Марсел Пруст, У трагању за изгубљеним временом

На данашњи дан 1922, трагајући за изгубљеним временом, са овог света је ишчезао Марсел Пруст, оставивши своје велико дело, као неизбрисив траг свог постојања, будућим трагачима.  
„У трагању за изгубљеним временом“
„У Свановом крају“ – прва књига, одломак:

Андреј Задорин: Мајка и син: http://www.andreizadorine.com/index_php.php?id=period4&img=53

Ја нисам скидао очију са маме; знао сам да ми неће бити допуштено, кад седнемо за сто, да останем све време вечере и да мама, да не би наљутила мог оца, неће пустити да је пред свима пољубим више пута, као да смо у мојој соби. Стога сам се зарицао да ћу у трпезарији, док буду почињали вечерати и кад осетим да се ближи час, унапред начинити од тога пољупца, који ће бити тако кратак и узет као криомице, све што могу од њега сам начинити, да ћу погледом унапред изабрати место на образу које ћу пољубити, да ћу своју мисао припремити како бих, захваљујући томе замишљеном почетку пољупца, сав тренутак што ће ми га мама подарити могао посветити томе да осетим њен образ на мојим уснама, онако као што сликар, кад може да има само кратке сеансе позирања, припреми палету и наслика унапред, по сећању, по скицама, све оно што строго узев може и без присуства модела. Али утом деда, несвестан своје свирепости, још и пре но што је зазвонило за вечеру, рече: „Мали изгледа уморан, требало би да оде да легне. Уосталом, вечерас касно вечерамо“. А мој отац, који се није онако савесно придржавао уговора као бака и мама, рече: „Да, хајде, иди лези“. Ја хтедох пољубити маму, али у том часу зачу се звоно за вечеру. „Та пусти маму, молим те, већ сте се и тако лепо поздравили, ти изливи осећања су смешни. Хајде, пењи се горе!“ И морао сам поћи без те последње причести; морао сам прекорачити сваки степеник противно свом срцу, како се то каже, пењући се насупрот свом срцу, које је хтело да се врати мајци зато што му она није својим пољупцем дала допуштење да пође са мном. То мрско степениште којим сам увек тако тужно полазио одисало је некаквим мирисом на лак, који је на неки начин упио, везао за себе онај особити јад што сам га осећао свако вече и тако га можда учинио још свирепијим за моју осетљивост, зато што, у томе мирисном облику, мој разум није више могао да преузме свој део тога јада. Кад спавамо и кад зубобољу осећамо само у облику девојке коју се двесто пута заредом упињемо да извучемо из воде, или у облику неког Молијеровог стиха који себи понављамо без престанка, велико је олакшање ако се пробудимо па наш разум могне да растерети појам зубобоље од сваке херојске или ритмичке прерушености. А ја сам нешто сасвим обрнуто од таквог олакшања осећао кад год би чемер што се пењем у своју собу ушао у мене на тај начин, бескрајно бржи, готово тренутан, у исти мах и подмукао и нагао — много отровнији од духовног продирања — удисањем мириса лака својственог томе степеништу. Кад сам стигао у собу, ваљало ми је запушити све отворе, затворити прозорске капке, издупсти сопствени гроб расклапајући ћебад, навући спаваћицу као мртвачки покров. Али пре но што ћу сахранити себе у гвоздени кревет који су додали у соби зато што ми је лети било сувише топло под завесама од рипса на великом кревету, обузе ме бунтовно огорчење, паде ми на ум да се покушам послужити лукавством осуђеника. Написах мајци да је преклињем да дође ради једне озбиљне ствари коју јој не могу рећи у писму. Плашио сам се да ће Франсоаза, теткина куварица, којој је била дужност да се стара о мени у Комбреу, одбити да однесе моје писамце. Да пренесе мојој мајци поруку кад има гостију, учиниће се њој, слутио сам, исто тако немогућно као и позоришном вратару да преда писмо глумцу док је на позорници. У погледу онога што се може или не може урадити она је имала свој беспоговоран, исцрпан и утанчан законик, непомирљив и у погледу неприметних и тричавих разлика (по чему је личио на оне античке законе који, поред таквих свирепих прописа као што су да се побију деца на сиси, с претераним обзирима забрањују да се јаре кува у млеку своје мајке или да се од животиње једе бутна жила). У томе законику, ако је било судити по изненадној тврдоглавости с којом је одбијала да изврши неке налоге које смо јој давали, као да су били предвиђени и такви сложени друштвени односи и префињене појединости отменог живота какве Франсоази, као сеоској служавки, ништа није могло наговестити; и човек је био принуђен да закључи да она у себи носи једну веома древну француску прошлост, отмену иако несхваћену, као што у неком индустријском граду старе палате сведоче да је ту некад постојао дворски живот и где радници неке хемијске творнице раде усред профињених скулптура које представљају чудо светог Теофила или четири Емонова сина. У овоме посебном случају, члан законика због којег је било мало вероватно да би, сем у случају пожара, Франсоаза отишла да узнемири маму у присуству г. Свана због такве ситне личности као што сам ја, изражавао је просто поштовање што га је она исповедала не само према родитељима — као и према мртвима, свештеницима и краљевима — него и према туђину коме се указује гостопримство, поштовање које би ме можда дирнуло у некој књизи, али које ме је увек раздраживало из њених уста, због озбиљног и тронутог тона којим је говорила о њему, а још и више те вечери, кад сам мислио да ће она, зато што је таквој вечери придавала својство светиње, одбити да јој помути церемонијал. Али да бих ипак себи створио неке изгледе, нисам се двоумио да слажем и да јој кажем да нипошто нисам ја хтео да пишем мами, него да ми је мама на растанку наложила да јој не заборавим послати одговор о нечем што ме је замолила да потражим и да би се сигурно веома љутила кад јој не би било предато моје писамце. Мислим да ми Франсоаза није поверовала, јер као год и они првобитни људи, чија су чула била моћнија од наших, она би сместа, по знацима за нас неприметним, разабрала сваку истину коју бисмо хтели сакрити од ње. Пет минута је гледала омот, као да би се испитивањем хартије и по изгледу рукописа могла обавестити о природи садржаја или сазнати који члан свог законика треба да узме у обзир. Па изиђе као да се помирила са ствари, но израз лица као да јој је говорио: „Што ти је невоља за родитеље кад имају овакво дете!“ Часак касније се вратила да ми каже да су тек код сладоледа, да је служитељу у трпезарији немогуће да писмо сад преда, али кад заврше с јелом, наћи ће начина да га дотури мами. Моја стрепња се одмах стишала; сада се више нисам, као малочас, растао од маме до сутрадан, пошто ће моје писамце, наљутивши је, додуше, (и то двоструко, јер ће ме моје лукавство начинити смешним у Свановим очима), бар учинити да, невидљив и очаран, уђем у исту одају у којој је и она, пошто ће јој оно говорити на уво о мени; пошто се за мене отвара та забрањена, непријатељска трпезарија, где ми се чинило, тренутак раније још, да и сам сладолед и посудице за испирање уста крију у себи шкодљива и смртно тужна задовољства зато што ће мама уживати у њима далеко од мене, што се та трпезарија сад отвара за мене и што ће из ње, као кад се слатком плоду распрсне љуска, шикнути, прснути до мога опијеног срца мамина пажња док буде читала моје редове. Сада нисам више био одвојен од ње; преграде су пале, једна слатка нит нас је спајала. А то још и није било све: мама ће без сумње и доћи!

