О првој српској хумористичкој књизи коју је под називом „Мали буквар за велику децу“, написао и у Бечу објавио Михаило Максимович, 1792. године.
Ђуро Гавела
Из књиге „Огледи и критике“
Издање Српске књижевне задруге, Београд, 1979.
Пре сто и педесет година*, сва српска књижевност могла је да стане на обичну полицу: није било у њој више од сто и педесет књига. А и то што је било, сводило се добрим делом на требнике и псалтире,, осмогласнике и јектенија, на катихизисе, толкованија, календаре, букваре, на „поученија“ и „руководства“ сваке врсте. То је време детињства ерпске књижевности, време кад се она тек почињала јављати и усправљати, придржавајући се за скут цркве и полагано тапкајући зањом…
Али и у томе времену првих торжествених књи-жавних лекција јављају се већ књиге, под утицајем напредних идеја тога века, с којима почињу поједини родови праве, „грешне“, световне наше књижевности. С једном од таквих књига, слабо познатом и недовољно истакнутом, почиње наша хумористичка књижевност. То те Мали буквар за велику децу, „издат и сочињен Михаилем Максимовичем, при високославној дворној Илирическој канцеларији дејствителним дворним канцелистом“. Књига је изишла у Бечу 1792. године.
Дотле у нашот књижевности није било ооигинал-них хумористичких дела. Оно што је уопште хумора било, сводило се на неколико слабих комедија преведених са италијанског и немачког језика. Књижевници су били просветитељи, „мракоборци“, чувари националности, Серби Сербовићи. Публика је мислила о комедиама, како каже Емануел Јанковић, да су оне „не само младости но и старим људма шкодне, и само их за немецко измишљење држе, гди су ђаволи Швабе изислили како ћеду варати новце от људи“. Није било време за шалу. Али и да је било — хумор у литератури, као самостална књижевна врста, захтева већу културу и књижевну традицију него што смо је ми тада имали. Стога ће се после Максимовића у нас још подуго чекати на добре хумористе и сатиричаре. Утолико је значајнија појава ове његове књижице. Наставите са читањем
knjigoljupci 