TO JE! Tamni tasteri: može da se kupi pivo. Obično svi tasteri za biranje različitih limenki s pivom, u skla- du sa zahtevima japanskog zakona, od 23:00 časa treba da budu osvetljeni crvenim znakom    iliti isključeni.

U mom komšiluku, takav aparat nalazi se pored prodavnice roditelja Eriko, moje bivše učenice engleskog jezika iz škole u kojoj sam ranije predavao. Eriko mi je nekom prilikom objasnila da nije slučajno (a uvek sam u to sumnjao) što je automat „pokvaren”. Prosto, na taj način lokalni prodavac tokom dana prodaje više limenki. Kada naiđe inspekcija, on ga popravi, a nekoliko dana kasnije, čudnim slučajem, pokvari se automat pored neke druge prodavnice…

Nema ničeg lepšeg od prvog gutljaja Asahi super draj piva u toploj, sparnoj tokijskoj noći.

Okrepljen duhom i telom, kupujem još jednu limenku (220 jena, jednom se živi), i odvozim se u potragu za novim avanturama. Nisam dospeo daleko. Dvojica lokalnih policajaca lenjo okreću pedale na svojim čeličnim pastuvima i nepogrešivo se sa drugog kraja ulice usmeravaju na moju stranu. Brzo u mislima prelećem zbirku svojih relativno aktuelnih greha, ali osim žudnje usmerene na dve drugarice, koje nisu moje, ništa mi ne pada na pamet. Na sreću, ispijanje piva na ulici nije zabranjeno u Japanu, čak ni u dva sata ujutru. Možda je nešto gora vožnja bicikla pod uticajem alkohola, ali poznanik, pravnik sa kojim treniram kendo, tvrdi da se u japanskom zakonu nigde ne spominje dozvoljen nivo promila u krvi bicikliste.

Gospodin policajac silazi sa bicikla i elegantno salutira:

-Dobar dan!

-A, pozdravljam, pozdravljam, poštovana gospodo oficiri. Lepa noć.

-Šta vi, poštovani gospodine, ovde radite?

-Baš sam se i sam to pitao, ali uopšteno govoreći, obilazim.

-Obilazite? Mislite… kao turista?

-Obilazim. Ovaj rejon opštine Tošima mi se čini turistički neuobičaje no dopadljivim.

-Na biciklu?

-Na biciklu.

-Isključeno vam je prednje svetlo, to je opasno.

-Isključeno je zato što stojim.

Veoma Široka Ulica (ali ne toliko  da bi joj dali ime). Neizbežan element japanskog pejzaža – sveprisutni kablovi.

Nastaje tišina. Policajac u mislima pretražuje skup životnih iskustava koja upravljaju ljudskim reakcijama u različiti situacijama, ali tamo ne nalazi ništa što bi mu pomoglo da odredi dalji pravac razgovora sa predstavnikom strane civilizacije.

-Volite pivo? – napokon pita, spazivši u mojoj ruci limenku Asahi super draj.

-Pa zapravo, uopšte uzev, ne naročito, ali japansko pivo je najbolje na svetu, tako da ga je nemoguće ne voleti.

Očigledno sam napokon pružio kulturološki razumljiv odgovor.

Široki osmesi oba policajca opuštaju situaciju.

-Onda laku noć, prijatno, i molimo Vas, čuvajte se. Gde stanujete?

-U Senkava 3-ćome , blizu metro stanice za liniju Jurakućo.

-Mi smo iz stanice Kanamećo. Vi se sada nalazite u 1-ćome, Senkava je u onom pravcu. Laku noć! Ako primetite nešto sumnjivo, molim Vas da dođete do nas.

-A šta bih to sumnjivo mogao da vidim u ovom najmirnijem gradu na svetu?

-Paaa… nešto. Nikad se ne zna.

-Odlično govorite japanski! – dodaje drugi.

Na delić sekunde se predomišljam da li da uzvratim kulturološki ispravnim odgovorom: „Neee, ma otkud, ja, eto, samo pomalo razumem…“, ili alternativnim, namenjenim onim lokalcima koji pokazuju izvesnu dozu tzv. muda: „Hvala, Vi takođe!“

Biram ovo drugo i upali mi. Smeju se i odlaze. Simpatični mladi ljudi. Šteta što ih nisam pitao da li treniraju kendo (svi policajci treniraju kendo) i pozvao ih da nekom prilikom svrate do mene na pivo posle treninga. Nema veze, konačno znam gde sam i kuda treba da idem, i polazim. Uzeću nekoliko kaseta iz video kluba i nekako ću pregurati do jutra, a možda će demon nesanice, koji me ovde muči već nekoliko godina, baš danas pokazati sami lost i pustiti me da zaspim oko pet ujutru.