 

Мислио сам да би се Сван подсмехнуо тескоби која ме је гушила да је прочитао моје писмо и наслутио му сврху; а баш напротив, као што сам касније сазнао, једна слична мора мучила је и њега дуго година у његовом животу, и нико ме можда не би могао тако добро разумети као он; ону мору која нас мучи кад осећамо да је вољено биће негде где се ужива а где ми нисмо, где му се не можемо придружити, њу је он у љубави искусио, у љубави, којој је она у неку руку предодређена, која ту мору приграби за себе, учини је себи својственом; али када се, као што је било са мном, та мора усели у нас пре но што се љубав појавила у нашем животу, она лебди очекујући је, неопредељена и слободна, без одређене намене, у служби данас једнога, сутра другог осећања, час нежне синовље љубави, час пријатељства према неком другу. А и ону радост што сам је први пут осетио када се Франсоаза вратила да ми каже да ће моје писмо бити предато, и њу је Сван исто тако познавао, ту варљиву радост коју нам пружи пријатељ, рођак вољене жене кад нас, стигавши пред дворац или позориште где се она налази на неком балу, неком слављу или премијери, и где ће се он срести с њом, опази како лутамо напољу, безнадежно чекајући неку прилику да ступимо у везу с њом. Препозна нас, приђе нам као присан пријатељ, упита нас шта ту радимо, и пошто ми измислимо да имамо нешто хитно да кажемо његовој рођаци или пријатељици, он нас уверава да ништа није простије, уведе нас у предворје и обећа нам да ће нам је послати за мање од пет минута. Како га заволимо — као што сам и ја у том  тренутку волео Франсоазу — тога благонаклоног посредника који нам је једном речју учинио подношљивом, људском и готово повољном за нас ту непојмљиву, паклену светковину на којој смо веровали да ону коју волимо односе далеко од нас нама непријатељски, изопачени и неодољиви вртлози, па још чине и да нам се она смеје! Ако судимо по њему, том рођаку што нам је пришао и који је такоде један од посвећених у те свирепе мистерије, ни остале званице на том слављу мора бити да немају у себи ништа демонско. И тако, ево, кроз ненадани пролом продиремо у оне недоступне и свирепе сате у којима је она требало да ужива непознате нам сласти; и један од оних тренутака чији би низ сачинио те часове, један исто толико стваран тренутак колико и остали, чак можда значајнији за нас, јер је вољена жена још и више присутна у њему, ево где ми тај тренутак себи представљамо, поседујемо га, појављујемо се у њему, ми смо га готово створили: тај тренутак када ће јој рећи да смо ту, доле. А без сумње ни остали тренуци славља мора бити да у суштини нису много другачији од овога, мора бити да немају у себи нешто изврсније, нешто због чега би требало толико да патимо, пошто нам је благонаклони пријатељ рекао: „Та она ће бити очарана да сиђе! Биће јој много веће задовољство да разговара с вама него да се досађује тамо горе.“ Али, авај, Сван је то искусио, добре намере неке треће особе без утицаја су на жену која се још и разгневи кад осети да је неко кога она не воли прогони чак и на каквој забави. Често се онај пријатељ врати сам.

