Francuski roman, Frederik Begbede

Frederik Begbede je, kako se to obično danas kaže, kontoverzna ličnost u svetu književne umetnosti, filma, televizijskog zabavnog programa, advertajzinga… i stvaralac jednako uspešan u svemu čime odluči da se bavi, koliko god bio neprekidno izložen oštricama kritike, možda i po sopstvenoj volјi, jer danas se najbolјe prodaje ono što je s one strane društveno prihvatlјivog. On je jedan od onih poslenika javne reči koji raspolaže sa toliko talenta, veštine i moći sugestije da svaki svoj stav, iskustvo ili čak i nedostatak, može preinačiti u opšte uverenje i vrednost koju treba braniti. Ipak, uz sve čime izaziva pažnju javnosti, na pozitivan ili negativan način, neosporna je vrednost njegovog dela jer, kako god da mu priđemo, podstiče na preispitivanje brojnih polјulјanih sistema vrednosti u savremenom svetu.

Begbede je bespoštedni kritičar praznoglavog potrošačkog mentaliteta, u čijem formiranju, kao majstor advertajzinga, i sam učestvuje; gnuša se samodovolјnog i zasleplјenog neoliberalnog kapitalizma, čije plodove i sam  obilato uživa; izvrgava poruzi razmaženo francusko buržujstvo, naglašavajući pritom da  je buržujsko čedo koje sve o čemu govori poznaje iz ličnog iskustva; iz svojih neuspelih veza i brakova izvlači opšti zaklјučak da lјubav sputava, da je neprirodno vezivati se sa jednom osobom za ceo život, a javno konzumiranje narkotika samo je jedan vid rekreacije koju slobodan savremeni čovek može sebi da priušti u slobodno vreme… Savremeni boem i hedonista, do guše u društvu nadobudnog i blaziranog džet seta, udara po sve u čemu i sam bez ograničenja uživa. Čitaocima koji od pisca očekuju izvesnu doslednost, poruke koje Begbede šalјe zaista mogu izgledati pomalo šizofreno; za ostale, ovo štivo može biti moderno upakovana all inclusive ponuda, pa nek uzme ko šta voli.

„Francuski roman“ nastao je kao posledica jedne piščeve nimalo pohvalne avanture zbog koje je proveo dva dana u pariskom istražnom zatvoru. To neočekivano  iskustvo pokrenulo je u njemu bujicu preispitivanja, počevši od najintimnijih činilaca njegovog ličnog života, preko porodice iz koje je ponikao, do francuskog društva u celini u kojem je odrastao i formirao se kao ličnost. Nikome nije ostao dužan, a ponajmanje sebi.

Vraćajući se u svoje detinjstvo koje je, ni sam ne znajući zašto, potisnuo u zaborav, Begbede započinje pretraživanje od sedamdesetih godina dvadesetog veka. Počevši od tog perioda, pa do trenutka kada je odlučio da napiše roman, on rekonstruiše i analizira uzroke trenutnog stanja, koliko u svom ličnom životu, toliko i u Francuskoj. Kroz motiv lične zaboravnosti on se dotiče i sklonosti ka amneziji u sopstvenoj  naciji, njenog licemerja, nespremnosti da se suoči sa brojnim neprijatnim posledicama svoje prošlosti i upornosti u negovanju lepe samodopadlјive slike o francuskom društvu. Kolevka lјudskih sloboda i prava, sagledana kroz njegovu prizmu, više liči na „lejzi beg“ u kojem se lјulјuška društvo ušuškano u komfor i samozaborav i nespremno da stvari sagleda izvan okvira svojih materijalističkih potreba.