Video klub je sasvim blizu i već se radujem kratkom ćaskanju sa izuzet- no ljubaznim studentom koji tamo radi u noćnoj smeni, kada moje šake automatski pritisnu kočnicu: brat gaiđin ! Gaiđin koji radi nešto nimalo gaiđinski: gura ulicom mala kolica, na kojima su natakareni nekakvi stubovi i pojačala.

[Gaiđin, zapravo gai nin    stranac na japanskom.]

-Zdravo! Ja sam Marćin.

-Šon. Zdravo.

-Drago mi je. Stanuješ u blizini?

-Da. A tebe sam video na ulici čak u Higaši Nagasakiju.

Prolazi mi kroz glavu kako par godina ranije nisam imao običaj da prilazim nepoznatima na ulici i predstavljam im se, a sada mi se to čini normalnim – ako je gaiđin u pitanju, razume se. Mi, stranci, činimo u Japanu zasebno đruštvo unutar društva. Ima među nama bogatih biznismena i siromašnih studenata, ali sve nas povezuje ista stvar – za stanovnike ovog ostrva smo isto toliko neobični, kao kad bismo imali zelene rošćiće i upravo se iskrcali iz letećeg tanjira. Stotinu godina kontakta sa Zapadom nije mnogo toga promenilo. A iz toga proističe usamljenost i izopštenost. To je sigurno razlog što se gaiđini koji se uopšte ne poznaju obično pozdravljaju na ulicama kao šetači po stazama visokih Tatri.

  1. Moj prvi stan. Veličina: 4,5 mate , odnosno 6,9 m2.
  2. Moj drugi stan. Luksuz, što će reći 15 m2  i sopstveni WC!
  3. Ovde je stanovao Šon.
  4. Karaoke-bar The Pub, iliti Marćinovo i Šonovo pojilo.
  5. MosBurger – najbolja non-stop hamburgerdžinica u kraju.
  6. Moj omiljeni video klub (u okolini stanice Senkava ima ih tri, a oko Higaši Nagasakija četiri).
  7. Javna biblioteka. U ovom kraju sam se izgubio i upoznao Šona. Tamo negde je i ,,pokvareni“ automat s pivom.
  8. Univerzitet Rikjo u ulici Rikjo, upisan u Martinove i Šonove doživljaje zbog:
  9. a) lepote studentkinja
  10. b) akrobatskog spusta dvojice gaiđina na jednom olupanom biciklu (vidi poglavlje 3);
  11. c) činjenice, da je tu studirala Juna (vidi poglavlje 9).
  12. Prodavnice koje rade 24 sata dnevno (Famili Mart, Seven Ileven, itd). Zapravo ih je u ovom rejonu mnogo više – označio sam samo one u koje sam često išao kada sam stanovao u Senkavi i, kasnije, u Higaši Nagasakiju.

Bucmasto lice i pevuckavi akcent ne ostavljaju mesta sumnji, pa pucam:

-Irac?

-Kada sam poslednji put proveravao, stvarno sam bio Irac – odgovara Šon i osmehuje se široko.

-A šta si ti, Nemac?

-Blizu, samo malo istočnije.

-Aha, Poljska. Šta radiš ovde?

-Izgleda da je odgovaranje na to pitanje moj stalni posao ove noći, nema veze, sve ću da ti kažem, šta misliš da sednemo negde? Vrtim pedale po ovom delu grada već dva sata.

-Slušaj, moram da dokotrljam ove stubove kući i da se vratim po tele- vizor.

?

-Ma znaš, elektronika na ulici…

-?

-Dakle ne znaš… Koliko si dugo u Japanu?

-Dve godine, a ti?

-Aaa, veteran… I ne znaš za uličnu elektroniku? Ništa zato, sa’ ću da ti objasnim. Ja sam ovde samo nekoliko meseci, ali me je prosvetlio jedan gaiđin iz komšiluka. On više ne živi ovde, ali mi je bio mentor u prvim, teškim danima…

-Dobro, hajde ovako: voziću se pored tebe, pomoći ću ti da to preneseš. I tako nemam šta da radim, muči me nesanica. A ti mi pričaj o toj elektronici.

