„Мали буквар за велику децу“ – прва наша хумористичка књига

О првој српској хумористичкој књизи коју је под називом „Мали буквар за велику децу“, написао и у Бечу објавио Михаило Максимович, 1792. године.

Ђуро Гавела
Из књиге „Огледи и критике“
Издање Српске књижевне задруге, 
Београд, 1979.

Пре сто и педесет година*, сва српска књижевност могла је да стане на обичну полицу: није било у њој више од сто и педесет књига. А и то што је било, сводило се добрим делом на требнике и псалтире,, осмогласнике и јектенија, на катихизисе, толкованија, календаре, букваре, на „поученија“ и „руководства“ сваке врсте. То је време детињства ерпске књижевности, време кад се она тек почињала јављати и усправљати, придржавајући се за скут цркве и полагано тапкајући зањом…

Али и у томе времену првих торжествених књи-жавних лекција јављају се већ књиге, под утицајем напредних идеја тога века, с којима почињу поједини родови праве, „грешне“, световне наше књижевности. С једном од таквих књига, слабо познатом и недовољно истакнутом, почиње наша хумористичка књижевност. То те Мали буквар за велику децу, „издат и сочињен Михаилем Максимовичем, при високославној дворној Илирическој канцеларији дејствителним дворним канцелистом“. Књига је изишла у Бечу 1792. године.

Дотле у нашот књижевности није било ооигинал-них хумористичких дела. Оно што је уопште хумора било, сводило се на неколико слабих комедија преведених са италијанског и немачког језика. Књижевници су били просветитељи, „мракоборци“, чувари националности, Серби Сербовићи. Публика је мислила о комедиама, како каже Емануел Јанковић, да су оне „не само младости но и старим људма шкодне, и само их за немецко измишљење држе, гди су ђаволи Швабе изислили како ћеду варати новце от људи“. Није било време за шалу. Али и да је било — хумор у литератури, као самостална књижевна врста, захтева већу културу и књижевну традицију него што смо је ми тада имали. Стога ће се после Максимовића у нас још подуго чекати на добре хумористе и сатиричаре. Утолико је значајнија појава ове његове књижице.

Мали буквар за велику децу има свега тридесетак страна. Као у буквавима, речи овде иду азбучним редом; оне су одштампане крупним словима на средини страница, а испод њих су „објашњења“. Та објашњења су у ствари јозефинистичке сатире на тадашње наше друштво; сатире које су и по изразу и по садржини далеко изнад наше тадашње књижевне просечности. Оне одају писца финијег духа, образованог и напредног. Писане добрим српским језиком, а штампане грађанском азбуком, оне су очевидно већ самом том формалном страном у то време биле револуционарне; садржином својом, оне су то поготово. Али вредност њихова није само у томе. У поучителну, полезну и конвенционално уозбиљену књижевност тога времена, овај мали „буквар“ уноси више духа, ироније, стилске вештине, књижевних одлика уопште, него многе књиге знатно познатијих сувремених писаца.

Садржина Малог буквара је разноврсна. Највећи део његов уперен је против калуђера и представника цркве уопште. Код речи чоја, на пример, каже се: „Од десет рифа црне чоје, цели калуђер изиђе“. За „апостоле“ се вели: „У том су се променили што перви пешке хождаху, а садашњи на шест коња се возу.“ Код речи зејтин: „Калуђери не једу јела кроме са зејтином. Ја мислим, најбоље би они учинили кад би се тамо преселили гди зејтин расте.“ Поводом речи штака, писац има овакву асоцијацију: „Говори се да штака сваког васеленског патријарха дугачка јест. Благодареније Богу што до нас не допире.“ — Али сем ових и сличних, има ту и других предмета сатире. За цеизоре, на пример, Максимовић каже: „Цензори су бабице сваког писменог сочиненија. Али много пути дете сакато кроз њих остане.“ Реч магарац подсећа писца на анегдоту у којој се прича како је Хенрих Други отпустио свога астронома, а на његово место поставио магарца зато што је овај други тачније предсказао кишу од онога првог. Максимовић ту додаје своју рефлексију: он мисли да Хенрих „втори“ у томе није добро поступио, јер је то „и друге магарце тако возгордило, што они и у проче службе утурати се тражу“.

Примера сличног сатиричног хумора у овој књижици има доста. Цела је она таква, пуна оштрине, живахности, досетљивости, и, за своје време, веома свежих и духовитих алузија. Кроз хумор у њој дата је критика црквених великодостојника (и малодостојника), друштвене неправде, назадности, букварске литературе, примитивне читалачке публике, „среброљубаца“. „намолованих госпа“. И дата је тако да се добар део и да-нас може са задовољством читати. А то није чест слу-чај са књигама из тога времена. Наши доцнији хумористи и сатиричари, одиста не би имали разлога да се постиде што низ њихових имена у књижевности почиње именом овога пре сто и педесет година „дејствителног дворног канцелиста“.

*Ђ. Гавела је овај текст писао 1940.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Позајмице

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s