Ako želite da upoznate Japan iznutra, iz perspektive jednog „gaiđina“, preporučujem vam da pročitate roman „Nesanica u Tokiju“ Marćina Bručkovskog.

Marćin Bručkovski roden je 1965. godine u Varšavi. Studirao je engleski jezik na Varšavskom Univerzitetu (1983-1986), a zatim odlazi u Tokio na kulturološke studije (Sofia Univerzitet). Iz Japana je trebalo da se vrati posle godinu dana, ali je tamo ostao deset godina (kako tvrdi, zbog ljubavi prema japanskom pivu). Radio je kao nastavnik engleskog jezika, inzinjer zvuka, IT konsultant i… bubnjar. Godine 1996. seli se u Singapur, gde je ziveo narednih pet godina. „Nesanica u Tokiju“ je njegov prvi roman, nakon kojeg je objavio jos četiri, a svi su u Poljskoj bili bestseleri.

U neku ruku, ova knjiga može poslužiti i kao svojevrsni bedeker ili priručnik za preživljavanje onima koji o egzotičnom Japanu sanjaju puni romantičnog zanosa i pozitivnih predrasuda. Žanrovska šarolikost romana, koji u sebi nosi elemente autobiografske i memoarske proze, putopisa, dnevnika… čini ga primamljivim i otvorenim za različite čitalačke ukuse kao i za različite prilike –  možete ga čitati pred spavanje, u autobusu, čekaonici, na plaži i svuda će vam podjednako okupirati pažnju i činiti da zaboravite na okruženje.

Ovo je jedan od onih romana, pisanih kolokvijalnim jezikom, koji odaju utisak ležernosti autora u čijem porivu za pisanjem dominantno mesto ima potreba da zabeleži i sa drugima podeli ono važno što čini život svakodnevice. U ovom slučaju japanske svakodnevice.

Sa lakoćom duhovitog i radoznalog čoveka, sa istančanom sposobnošću zapažanja i smislom za humor, Bručkovski u svemu što mu se događa, pa bila to i dosadna iscrpljujuća nesanica koja bi svakog drugog vrlo brzo izbacila iz ravnoteže,  pronalazi zrnce avanture. A avantura u Japanu, neočekivano svakom prosečnom Evroljaninu, može biti sve, od stanovanja po domaćim pravilima, preko održavanja lične higijene, kupovine piva u određeno doba dana, do druženja i putovanja.

Postoje brojni stereotipi u tome kako mi vidimo Japance, ali i u tome kako oni vide nas. Čitajući „Nesanicu u Tokiju“ dobijamo priliku da ih razobličimo.

Branijeta Kondžulović

東京の不眠症

„Nesanicu u Tokiju“  prevela sa poljskog Anđa Jočić

PRVO POGLAVLJE

Tokio by night

Šta ja ovde radim?

Ova pomisao nema – nasuprot očekivanjima – ni filozofske, ni muzičke osnove, i odnosi se samo na uočavanje da sam, sve vreme vrteći pedale i vozeči manje-više pravo, stigao do polazne tačke, odnosno male, mračne uličice na zadnjoj strani prodavnice pića, verovatno u rejonu Kanamećo. Verovatno, jer nakon dve godine provedene u Japanu, moje poznavanje tog prokletog pisma je i dalje klimavo: čitam do trista znakova, a to je, van svake sumnje, premalo. Na toj prodavnici nešto piše, a drugi znak sa leve strane mi izgleda nekako poznato… – možda je to nama, odnosno sirov? Da li se tako piše Šinamaći?

Ulica, razume se, nema imena; isuviše je mala za to. Najbliža ulica koja zaslužuje da joj se dodeli ime i da se smesti na malu mapu Tokija koju imam u džepu, nalazi se na oko pola kilometra odavde. Samo ne znam u kom pravcu. Ma nema veze, idem dalje, nešto treba učiniti s noći koja je tako lepo počela. Nije mi prvi put da se izgubim u ovom lavirintu uskih uličica; a sigurno nije ni poslednji, nema razloga za brigu. Наставите са читањем →