Krećemo. Ja vozim bicikl, a Šon, prava gromada od veselog Irca koje me nadvisuje, približno mojih godina (24 leta), s prividnom nemarnošću pokreće tovarna kolica natovarena piramidom haj-faj uređaja.

-O-kej, dakle, u Japanu ima gomila bogatih ljudi, koji na svake dve godine kupuju sebi najnovije aparate, televizore, videa, svašta nešto. Nešto moraju da urade sa starim aparatima, a budući da u tako bogatom društvu ne postoji tržište polovne elektronike, zadatak izbacivanja na đubre spada na ženu, odnosno domaćicu. Domaćica, kao što i samo ime kaže, je kućevna, i ne može da preboli plaćanje za odnošenje takozvanog Velikog đubreta, što će reći nameštaja, televizora i sličnog. Šta joj, dakle, preostaje? Čim padne mrak, iskrada se iz kuće i odnosi stari aparat nekoliko ulica dalje, obično na prag najbliže prodavnice elektronike.

-I šta onda? – pitam, fasciniran.

-Postoje tri rešenja: ili će ga pokupiti trgovac polovnom robom, preži- velo ih je nekoliko, i imaju tu i tamo svoje kioske, ili ga niko neće uzeti, pa će ujutru prodavnica morati da naruči odnošenje Velikog smeća. Ili će ga priviti na grudi…

-Siroti gaiđin!

-Tako je! Znaš li šta sam do sada uspeo da nađem? Imam već treći kolor TV, stereo, (zapravo dva kompletirana sistema: Tehniks i Jamahu, više mi se sviđa Jamahin zvuk), dva videa – betamaks i VHS, a sada prevozimo moj dosada najbolji haj-faj stub, sa četiri kanala. Možda bi hteo Soni pojačalo? Imam ih nekoliko!

-Ali… tako s ulice? To je đubre… Mora da je prljavo…?

-Ortak, kakvo đubre?! Zar ne poznaješ japanske domaćice? Sve je čisto, potpuno ispravno, u idealnom stanju! Pogledaj: pozadi, na tom pojačalu, zalepljen je daljinski u plastičnoj vrećici, a u drugoj vrećici su uputstva za upotrebu! Jednom sam čak pronašao rezač za CD sa važećom garancijom!

-I zato ta kolica?

-Baš tako. Pozajmljujem ih od jednog prodavca iz mog sela, smučilo mi se da taj krš nosim na leđima. Prodavac misli da se stalno selim iz starog stana i noću tim kolicima prenosim svoje stvari, a ja ga ne izvodim iz zablude.

Ostavio je utisak na mene. Smatrao sam se za staru kuku japanskih ulica, za majstora preživljavanja u toj gradskoj džungli, gaiđina veterana, koji poznaje svaku senovitu uličicu i svaki mračni sokak, zna gde da doručkuje za džabe i kako da najjeftinije zagreje stan zimi, jednom rečju, smatrao sam se za poštovanog majstora umetnosti preživljavanja u ekstremnim uslovi- ma, koji treba da drži predavanja gaiđinima početnicima – kad ono! Prvi žutokljunac na kog sam naleteo otkrio mi je novo lice japanske stvarnosti, za koje nikad nisam ni pretpostavio da postoji. Stvarno, više puta sam primetio nekakve aparate na ulazima prodavnica elektronike, ali mi nije palo na pamet da se u njih zagledam. 

-Slušaj, to je strava priča. Klanjam se, brate gaiđine. Šta misliš, da li bi se pred tom prodavnicom mogao zateći neki televizorčić? Moj je počeo da gubi boje, ima samo 35 cm po dijagonali, dobio sam ga na poklon od kom- šije, studenta sa Univerziteta Vaseda, kada se selio.

-Opušteno! Pre sat vremena je tamo bila Tosiba sa daljinskim, 50 cm po dijagonali. Odnećemo moje stubove, vratićemo se, slaba je konkuren- cija. Osim nas, u kraju stanuje još samo jedan gaiđin, ali on već ima tri televizora. Istina, ima još jedan lokalni staretinar, ali on u lov izlazi kasnije. Ima kiosk na uglu Kanamećo-dori i one ulice bez imena, koja vodi do javne biblioteke u Takamacuu. Išao sam tamo nekoliko puta – dedica već me- sec dana ima iste stvari, izgleda da mu posao loše ide. Nije ni čudno: ovde gaiđine ne možeš ni na prste jedne ruke da izbrojiš, a Japanci ne kupuju polovne stvari. Pa dobro, možda tu i tamo poneki student; pretpostavljam da taj dedica najviše zaradi u aprilu, kada u Japanu počinje školska godina, i sveža jata se gnezde u studentskim domovima. Da mi je da znam gde je neki takav studentski dom, ženski, razume se…