Govoreći o sebi, o tome šta je bio i šta je postao, autor se kreće tankom linijom između samosažalјenja i samosvesnog kritičkog preispitivanja.  Govori o kompleksima i strahovima, o lјubavi i lјubomori, o porodici i prlјavom vešu, o brakovima i razvodima, o uzorima, o stvarima kojima se ponosi, o knjigama, muzici, filmovima, o raskalašnom životu i klubovima… o svemu što ga je oblikovalo. A u svemu tome, kao neka  nit koja sve ispričano povezuje u celinu – osećanje nepotpunosti i nedovršenosti uprkos uspehu, osećanje praznine uprkos izobilјu, osećanje nezrelosti i nedoraslosti životu uprkos iskustvu. Koren svega toga, kako sam misli, verovatno se nalazi u njegovom razmaženom i prezaštićenom detinjstvu:  „Teško je oporaviti se od nesrećnog detinjstva“, zaklјučuje pisac,   „ali oporaviti se od prezaštićenog detinjstva može biti nemoguće. “

Branijeta Kondžulović

Odlomci iz „Francuskog romana“

Žorž Perek počinje W ili sećanja na detinjstvo rečenicom: „Nemam uspomene iz detinjstva.” A knjiga obiluje uspomenama. Dešava se nešto tajnovito kada zatvorimo oči i pokušamo da prizovemo prošlost: sećanje je kao šoljica sakea koja se može naći u pojedinim kineskim restoranima – na njenom dnu postepeno se prikazuje gola žena i nestaje čim se šoljica isprazni. Vidim je, posmatram je, ali čim joj se približim, ona mi pobegne, ispari. Takvo je moje izgubljeno detinjstvo. Molim boga da se desi neko čudo i da se moja prošlost lagano razvije u ovoj knjizi, kao polaroid traka. Ako smem sebe da citiram – a pokušaj da se izbegne nombrilizam u autobiografskom tekstu ravan je dodavanju budalaštine na pretencioznost – ovaj neobični fenomen već se dogodio.

U trenutku kada sam saznao da je moj brat postao nosilac Legije časti, nalazio sam se u pritvoru. Policajci mi nisu odmah stavili lisice na leđa, to su učinili dosta kasnije, dok su me vodili u istražnu bolnicu, a zatim predali u istražni zatvor na ostrvu De la Site, sutradan uveče. Predsednik Republike uputio je šarmantno pismo mom starijem bratu, čestitajući mu na njegovom doprinosu dinamici francuske ekonomije: „Vi ste primer kapitalizma kakav mi želimo: kapitalizma preduzetnika a ne kapitalizma špekulanata.”

Godine 2008, 28. januara, u komesarijatu VIII arondismana u Parizu, službenici u plavim uniformama, sa revolverom i pendrekom za pojasom, svukli su me do gole kože da bi me pretresli, oduzeli telefon, ručni sat, kreditnu karticu, novac, ključeve, pasoš, vozačku dozvolu, kaiš i šal, uzeli mi uzorak pljuvačke i digitalni otisak prsta, zadigli mi muda da vide da možda ne krijem nešto u guzici, slikali me spreda, iz profila i poluprofila dok držim u rukama tablu sa ličnim podacima, i ponovo odveli u kavez od dva kvadrata sa zidovima prekrivenim grafitima, sasušenom krvlju i slinama. Tada nisam znao da ću nekoliko dana kasnije prisustvovati dodeli ordena Legije časti mom bratu u svečanoj sali Jelisejske palate, koja nije ovako uska, i da ću kroz prozorska okna gledati kako vetar po parku raznosi hrastovo lišće koje mi maše i poziva na igru po predsedničkoj bašti. I dok sam tako ležao na betonskoj klupi, nešto oko četiri sata ujutru te kobne noći, činilo mi se da je situacija vrlo jednostavna: Bog je verovao u mog brata, a na mene je zaboravio. Kako je moguće da dva bića, koja su u detinjstvu bila veoma bliska, mogu imati tako oprečne sudbine?

