Архиве ознака: Serbian poetry

Оскар Давичо, Хана

На данашњи дан, од овоземаљског шара се опростио Оскар Давичо, револуционар међу песницима, надреалиста који је у зачудност надреалистичких слика, у немир својих разиграних речи у необузданост песничке фантазије, подједнако вешто смештао озбиљне, ангажоване и социјалне теме, као и своје усхићење и чулни занос пред лепотом и тајном жене. Давичо је мајсторски преплитао елементе љубавне и социјалне лирике; у његовој поезији се неретко бунтовничка енергија и револуционарни занос сударају са крхкошћу и рањивошћу заљубљеног бића. Давичовска љубав није сентиментални, романтични занос, већ моћна самосвојна, ћудљива енергија, подједнако разорна колико и стваралачка. То се може наслутити већ у првој песми циклуса Хана.

Хана

 

Аутор слике је Андре Кон: http://art-monie.blogspot.com/2013/09/andre-kohn-tango.html

1.

Ја, син мутнога ловца, и видра и овца,
заволео сам у граду колонијалну Хану,
кћер тужнога трговца, Евреја удовца
крај гробља што је држао бакалницу и механу.

Пробудила ме ко шуму блистави крекет ракета
и сад сам слеп за вас, зрикави шатровци.
Љубав је тако сама и тако пуна света.
Љубав је светионик и спасени поморци.

Од ње ми горе очи – жаруље сред руље,
од ње зру море и мреже, рибе и риболовци,
конопцем водопада пужу се с њом јегуље
и цвркућу зликовци као врапци и основци.

О шта све нисам снио и шта све нисам био
са ћоравим Ћором у друштву Богословца.
И оно што нисам пио, што нисам сам разбио,
плаћао сам од свога детињастог новца.

Но сад волим, и кад волим, волим од неба до руке
с којом ми љубав с дна мора извлачи бродоломце
и надима стројеве, оживљује сандуке
и кида решетке да челом рушим дворце,

да трагам покровце, откривам летњиковце
и небо с ког сам прстом тањир сунца скино,
кад сам сунце и кости, гробара и ровца
посло у крчму да пију девојачко вино.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Милан Ракић, Искрена песма

На данашњи дан рођен је Милан Ракић, песник двеју великих љубави – према жени и према свом роду, аутор песама Симонида, Јефимија, На Газиместану… по којима га многи препознају. Учио се модернизму на француским изворима, али је сачувао аутентичност израза, напајајући своје стихове изворном тугом свога народа и песимизмом који је природно проистицао из туробне стварности његовог доба.

Искрена песма  – песма о љубави које нема

О, склопи усне, не говори, ћути,
остави мисли нек се бујно роје,
и реч нек твоја ничим не помути
безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
забрекћу новим, заносним животом,
да заборавим да смо ту нас двоје
пред величанством природе; а потом,

кад прође све, и малаксало тело
поново падне у обичну чаму,
и живот нов и надахнуће цело
нечујно, тихо потоне у таму,

ја ћу ти, драга, опет рећи тада
отужну песму о љубави, како
чезнем и страдам и љубим те, мада
у том тренутку не осећам тако.

И ти ћеш, бедна жено, као вазда
слушати радо ове речи лажне,
и захвалићеш богу што те сазда,
и очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући врх заспалих њива
како се спушта нема полутама,
ти нећеш знати шта у мени бива –
да ја у теби волим себе сама,

и моју љубав наспрам тебе, кад ме
обузме целог силом коју има,
и сваки живац растресе и надме,
и осећаји навале ко плима!

За тај тренутак живота и миља,
кад затрепери цела моја снага,
нека те срце моје благосиља.
Ал’ не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек реци: ћути,
остави душу нек спокојно снива,
док крај нас лишће на дрвећу жути
и тама пада врх заспалих њива.

2 коментара

Објављено под Кутак за читање

Милан Дединац, Говори Ноћило

На данашњи дан рођен је Милан Дединац, српски песник, надреалиста чија је поезија прожета нежним и болним лиризмом, меланхолијом и осећањем усамљености. Уроњен у мелодију својих стихова, кроз песничку реч, тражио је пут до себе и настојао да открије тајне света чији је део. Њему у част – делим са вама његову песму Говори Ноћило.

 

 

 

 

 

 

Говори Ноћило

Не лежем. Сву ноћ се свлачим, па облачим.

Где вреба смрт?
Одакле?
Из тог скупљеног пласта по ком сам синоћ лежао
па разгртао самоћу.

Ветре! ветре! што ћеш ме под вече затећи на путу
чекаш ме да прво сенком источно небо замрачим?

У теби, теби хоћу
– крај у овом капуту!

Ја га ноћас облачим
да га не свлачим никад више
никад више.

Кажи,
је ли то ветар потоњи који ми облак шаље?

Кажи,
где вреба смрт?
Одакле?

Иза тог скупљеног пласта на ком сам дуго лежао
и разгртао самоћу
а она труло мирише.

Ја ноћас капут облачим
да га не свлачим никад више.

Да ли под ноћним страшилом
које ни поље ни мене никада неће моћи
од сенке да сачува?

Ах, само – до пласта тог у ноћи!
Ја нећу даље.

Кажи,
је ли то ветар потоњи који ми небо шаље
о, смрти глува?