-Šone, ne znam kako da ti se zahvalim! Mogu da ti pokažem gde se nalazi ,,pokvareni“ automat s pivom. Danas sam ga otkrio. – Pokazalo se da Šon nema pojma o ,,pokvarenim“ automatima za pivo i drugim tajnama industrije alkoholnih pića, što je znatno osnažilo moje samopouzdanje. Uostalom, čovek se uči dok je živ. Treba da se radujem što sam naučio nešto novo – znanje je moć. A naročito saznanje o automatima s pivom u selu gde je najbliža prodavnica koja radi noću celih pola kilometra od kuće. Ko zna, možda ću jednom napisati knjigu o Japanu, i nekome to bude od koristi? Priručnik za gaiđine početnike? To je ideja.

Brbljajući veselo, stižemo do kuće na čijem spratu Šon iznajmljuje stan. Teturamo se uz strme, metalne stepenice, i vučemo ogromne stubove.

-Kako ćeš ti to slušati? Mislio sam da možda stanuješ u nekoj betonskoj zgradi, znaš, debeli zidovi… A taj stan je od drveta kao i moj, što znači da su ti zidovi debeli kao papir, a imaju i izolacione osobine papira. Tvoj gazda ima da te ubije kada pustiš makar mrvicu decibela od onoga što su ti stu bovi u stanju da izvedu.

-Neee, moja gazdarica je stara i gluva. Moram da urlam da bi me razumela. Osim toga, ona satima izvikuje svoje budističke molitve, da poludiš. Ovom makinom ću uspeti da to prigušim.

Uzdišem s razumevanjem. Ispod mog prvog stana takođe je stanovala starica koja se glasno molila. Do dana današnjeg ponekad sanjam to tiho ali monotono, prodiruće u mozak mu ćija ku mu to ku i mu šio to ko bo di sa ta e hanja ha ra mi ta ko (udah) šin mu kege mu kege ko mu u kufu…

Nakon što je smestio makinu, Šon s lakoćom nabacuje kolica, teška do- brih desetak kilograma, na leđa i upućujemo se do prodavnice elektronike, u lov na televizor za mene. Na istoku se pojavljuje bleda luna novog dana. A Tokio i dalje spava. Noću sam na ulici uvek imao taj glupi osećaj da sam potpuno sam u tom molohu od deset miliona stanovnika. Sam, ne računajući policajce na biciklima koje bih povremeno sreo. Uostalom, gaiđin mora da ume da bude sam, jer ovde je čovek usamljen i usred gužve.

Šon izgleda kao običan momak, radujem se što se u selu pojavio novi stranac.

Televizor stoji ispred ulaza lokalne prodavnice, koju bismo kod kuće zvali prodavnicom male kućne elektronike. Pedantno je uvijen u plastiku, očišćen s donje strane (!); daljinski je zalepljen za gornju stranu lepljivom trakom; kabl je pažljivo uvijen, zakačen gumicom, prilepljen sa zadnje strane. Šon ga posmatra kritičkim okom, a zatim iz džepa vadi mali, elektronski voltmetar.

?

-Pa ne misliš valjda da ga vukljamo ako mu je crklo napajanje. To se, nažalost, sve češće događa. Šta se dešava s tim ljudima? Svet stvarno pada na niske grane.

Na sreću, ispitivanje se uspešno završava i televizor aterira na Irčeva kolica.

-Slušaj, jesi li siguran da ne treba tebi, ti si ga, na kraju krajeva, prvi našao…

-Ne budali, sutra će tu sigurno stajati novi. Osim toga, moj najnoviji video je Soni, pa preferiram Soni televizore, da bih mogao da koristim isti daljinski. Znam, znam, ne pravi takvo lice, ni ja u početku nisam mogao da poverujem u to. Navići ćeš se, i takođe ćeš postati bahat. Kuda sada?

-Čekaj, možda da ga ja sam povezem, a kolica ti doturim ujutro? Kasno je, odnosno rano, a ti ujutru sigurno ideš na posao?

-Neee, imam nekoliko časova engleskogpopodne, naspavaću se. Hajde, pokaži mi gde stanuješ.