Uhapšen sam zbog konzumiranja narkotika sa prijateljem na ulici. U susednoj ćeliji, neki džeparoš udarao je pesnicom o staklo bez ikakvog smisla, ali dovoljno ritmično da ometa san svih zatvorenika. Zaspati na ovakvom mestu svakako je utopijska zamisao, jer čak i kada zatvorenici konačno umuknu, policajci počnu da se na sav glas dozivaju po hodnicima, kao da su uhapšenici gluvi. U vazduhu je lebdeo miris znoja, povraćanja i jela od govedine i kuvane šargarepe, podgrejanog u mikrotalasnoj pećnici. Kad nemaš sat na ruci i kad nikome ne pada na pamet da ugasi belu neonku koja treperi na plafonu, vreme prolazi veoma sporo. Pod mojim nogama leži sizofrenik utonuo u etilensku komu, uzdiše, hrče i prdi na štrokavom podu. Iako je bilo hladno, ja sam se gušio od vrućine. Pokušavao sam da ne mislim ni na šta, ali je to bilo nemoguće: kad te uguraju u tako mali prostor, ne prestaješ da mozgaš; uporno pokušavaš da odagnaš paniku; neki na kolenima mole da ih puste napolje, neki se strahovito nerviraju, pokušavaju da oduzmu sebi život, ili pak priznaju zločine koje nisu počinili. Ja bih dao sve za jednu knjigu ili pilulu za spavanje. A pošto nisam imao ni jedno ni drugo, počeo sam da pišem ovo u glavi, bez olovke i zatvorenih očiju.

Ne sećam se svog detinjstva. Kad to kažem, niko mi ne veruje. Svi se sećaju svoje prošlosti. Šta vredi živeti ako se ne sećamo svog života? U meni nema ničeg mog, jedna velika crna rupa (u astrofizičkom smislu: „Objekat čije je gravitaciono polje toliko masivno da nijedan oblik materije ili gravitacije ne može da se otisne od nje”) stoji preda mnom i prekriva period od nula do petnaest godina. Dugo sam verovao da sam normalan, da i drugi pate od iste amnezije. Ali kada bih ih pitao: „Da li se sećaš svog detinjstva?” pričali bi mi svakakve priče. Sramota ine je što mi je biografija ispisana nevidljivim mastilom. Zašto moje detinjstvo nije nezaboravno? Osećam se isključenim iz sveta, jer svet ima arheologiju, a ja je nemam. Izbrisao sam svoje tragove kao kakav kriminalac u begu. Kad pomenem ovaj nedostatak, moji roditelji kolutaju očima, porodica se buni, prijatelji iz detinjstva se vređaju, bivše verenice padaju u iskušenje da pokažu fotografije.
„Nisi ti izgubio pamćenje, Frederik. Mi tebe, prosto, ne zanimamo!”

Uvek sam pisao samo priče ljudi bez prošlosti: junaci mojih romana proizvodi su sadašnje epohe, izgubljeni u sadašnjem trenutku koji nema korena – oni su providni stanovnici sveta u kome su emocije efemerne kao leptiri, i u kome zaborav štiti od patnje. Sasvim je moguće, ja sam živi dokaz da čuvamo u sebi samo mrvice sećanja na detinjstvo, koje mogu biti netačne, ili oformljene a posteriori. Naše društvo ohrabruje takvu amneziju: bliski futur je gramatička vrsta u nestajanju. Moj hendikep će uskoro biti banalan jer će moj slučaj postati rasprostranjen. Mada se mora priznati da Alchajmerova bolest nije tako česta pojava u srednjim godinama. Nadam se da postoji neka tajna, neka skrivena čarolija, magična formula koju treba otkriti da bi se izašlo iz ovog intimnog lavirinta. Ako moje detinjstvo nije nekakav košmar, zašto mi onda mozak potiskuje sećanje?