1925.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Александар Вучо

A.Vuco

На данашњи дан рођен је велики српски песник, оснивач београдске групе надреалиста, смели истраживач и иноватор у српској књижевности – Александар Вучо. Можда неко и није читао његову поезију за одрасле, али верујем да међу старијим читаоцима нема оних који се не сећају бар неке песме намењене деци. Вучо је књижевности за децу придавао посебан значај и сматрао је једнако озбиљном као и књижевност за одрасле:

„По­е­зи­ја ко­ју сам на­пи­сао за де­цу пру­жи­ла је ве­ли­ку по­моћ мо­јој по­е­зи­ји за од­ра­сле,  а и обр­ну­то. Обе су ме осло­бо­ди­ле предрасуда мо­ра­ли­стич­ке и ра­ци­о­на­ли­стич­ке цен­зу­ре. Схва­тио сам да је на­че­ло по­е­зи­је и на­че­ло де­тињ­ства у су­шти­ни јед­но исто начело жеље. Ли­те­ра­ту­ра ко­ја се пи­ше за де­цу до­ла­зи у до­ба фор­ми­ра­ња лич­но­сти. Она тре­ба да до­пу­ни ути­цај вас­пи­та­ња — до­ма­ћег и школ­ског.“         А. Вучо

МОЈ ОТАЦ ТРАМВАЈ ВОЗИ

Мој отац, кад трамвај вози,
стоји на десној нози,
а другом ногом звони
да се са клизаве шине
несташно дете скине;
он грчи ногу и звони
да псето не погине;
он звони, звони и звони
да се са дуге пруге
уморни радник склони.

Ујутру, кад пођем у школу,
ја први угледам тролу,
ја први угледам где стење
трамвај који се пење;
и кликнем: „Ено га иде!“
Да другови моји виде
за бремзом, у пуном сјају,
мог оца на трамвају.

Али кад стигну смене
и отац кући крене,
ја знам да га боле вене
на тромој, окорелој нози
на којој трамвај вози.
Ноћу, кад трамваји замру,
и помру суморне мисли,
не спава отекла нога
коју су болови стисли.

Мој отац кад трамвај вози,
на болесној стоји нози,
па ипак он вози и вози…
Стотине људи дневно
путује и ноге одмара,
стотине људи дневно
на ручак стигне брже,
стотине људи дневно
новине мирно отвара,
прстом на прозору шара,
смеје се и разговара…

Мој отац вози и вози,
стотине људи дневно
он вози, вози и вози
на својој болесној нози.

 

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Кутак за читање

Поворка, Омера Петојевића

 


П
есништво је завет насхваћених људи, хегелијански разапетих између ничега и свачега. У сплету таквих (обезбожених) околности Омер Петојевић се оглашава другом књигом својих стихова, сажимајући лирску потку свете властитости у једну и јединствену поетску целину, веродостојним и препознатљивим рукописом, процеђеним кроз анархично – лично, породично и епско (па и књишко) наслеђе отуђених појединаца… који творе ову заумну Поворку, складних и целовитих одлика побожног посебништва.

Владета Коларевић

 

 

24297309_1a221000114696890_3582818160718961548_o

Фотографија Чедне Тодоровић (http://cednaphotography.com/about.html)

 

ДАНАС

Благи и Милостиви

Саклони и сачувај

У џепу ми eво

Стотину динара

И пар гвоздењака

Кол’ко да мe

На улици

Псето не понизи

 

У души

Тек пар мисли

Кол’ко молитву

Да надоместе

 

А ти Вeлики

Спрам себе сматрај

 

Моја мера

Ни крајцару

Не претеже

Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Крадем реченицу

 

2016-11-03_211536

fft22_mf1349534

Фотографија позајмљена са: http://conlenostreidee.altervista.org/jodi-harvey-brown-sue-sculture-carta/

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Језичко-стилска анализа песме „Вече на шкољу“

Укратко о стваралаштву Алексе Шантића:

 

Алекса Шантић припада мостарском кругу парнасо-симболиста, али се веома  разликује од западно и модерно оријентисаног Дучића. Он је у основи традиционалиста и у његовом песништву осећа се снажан утицај изворног народног песништва његовог краја.

Школовао се у Трсту и Љубљани (завршио је трговачку школу), а већи део живота провео је у Мостару.

Ценио је поезију Војислава Илића, Ј. Ј. Змаја, Хајнеа и Шилера и њихов утицај је оставио траг у његовој поезији. Преводио је на српски језик поезију немачких аутора.

Доминантне теме у Шантићевом стваралачком опусу су  родољубље, социјалне теме изражене хришћанским симболима,  и љубав.

Чест лирски облик је сонет.

Поезија Алексе Шантића креће се у целини између два традиционална опредељења: лична и колективна осећања (љубав и родољубље, идеална драга и напаћени народ).

Шантићева љубавна лирика настајала је под снажним утицајем севдалинке (муслиманске народне љубавне песме). У њој је дочаран оријентални амбијент  башта, шадрвана, бехара, шарених лептира, девојака у шалварама са ибриком у руци и ђерданима око врата, бујне младости и лепоте, а скромних, стидљивих и чедних  (Емина, На извору).  Песме су мелодичне, прожете звуком севдалинке и није чудо што су инспирисале музичаре да за неке од њих компонују мелодију.

Поезија Алексе Шантића прожета је сетом која често прелази у тугу, о којој год теми да говори. У чежњивој љубавној поезији чест је мотив неостварене љубави, промашености, усамљености  и уклетости песникове душе  („Једна суза“).  У тим мотивима јасно су препознатљиве одлике модерне поезије.  У интимној, исповедној лирици туга, носталгија и самоћа су такође доминантне („Претпразничко вече“). У социјалној и патриотској поезији свеприсутан је мотив патње, жртве и страдања, горког поноса, саосећања и сапатништва са својим народом.(„Моја отаџбина „, „О класје моје“, „Остајте овдје“, „Хљеб“, „Ми знамо судбу“, „Моји очеви“, „Ковач“, „Пјесма подземна“). Наставите са читањем

2 коментара

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за III разред средње школе