Nakon dvadeset minuta stižemo na stanicu Senkava. Moram da priznam, zahvalan sam mu za pomoć, jer Irčeva ogromna snaga čini prenos televizora na moj prvi sprat sitnicom, a stoka (televizor, ne Irac) je toliko teška, da ti srce greje. Odmah ga uključujem i voila! – lepa slika, oštra ko žilet, boje k’o u snu. A ovaj sjajan poklon mi je dala neka domaćica, koja sada sigurno ne može da zaspi, mučena grižom savesti što je nelegalno ostavila na ulici Veliko smeće, umesto da plati za njegovo odvoženje.

Šon se pozdravlja, ali se dogovaramo da idemo na pabing u petak uveče. Već se gotovo razdanilo.

Ne spava mi se, pa skoknem do obližnje videoteke. Takahaši-san [nastavak -san (koji se dodaje na prezime) znači gospodin ili gospođa, s tim da se koristi čak i za decu, odnosno praktično za svakoga, sa izuzetkom pasa, mačaka i najbliskijih osoba, za koje je rezervisano nežno -ćan]  je već u pripravnosti, mada mu je izraz lica pometen, verovatno samo što nije zaspao. Kada me ugleda, ustaje i uzvikuje:

-Aaa, Marćin-san! Imam!

-Zdravo, Takahaši-san, šta imaš?

-Pa onaj film, za koji pitaš već dve nedelje. ,,Kazablanka“ s Hamfrijem Bogartom.

Na japanskom to zvuči ovako: Kasaburanka i Hampuri Bogato.

-Divno, mnogo ti hvala! Trčim da ga pogledam, imam novi televizor.

-Kupio si? Koji?

-Nisam kupio, našao sam na ulici. Fenomenalna tošiba sa daljinskim, ekran 50 centimetara. Svrati jednom, pokazaću ti.

Na licu Takahašijevog kolege oslikava se složena paleta osećaja, jer za pristojnog Japanca uzeti nešto sa ulice je u najmanju ruku zastrašujući faux pas , a za one osetljivije sramota kojom se sigurno zaslužuje ritualno samoubistvo. S druge strane, međutim, poznato je da gaiđini nisu normalni ljudi i na njih ne treba primenjivati etičke i društvene kriterijume rezervisane za Homo sapiens japonicus. Ubrzo ova druga zamisao odnosi prevagu i Takahaši-san priznaje:

-Znaš, kada sam bio student, i ja sam uzeo televizor sa ulice. Tada su još bili crno-beli. Strašno sam se stideo toga, i dugo vremena sam na njemu gledao programe sa isključenim tonom, da komšije ne bi pitale otkud mi novi televizor…

-Zato što si ti toliko pristojan čovek, da je to nepristojno – smejem se.

-Neee, samo sam stidljiv… – mrmlja Takahaši, zacrvenevši se, što bi na drugom mestu i u drugom narodu moglo da bude znak feminizacije, ali ne i ovde. Svaki kraj ima svoj običaj.

-Izvoli, ovo je tvoj film. Košta sto dvadeset jena. Daj mi karticu, da ti unesem.

-Izvoli. Usput, kaseta je koštala sto dvadeset jena juče, i danas toliko košta, i ako u međuvremenu ne dođe do smaka sveta, koštaće isto toliko i sutra, pa zašto mi to uvek govoriš?

-Pa znaš… tako TREBA da se kaže… Ti si poštovani klijent…

-Dobro, dobro, nemoj da se vređaš. Samo sam pitao, znaš da sam hena gaiđin (čudni gaiđin).

-He, he… ma naravno da znam… Laku noć!

-Teško da se ovo još uvek zove noć, ali sigurno će biti dobro – zahvaljujući ovom filmu. Stvarno, mnogo ti hvala što si mi ga ostavio. Sjajan si momak. Sledeći put ću da te častim pivom. Zdravo!

Sledeća stanica – MosBurger, odnosno jedno od mojih noćnih hranilišta. Naručujem dupli mosburger sa sirom i sedam u strateški položaj, što znači s pogledom na neobično slatku studentkinju koja, kao jedini klijent ove burgerdžinice (osim mene) uči nešto za svojim stolom. Vadim mapu iz džepa. Danas sam obišao deo grada. Unosim približnu lokaciju ,,pokvarenog“ automata za pivo – nikad se ne zna kada će mi ta informacija biti od koristi.