Užasavam se porodičnih obračuna, egzibicionističkih autobiografija, psihoanaliza maskiranih u knjige i iznošenja prljavog veša u javnost. Na početku svojih Intimnih memoara Morijak iznosi pouku o skromnosti: „Neću govoriti o sebi da ne bih sebe osudio na priču o vama.” Zašto nemam snage da ostanem po strani? Da li je moguće očuvati svoje dostojanstvo kada pokušavamo da saznamo ko smo i odakle dolazimo? Osećam da ću morati da dovučem silne rođake, žive ili mrtve (i već sam počeo). Ti fini ljudi nisu tražili da se nađu okupljeni u ovoj knjizi kao kakve žrtve racije. Pretpostavljam da svaki život ima onoliko verzija koliko ima naratora, svako ima svoju istinu, pa hajde onda da budemo tačni i da kažemo odmah da će ovo biti samo moja priča. U svakom slučaju, ne dolazi u obzir da se žalim na svoju porodicu kad imam 42 godine. A i nemam više izbora: da bih stario, moram da se sećam. Kao kakav detektiv sopstvene sudbine, rekonstruišem svoju prošlost na osnovu retkih naznaka kojima raspolažem. Pokušavam da ne varam, ali vreme je dezorganizovalo moje sećanje kao kad promešamo karte pred partiju tablića. Moj život je policijska enigma u kojoj melem prošlosti ulepšava i iskrivljuje svako parče dokaznog materijala.
U principu, svaka porodica ima svoju istoriju, ali moja nije dugo trajala; moja porodica okuplja ljude koji se ne poznaju među sobom.

Čemu služi porodica? Da ih razdvaja. Porodica je mesto neizgovorenih reči. Moj otac ne govori sa svojim bratom već više od dvadeset godina. Porodica moje majke više ne poznaje porodicu mog oca. U detinjstvu često viđamo svoje pleme za vreme raspusta. A onda se roditelji rastanu, pa sve ređe viđamo oca, abrakadabra, pola porodice je nestalo!

Porodični život je niz depresivnih obroka tokom kojih svi ponavljaju iste ponižavajuće anegdote i licemerne automatizme, u kome se veze ozbiljno shvataju iako su samo lutrija na rođenju i rituali života u zajednici. Porodica je grupa ljudi koji ne uspevaju da komuniciraju, ali se glasno prekidaju tokom razgovora, međusobno bacaju jedni druge u očajanje, porede diplome svoje dece kao da su ukrasi u kući i kidišu na nasledstvo dok se leševi još nisu ni ohladili.

Ne razumem ljude koji smatraju da je porodica sklonište kad je upravo ona ta koja oživljava najdublju paniku. Za mene život počinje onda kada napustimo porodicu. Tada odlučujemo da se rodimo. Život je, za mene, podeljen na dva dela: prvi deo je ropstvo, a tokom druge polovine pokušavamo da zaboravimo prvu. Zanimati se za svoje detinjstvo bilo je nešto što su činili razmaženi ljudi i kukavice. Toliko sam snažno verovao da je moguće osloboditi se svoje prošlosti da sam zaista poverovao da sam uspeo. Sve do danas.

Najgore što postoji na svetu su divni roditelji, koji čine sve da vas usreće, ali ne uspevaju. Oni to žele, veoma se trude, a vas je sramota što ne uspevate da im pokažete da su u tome uspeli dok su vam ruke prepune poklona, sramota vas je da se durite i ljutite kad „niste za žaljenje”, kao što bi rekao pandur iz SPIP-a 8. Moje detinjstvo je nešto kao propale žurke na kojima bi trebalo da se dobro provedete: sve je dobro organizovano (ima hrane i pića, muzika je dobra, ljudi su svi lepi i fini), ali nema okidača. Kad čujem Kloe kako se smeje dok pravi balone od sapunice, uvek se uplašim. A šta ako se i ona pretvara da je srećna da me ne bi razočarala?