 

Мама није дошла, и без имало обзира према мом самољубљу (које је било везано за то да не буде порекнута моја прича о ономе што ме је она тобоже замолила да потражим и да јој јавим исход) наредила је Франсоази да ми каже: „Нема одговора“, те речи које сам касније тако често чуо како вратари великих хотела или послужитељи коцкарница преносе каквој јадној девојци, која се чуди: „Како, ништа није рекао, па то је немогућно! Ви сте му, међутим, предали моје писмо? Добро, причекаћу још”. И као год што она стално уверава да јој није потребна још једна лампа, коју вратар хоће да јој упали, па стоји и слуша повремене разговоре између вратара и момка, кога он одједном пошаље, кад опази колико је сати, да расхлади на леду пиће неком госту — тако сам и ја, одбивши Франсоазину понуду да ми скува теј или да остане поред мене, пустио је да се врати у собицу за послуживање, крај трпезарије, па сам легао и склопио очи, трудећи се да не чујем гласове мојих родитеља, који су пили кафу у башти. Али после неколико тренутака осетио сам да сам, написавши мами оно писамце, приближивши јој се толико — по цену да је наљутим — да ми се чинило да већ стижем до тренутка кад ћу је опет угледати, пресекао себи могућност да заспим и ако је не видим, а откуцаји мог срца бивали су сваког часа све болнији зато што сам још више увећавао свој немир тиме што сам себи препоручивао мир, који је значио прихватање моје несреће. Одједном се моја стрепња стиша, нека срећа ме обузе као кад снажан лек почне да делује и ослободи нас бола: одлучио сам да више не покушам заспати док не видим маму, да је пољубим по сваку цену — мада сам био сигуран да ћу потом дуго бити завађен с њом — кад се буде попела да легне. Спокојство које је произишло из престанка мојих стрепњи довело ме је у изузетну веселост, нимало мање но ишчекивање, жеђ и страх од опасности. Бешумно отворих прозор и седох подно кревета; нисам се готово ни мицао да ме одоле не би чули. А и напољу као да је све било слеђено у немој пажњи да се не помути месечина, која је, удвостручујући и одмичући сваки предмет распростирањем његовог одблеска пред њим, гушћим и стварнијим од њега самог, у исти мах и истањила и увећала пејзаж као кад се савијени план размота. Што је имало потребу да се миче, као лишће кестенова, мицало се. Али његов иситњен, свеукупан шумор, који се оглашавао до најтананијих прелива и до савршене истанчаности, није се разливао, није се стапао са осталим, остајао је омеђен. Истакнути на позадини тишине која ништа није упијала у себе, и најудаљенији шумови, они који мора бити да су допирали из вртова на другом крају града, чули су се до најситнијих појединости, тако савршено да се чинило да утисак удаљености дугују само свом пијанисиму, као они мотиви con sordinа које оркестар Конзерваторија изводи тако добро да се слушаоцима, мада им не промиче ниједна нота, чини ипак да их чују далеко од концертне дворане, па су сви претплатници — бакине сестре такође, кад би им Сван уступио своја места — ћулили уши као да слушају далеко приближавање војске у маршу која још није избила у улицу Тревиз.

 

Знао сам да је кривица у коју сам загазио једна од оних које могу довести, од стране мојих родитеља, до најтежих последица по мене, много тежих но што би неки туђин могао претпоставити, до последица до којих би он мислио да могу довести само заиста срамни преступи. Али у моме васпитању поредак грешака није био исти као у васпитању друге деце, и мене су били навикли да стављам изнад свих других (без сумње зато што није било таквих којих би требало да се брижљивије клоним) оне за које сад разумем да им је заједничко својство било што се у њих упада попуштајући неком живчаном пориву. Али тада се није изговарала та реч, није се говорило о таквом пореклу тих грешака, по којем бих могао поверовати да ми се може опростити што сам им подлегао или чак можда да сам био неспособан да им се одупрем. Али препознавао сам их добро по тескоби која им је претходила као и по строгости казне која их је пратила; и знао сам да је и ова коју сам починио од истога рода као и неке друге због којих сам бивао строго кажњаван, премда је ова била још и бескрајно тежа. Ако пресретнем маму кад пође да легне, и кад буде видела да нисам легао зато да бих јој у ходнику још једном рекао лаку ноћ, неће ме више оставити код куће, сутра ће ме послати у колеж, то је сигурно. Па шта, и да сам се пет минута касније морао бацити кроз прозор, више сам волео и то. Сада сам желео само маму, желео да јој кажем лаку ноћ, предалеко сам отишао путем остварења те жеље да бих се могао вратити натраг.

 

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s