Nedugo zatim prilazi kuvar, i klanjajući se nisko, pruža mi korpicu s mosburgerom i prženim krompirićima… Upravo zbog toga je MosBurger uzvišeniji od MekDonalda i Burger Kinga, o Vendis i nekoliko drugih, manjih mreža da i ne govorim: u MosBurgeru se sendviči prave isključivo po narudžbi, ništa se ne priprema unapred. Bacam se na hranu. Baš bi mi leglo jedno pivo, ali u MosBurgeru ono košta dva puta toliko kolilco u noćnoj pro- davnici Seven Ileven sto metara dalje, pa ću preskočiti.

Napolju se već gotovo razdanilo, život se polako budi u Tokiju. Još se niko ne vidi, ali se čuje žagor grada koji se budi. U ovo doba, na većim ulica- ma pojavljuju se teretnjaci koje dovoze robu u prodavnicu. U gradu u kome kvadratni metar zemlje košta sigurno više nego cela Varšava, prodavnice nemaju magacine i sve mora da se stalno dovozi. Dok prolazim glavnom ulicom mog sela, pozdravlja me lokalni prodavac ribe, koji upravo otvara metalne žaluzine svoje prodavnice i priprema se za prijem prikolice sa svežom robom – što znači da je pre samo nekoliko časova dotična roba veselo plivala po Tihom okeanu.

Vlasnik piljare pored spira asfalt. Onaj sledeći se pravi da me ne vidi. Možda sumnja da se vraćam kući s nekakvog žešćeg mangupiranja i hoće da me poštedi sramote prepoznavanja?

Trčim uz stepenice kući i nakon što sam se u lavabou oprao koliko sam mogao (sopstveno kupatilo je luksuz, kakav još dugo neću moći da si priuštim), izvlačim madrac, futon i posteljinu iz ormana, posle čega pristupam japanskom ritualu pretvaranja dnevne u spavaću sobu, taj ritual se zasniva na pripremanju ležaja u uglu sobe. Zapravo nasred sobe. Što je zapravo jedno te isto…

Video guta dugo iščekivanu kasetu s ,,Kazablankom“. Stavljam slušalice na uši, da Hemfri Bogart ne probudi komšije, i posežem za daljinskim. Život nije loš.

Budim se – oran i čio – u 12.00. U pravi čas, da bih stigao da transformišem svoju spavaću sobu u školu engleskog jezika. Treba da složim posteljinu, futon i dušek, naguram ih u orman, i zatim, na ovako osvojenom prostoru imponujuće površine od dva kvadratna metra, rasporedim četiri stolice na sklapanje sa ugrađenim podlogama za pisanje. Doručak na brzaka – onigiri (trougao od pirinča, veličine sendviča, nadeven tunom i uvijen u alge) i činija miso supe (ja je zovem Mišja supa), i spreman sam da primim svoje prve klijente. Danas su to deca, četiri vesela klinca, šestogodišnjaka.

Čas prolazi kao treptaj oka, deca u rekordnom roku savladavaju pesmicu ,,Bingo“, čime sam ih zagrevao za borbu, prateći ih na gitari. U sebi se molim da moja gazdarica nije kod kuće, zato što prave sasvim pristojnu buku. Do sada, istina, nisam imao nikakve probleme, ali smatram da kad već ja čujem kako gazdarica u svojoj kuhinji secka luk, tim pre ona čuje kad ja sviram na gitari, a da i ne govorim o horu entuzijastičnih glasića koji pevaju o farmeru i njegovom psu Bingu.

Danas je kraj meseca – deca donose uplate za Gospodina Učitelja. Jedno za drugim pružaju mi bele koverte s novčanicama. Otvoreno davanje novca nekome u Japanu se ne može ni zamisliti. Zahvaljujem im i častim ih čajnim kolačićima za doviđenja. Deca su sjajna: otvorena, vesela, nestašna, nema u njima ni traga samrtne ozbiljnosti tinejdžera, koje je škola već uspela da nauči da život nije igra.

Posle toga imam još jedan čas sa gospodinom Cubarašijem i jedan sa dvema studentkinjama sa Univerziteta Rikjo. Napokon, ručak na brzaka. U 19:00 telefoniram Šonu.

-Pozdravljam mnogopoštovanog brata gaiđina! Juče smo se upoznali…

-Zdravo, Marćine! Šta je s tobom, zar misliš da sam senilan, šta li? Lep dan, zar ne? Kako te služi televizor? Radi? Šta ti radiš? Kakvi su ti planovi za veče? Ja idem u istraživanje.