Bio sam zatočen u laž. Kada sam shvatio da poreklo moje amnezije leži u jednoj neizrečenoj stvari, sve je odjednom osvanulo na zidu moje pacovske rupe, kao da je svanuo dan, kao da se podigla zavesa nad konačno oslobođenim detinjstvom. Video sam sve: kako sam vozio tricikl po predsoblju u Nejiu, dupleks u XVI arondismanu u kome sam saznao da je De Gol umro i probao prve trešnje, tukao se sa bratom zbog plave čašice za jaja i šiljate kašičice, velike kutije sa flomasterima Caran d’Ache kojima smo crtali drveće na tapetama u sobi, kako smo slušali Malog princa na 33 obrtaja, koga je čitao Žerar Filip, a ja mislio da je taj Princ dao svoje ime ulici u kojoj smo stanovali, prvog hamburgera na uglu ulice Mesje le Prens i bulevara Sean Mišel u „Mekdonaldsu” koji je postao „O Kič“ kada je ovaj izgubio licencu, buke Matchbox automobila u hodniku, što je nerviralo komšije koje su živele ispod nas, „Klub Miki” sa Matjuom Koktoom na velikoj plaži u Getariju gde smo pevali sa gospodi nom Rimburom „mi smo pačići, slatki pačići, veseli pačići koji se ničeg ne boje”, medvedića Kolargol, bazena hotela „Lutecija” na koji nas je na plivanje svake nedelje vodio profesor fizičkog iz škole „Bosue” (i koji je postao prodavnica odeće), belog delfina Uma i njegovog podvodnog carstva, partije karata mil born kad je padala kiša u Patrakeneji, vetra od koga su žaluzine klepetale udarajući o beli zid, mog malog distributera Pez bombona od plave plastike sa Popajevom glavom koja se podigne da bi izašle bledunjave pastile, dok napolju duva oluja a ja ležim ispod pokrivača, i mog plišanog dabra koga sam doneo iz parka Josemit i izgoreo na sijalici lampe pored kreveta, i dana kada se moj otac razbesneo jer smo se Šarl i ja popeli da otvorimo kutiju sa mađioničarskim trikovima i zaboravili da mu mahnemo kroz prozor kako bi znao da smo dobro stigli…

Tebe sam tražio sve ovo vreme

u drndavim podrumima i podijumima

na kojima nikada nisam plesao,
u šumi ljudi,

pod mostovima svetlosti i u čaršavima kože,

na vrhovima lakiranih prstiju koji štrče iz usijanih kreveta,

u dnu pogleda bez ikakvih obećanja,

u zadnjim dvorištima rasklimatanih zgrada,

preko usamljenih plesačica i pijanih barmena,

između zelenih kontejnera i srebrnih kabrioleta,

tražio sam te među slomljenim zvezdama
i ljubičastim parfemima,

u smrznutim rukama i slatkim poljupcima,

u dnu klimavih stepenica,

na vrhu svetlucavih liftova,

u bledim srećama i ulovljenim prilikama,

čvrstim rukovanjima,

toliko sam te tražio da sam na kraju morao da prestanem,

pod crnim svodom,
na belim lađama,

u baršunastim usecima i zgaslim hotelima,

u lila jutrima i nebesima boje slonovače,

među močvarnim zorama,

moje detinjstvo iščezlo.

Akvarel mog devetogodišnjeg lica nalazi se i na koricama ove knjige, da, i ja sam bio nevinašce anđeoskog lika. Nos i brada se još uvek na mom licu nisu izdužili, tada nisam imao podočnjake koji su mi se urezali ispod očiju, ni bradu koja krije moju pelikansku gušu. Jedino se moje oči nisu promenile, mada je moj pogled danas manje iskren nego što je na toj slici, koja danas ima počasno mesto na stepeništu moje pariske kućice. Ponekad me, kad se kasno vratim kući, posmatra kao da me osuđuje. Anđeoski dečačić posmatra sopstvenu dekadenciju sa zaprepašćenjem.

 

Frederik Begbede napisao je i romane Život bez kraja, Una i Selindžer,  Praznik u komi, Romantični egoista, Ljubav traje tri godine, 699 dinara, Upomoć, molim za oproštaj!  Ostati normalan, Prozori u svet…

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s