Na današnji dan 1878. godine od svih muka ovog tegobnog sveta odmorio se veliki pesnik, slikar i stradalnik, Đura Jakšić. Rođen je u Evropi, živeo u Srbiji, a hleb mu je bio jednako gorak gde god da je nogom kročio. U spomen na njega podeliću sa vama njegov doživljaj „Jevrope“ sredinom 19. veka.
JEVROPI
Tebi da pevam, tebi tiranko,
a duh mi mori otrov i gnev;
uvreda tvojih žaoci jetki
potpaljuju mi plemenit spev.
Milionima narodi pište,
milion grudi prosipa krv —
milionima pale kućište,
milion Ijudi gmiže k’o crv.
I milioni dolaze smerno
Jevropi gordoj na ‘holi sud:
„Ne može više, raja ne može
snositi jaram, mučiti trud!
Tiran nas gazi, sramoti žene,
useva naših otima plod.
Presudi, silna, da živet može
u takvom igu* nesrećni rod? . . .
„Izginućemo“ . . .
„Pa izginite!“
podsmeha tvoga gordi je zbor. —
„I ginućemo, ginuti slavno —
il’ mačem preseć Gordijev čvor!
Izginućemo — ali slobodni,
jer Srbin neće da bude rob!
Tamo daleko, na svetom groblju,
potražićemo život il’ grob!“
[*igo: jaram, breme, teret, težina]
knjigoljupci 