–Šta istražuješ? – pitam, blago ošamućen količinom pitanja koju Šon uspeva da postavi u jedva desetak sekundi.

–To još ne znam, ali već znam gde – u pabovima i barovima u Ekoti. Ako imaš vremena, ‘ajmo zajedno.

I tako se zatičem ispred Ekote, stanice metroa koja se nalazi oko tri sela od mog. Šon dolazi iz Ikebukuroa , tamo je držao čas. [Tokio nema jedan centar kao svaka normalna metropola na svetu, već ih ima pet, položenih na manje-više jednakoj udaljenosti u krugu koji opisuje železnička linija Jamanote-sen (nešto nalik na metro, samo što vozi napolju). Jedan od tih centara je upravo Ikebukuro. Pogledaj mapu na str. 13.]

-Zdravo, Šone. Pa gde ćemo? Poznaješ li ovaj kraj? Samo, molim te, ništa skupo…

-Opušteno, i ja sam tanak što se tiče zaliha svemogućeg jena. Ima ovde jedan mali pab originalnog imena The Pub, bio sam jednom s mojim učenikom.

Nakon jednog minuta stižemo u bar ispod jedne od kancelarijskih zgra da, smeštene u jednoj od bočnih uličica Ekote. Silazimo niz veoma uske stepenice, a zatim, tipično: bar, mala sala u obliku slova L sa oko sedam stočiča, i, razume se, neizbežnim podijumom za karaoke. Namrštim se kad ga vidim, ali Šon me umiruje:

-Ne počinju da pevaju pre devet sati, a osim toga ovde nema puno gostiju, mirno je. I jeftino.

Smeštamo se za jedan od stolova. Rastrzan strašnom sumnjičavošću, vlasnik, barmen i kelner u jednoj osobi očigledno razmišlja da li da nas izbaci, ili da pozove policiju, ili možda čak da nas pita šta želimo da popijemo. S gaiđinima se nikad ne zna. Možda će da uplaše normalne goste? A možda popiju sve zalihe piva, polome stolice, zapale mašinu za karaoke i izađu, ne plativši? Konačno, s iznenadnim naletom hrabrosti, odlučuje da stavi sve na jednu kartu.

-Čime mogu da vas poslužim?

-Imate li neke komplete? – pita Šon na prilično lošem japanskom.

-Da, imamo komplet: dva piva i meze za sedamdeset pet jena.

Naručujemo. Ispostavlja se da je meze sačinjen od traka sušene ribe i

oraha. Kelner odlazi, delimično umiren – gaiđini deluju mirno, a naručili su komplete (jap. seto), drugim rečima, ponašaju se kao pravi ljudi. Cak i pokušavaju da govore ljudski. Naravno, ne zna se šta će uraditi kada popiju sve to pivo, ali šta sad; s druge strane, kada dođe kući, moći će da se pohvali ženi da su u baru bili pravi pravcati gaiđini. A to je u modi, svetski…

Šon naiskap ispija polovinu prve čaše svog kompleta.

-Ooo… napokon. Imao sam baš naporan dan.

-Ako sam te dobro razumeo, ti si učitelj engleskog?

-Ne, zapravo sam novinar.

-Opa! Za koga pišeš?

-Kako kad. Slobodni strelac, kapiraš. Trenutno pišem za irski časopis, imam tamo nedeljnu kolumnu iz Tokija.

-Mogu li da pročitam nešto?

-Mogu da ti dam, ali časopis je na keltskom, znaš, irskom, ne engleskom.

Moja radoznalost raste. Poznavao sam mnogo Iraca, ali nijedan nije vla- dao irskim toliko da bi mogao da piše članke na njemu. Ispostavlja se da je Šon završio školu na tom jeziku, i mada sa svojim roditeljima i brojnom porodicom svakodnevno govori engleski, irski mu je drugi jezik.

-Počinjem da shvatam zašto moraš da držiš časdve engleskog…

-Upravo tako. Jedan članak nedeljno ne bi mi platio čak ni pivo. Ali, slao sam razne skice iz Tokija i engleskim nedeljnicima. Jednog lepog dana će sigurno početi da me cene. Doći će dan kada ćeš videti moje prezime na prvim stranama ,,Njuzvika“. A ti predaješ engleski od jutra do večeri?

-Ne, ni ja. Zapravo završavam studije, ali da bih preživeo, svaki drugi dan radim u kompjuterskoj firmi, a drugim danima držim časove engleskog. Pomalo prevodim. A i nema govora o radu od jutra do večeri, jer to sa jutrom kod mene ne ide.

