Двадесет шестог новембра 1910. велики песник и занесењак Лаза Костић заувек се винуо у небеске просторе, у дуго жуђени небески загрљај његове рано преминуле музе. Оставио је за собом мучно време „безњенице“ и песму над песмама у нашој књижевности – Santa Maria della Salute, по којој ће га памтити и нека будућа времена.
У спомен на њега, једна мање позната песма – Румен ружо.
Румен-ружо у пупољку-
у пупољку и у мени –
цветни свете у завојку,
ђул-мирису заптивени!
Бадава си у пупољку,
кад с’ у мени развијена,
заман стискаш своју шкољку,
бисеранко сакривена.
Што застиреш те дивоте,
шаровите руј-мирисе?
Ко их види, обневиди,
ко мирише, заноси се.
knjigoljupci 