Архиве ознака: Serbian poetry

Поворка, Омера Петојевића

 


П
есништво је завет насхваћених људи, хегелијански разапетих између ничега и свачега. У сплету таквих (обезбожених) околности Омер Петојевић се оглашава другом књигом својих стихова, сажимајући лирску потку свете властитости у једну и јединствену поетску целину, веродостојним и препознатљивим рукописом, процеђеним кроз анархично – лично, породично и епско (па и књишко) наслеђе отуђених појединаца… који творе ову заумну Поворку, складних и целовитих одлика побожног посебништва.

Владета Коларевић

 

 

24297309_1a221000114696890_3582818160718961548_o

Фотографија Чедне Тодоровић (http://cednaphotography.com/about.html)

 

ДАНАС

Благи и Милостиви

Саклони и сачувај

У џепу ми eво

Стотину динара

И пар гвоздењака

Кол’ко да мe

На улици

Псето не понизи

 

У души

Тек пар мисли

Кол’ко молитву

Да надоместе

 

А ти Вeлики

Спрам себе сматрај

 

Моја мера

Ни крајцару

Не претеже

Наставите са читањем

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Крадем реченицу

 

2016-11-03_211536

fft22_mf1349534

Фотографија позајмљена са: http://conlenostreidee.altervista.org/jodi-harvey-brown-sue-sculture-carta/

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Језичко-стилска анализа песме „Вече на шкољу“

Укратко о стваралаштву Алексе Шантића:

 

Алекса Шантић припада мостарском кругу парнасо-симболиста, али се веома  разликује од западно и модерно оријентисаног Дучића. Он је у основи традиционалиста и у његовом песништву осећа се снажан утицај изворног народног песништва његовог краја.

Школовао се у Трсту и Љубљани (завршио је трговачку школу), а већи део живота провео је у Мостару.

Ценио је поезију Војислава Илића, Ј. Ј. Змаја, Хајнеа и Шилера и њихов утицај је оставио траг у његовој поезији. Преводио је на српски језик поезију немачких аутора.

Доминантне теме у Шантићевом стваралачком опусу су  родољубље, социјалне теме изражене хришћанским симболима,  и љубав.

Чест лирски облик је сонет.

Поезија Алексе Шантића креће се у целини између два традиционална опредељења: лична и колективна осећања (љубав и родољубље, идеална драга и напаћени народ).

Шантићева љубавна лирика настајала је под снажним утицајем севдалинке (муслиманске народне љубавне песме). У њој је дочаран оријентални амбијент  башта, шадрвана, бехара, шарених лептира, девојака у шалварама са ибриком у руци и ђерданима око врата, бујне младости и лепоте, а скромних, стидљивих и чедних  (Емина, На извору).  Песме су мелодичне, прожете звуком севдалинке и није чудо што су инспирисале музичаре да за неке од њих компонују мелодију.

Поезија Алексе Шантића прожета је сетом која често прелази у тугу, о којој год теми да говори. У чежњивој љубавној поезији чест је мотив неостварене љубави, промашености, усамљености  и уклетости песникове душе  („Једна суза“).  У тим мотивима јасно су препознатљиве одлике модерне поезије.  У интимној, исповедној лирици туга, носталгија и самоћа су такође доминантне („Претпразничко вече“). У социјалној и патриотској поезији свеприсутан је мотив патње, жртве и страдања, горког поноса, саосећања и сапатништва са својим народом.(„Моја отаџбина „, „О класје моје“, „Остајте овдје“, „Хљеб“, „Ми знамо судбу“, „Моји очеви“, „Ковач“, „Пјесма подземна“). Наставите са читањем

2 коментара

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за III разред средње школе