-Baš sam hteo da te pitam – živne Šon – šta ti to radiš, to s vožnjom bicikla po Tokiju po celu noć?

-Nesanica. Zapravo promenjen ritam vremena. Prispava mi se oko pet ujutru, spavam do podneva. Imam taj problem od trenutka kad sam stigao ovde.

-Možda još uvek živiš po evropskom vremenu? – pita Šon, kezeći se.

-Nakon dve godine? Ne pričaj gluposti. Možda ipak? Ko zna. Jer vidiš, moj problem nije jedinstven. Nekoliko gaiđina koje sam poznavao bilo je na istim mukama.

Šon signalizira barmenu da smo spremni za drugu polovinu naših kom- pleta, iliti za drugo pivo.

-A ja ti, dragi moj Marćine, na tome zavidim. Ja se mučim da otkrijem nešto interesantno o Japancima i Japanu, a kao što je poznato, sve što je zanimljivo dešava se u gradu posle sumraka. A ja imam časove ujutru i noću spavam… Ali, kad bih mogao da se, tako kao ti, skitam mračnim sokacima tih sela metropole, da upoznam tamnu stranu japanske stvarnosti… Ah, novinarske maštarije. Otkriti nešto, o čemu niko nije pisao…

-Šone – odgovaram sa iznenadnim naletom nadahnuća – ja ću biti tvoje oko u tami. Podnosiću ti detaljne izveštaje o onome što doživim. Raskriliću pred tobom zastore tajne koja prekriva grad po mraku. Sve što ti preostaje, jeste da to prevedeš na irski i pošalješ faksom u Dablin.

-Zaista, istina je što mi je govorio moj tata, da nema boljeg prijatelja od Poljaka – govori Šon, iskreno dirnut. – Kad je tako, osećam obavezu da te častim još jednim kompletom.

-Ako je zbog obaveze, ne, hvala – smejem se. – Ali, ako je iz iskrene želje, zovi barmena…

I tako nam protiče vreme. Nakon jednog sata polovinu stolova su već zauzeli lokalci i počinje karaoke. Šon, inspirisan svojim petim pivom, traži od barmena listu pesama.

-Šon, zar stvarno moramo…? – pitam, uznemiren.

-Naravno, inače ćemo biti nedruštveni – odgovara Irac.

-Mi ovde nikad nećemo biti društveni, a mene je Bog kaznio lošim glasom i dobrim sluhom, tako da čujem kako falširam, a ništa ne mogu da učinim da to popravim. Kad bih imao dobar glas, ne bih falširao. Da imam loš sluh, falširao bih, al’ to ne bih čuo. A ovako? Najgora moguća kombinacija.

-Sta ćeš – Šon je neumoljiv. – Sve u životu treba probati.

Priznajem poraz. Za mene su karaoke već isuviše dobro poznata društvena obaveza, između ostalog i sa redovne mesečne pijanke u firmi, ali za Šona, koji je tu tek nekoliko meseci, ovo nesumnjivo predstavlja egzotičnu novinu. Trenutak kasnije smo na sceni sa dva mikrofona i izvodimo „Bridge Over Troubled Water” [na japanskom to ovako zvuči: briđđi ou- baa traburudu uotaa] Sajmona i Garfunkla. Odvratan, metalni, elektronski eho, koji karaoke mašina obilato daje našim glasovima, uspešno maskira moju neuspešnost. Šesto pivo (ili kraj trećeg kompleta) maskira ga još lepše. Osim toga – Sajmon i Garfankl su isto falširali.

Dobijamo ovacije od svih stolova, a barmen nas časti po jednim pivom. Ovu noć možemo da smatramo za uspešnu.

Kada se u jedan ujutru vraćam iz kupališta i spremam se za narednu rundu po okolini na mom čeličnom pastuvu, osećam nešto čudno. Neverovatno, pospan sam! Tako rano? Pa dobro, treba to iskoristiti. Sutra ću biti Šonovo noćno oko, ceo vikend je preda mnom. Izvlačim madrac i futon iz ormana, bacam se na njih s olakšanjem. Još jednom se pokazalo, o čuda, da život nije loš.

Nastavak pronađite sami.

 

Advertisements

4 коментара

Објављено под Кутак за читање

4 одговора на “Nesanica u Tokiju, Marćina Bručkovskog

  1. Oduvijek sam htjela da posjtim Japan. Hvala 🙂

    Свиђа ми се

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s