Архиве ознака: Serbian poetry

15. фебруара 2019. · 15:36

Десанка Максимовић, Сребрне плесачице

Пре неколико дана,  тачније 11. фебруара, било је тачно 120 година од рођења велике српске песникиње, Десанке Максимовић. Њене песме уткане су у многе личне приче и сећања на младост, у време када је поезија била најлепши начин да се изрази љубав. Ретко ко на нашем балканском простору не зна бар неки стих из њених песама као што су Срећа (Happiness), Стрепња (Apprehension), Предосећање (Premonition), Наша тајна (Our Secret), По растанку (After Parting)… 

Мој први сусрет са њеном поезијом десио се у детињству и никада нисам заборавила ту прву песму из ђачке читанке, која ми је открила да ту око нас постоји један магични свет у ком сва бића и појаве са којима се свакодневно срећемо могу имати и неки другачији, тајни живот, видљив само проницљивом оку уметника. Била је то песма Сребрне Плеачице. Тада нисам знала да се у њој суптилно скрива и песма о љубави.

2019-02-15_170840

Пољана сребрна, бела.
Трепери кроз снег, трепери
ред плесачица јела
на стопалу од леда.
Борова шума цела,
шума ћути и гледа.

На челу сребрна круна
трепери, кроз снег трепери.
Наручја велова пуна;
сребро блешти на недрима.
Лепршају зелени скутови
сребром везани у бедрима.

Једноноге плесачице јеле
смеју се, њишу, смеју,
ломе у танким крстима.
Снежне велове беле
лудо око себе веју.
Трче на сребрним прстима.

У вечер беле скуте
свију као птице крила
и тихо се ућуте,
у сан незнани тону.
Борови мали, сребрни,
борови стражаре у сутону.

A photo of fir trees, by Branijeta Kondžulović

The silver dancers

By Desanka Maksimović

The meadow, silver and white,
glitters and blinks in the snow,
An array of fir tree dancers,
is ready for the show.
In silence, a whole forest of pine
is watching a wonderful line.

Silver tiaras in hairs
glitter through the snow.
The armfuls full of veils;
a silver sparkles below.
Green flyaway capes on chests
are wrapped with silver belts.

The one-legged fir tree dancers
twinkle, and swing, and laugh,
sway by their tiny hips.
With snowy veils of white,
on silver toes with frozen tips,
they run with endless delight.

In the eve, they gather white skirts tight
like birds their wings in nests,
and silently sink in night;
in a dream unknown they dive.
Pines small, silver, bright,
stand guard till dance revive.

Translated by Branijeta Kondžulović

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима

Означено са , , , ,

5. јануара 2019. · 12:55

Vasko Popa, Odlazak

Petog januara 1991. Vasko Popa, neponovljivi zagonetar srpske poezije i stvaralac čije pesme, kao težački hleb, imaju po devet kora, odlučio je da načini „Rez“ i iz ove naše „Kuće nasred druma“ gde se „Vučja so“ privija na „Živo meso“, otišao na neko „Sporedno nebo“ u neko „Nepočin polje“, negde gde je „Uspravna zemlja“…

 

Odlazak

Nisam više tu
S mesta se nisam pomerio
Ali tu više nisam

Neka uđu
Neka pregledaju neka pretraže

Vodenica u senci rebara
Zrelu prazninu melje
Opušci jevtinih snova
U pepeljari se dime
Nisam više tu

Privezan čamac njiše se
Na crvenim talasima
Par nedozrelih reči
U oblačnom grlu visi
Nisam više tu

S mesta se nisam pomerio
Ali sam već daleko
Teško da će me stići

 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за IV разред средње школе

Означено са , , ,

2. децембра 2018. · 15:38

Љубомир Симовић, Поглед на свет

Данас је рођендан Љубомира Симовића, савременог српског песника, романсијера, драмског писца, преводиоца, есејисте, редовног члана Српске академије наука и уметности… 

George Edmund Butler’s painting Zonnebeke, borrowed from: https://nzhistory.govt.nz/media/photo/george-edmund-butler

ПОГЛЕД НА СВЕТ

Где су нас ово довели?
Зар смо се толико напрезали
да бисмо овде стигли?
Зар смо толико клицали пророцима
да нас овде доведу и дотуку?
Са балкона се види гробље змија.
У страху
пред вихором што се на врховима црвени,
прозор се гаврану отвара,
врата вуку.
Мртве ли земље!
У води пуној трулог воћа и сламе
растачу се бродови, добро грађени.

А горе, у шаши на облаку,
с једном голом женом у крилу,
и с две на рукама двема,
после много вина певуши
дремајући, дебели бог!

Око њега лете
вране његови анђели.
Склупчан око смртне ране, за плотом,
видим: преживели
бежећи залазе у намрешкан потоп;
руши се у потоп огањ са облака.

Видим: браћи се на нас уста отварају
на свим деловима тела;
а ми немамо гласа ни у грлу,
ни у звону.
Видим: толика гробља,
а ништа се није променило.

Ни на видику,
ни на коњу.

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Означено са , , ,

30. новембра 2018. · 10:38

Miloš Crnjanski, Vetri

Poslednji dan novembra, 1977. bio je dan kada je u svoje žuđene kosmičke prostore zauvek otišao jedan od najznačajnijih pesnika srpske književnosti,  Miloš Crnjanski. 

VETRI

Ne grli cvetne poljane moj glas.
Nikad me nisi čula još da ječim,
nikad me nisi videla da klečim,
nikad u mojim očima pljusnuo nije
begunac talas.

Daleko je ono, daleko,
što moje zdravlje pije.
Često zazvoni u noći, mirisno i meko.
Često je kao sunčana morska stena,
na kojoj sja jedini kamen koji cveta: mir.

Smrt moja zavisi od pevanja tica,
a nemam ja doma, ni imena.
Daleko negde stoje vite jele, snežna lica,
radi njih mi je, majko, drago da si poštena.

Moje vruće usne ne žude više
živa devojačka prebela tela.
Noću kad lutam u senci grada,
kraj raspeća, baština i groblja,
ne žudim za sinom,
ne planem za roblja.

Vetri će mesto mene kličući da jezde.
U vrtlogu kamenja i neba pašće, krikom,
u zavejane, mlade jele, i posuće im krila,
dahom našim, što će se slediti u zvezde,
negde… gde nisam bio… i gde nisi bila.

Pod nebom, u ledu rumenom, gde zora spi,
disaće jele što disasmo mi
i stišaće zvezde osmehom i snagom,
što ih je vetrova talas,
odneo sa nas, odneo sa nas.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

Означено са , ,

29. новембра 2018. · 23:37

Настасијевићева поема „Речи у камену”, Зоран Глушчевић

Глушчевић, Зоран: Настасијевићева поема „Речи у камену“;
Уметност тумачења поезије;
Приредили Д. Недељковић и М. Радовић,
Нолит, Београд, 1979.

A fragment of Linda Heslop’s painting: https://fullcirclestudio.ca/arti/linda-heslop/

Први стихови у првој песми ове поеме сликају апокалиптичним језиком, језиком митске праслике, чулну махнитост живота који још није досегао никакав степен духовности да би се могла одредити његова етичка припадност и духовна вредност. Живот је овде дат као ванетичка биолошка категорија, он сав кључа у ускомешаности и у узаврелости своје хемијске радионице. То је најсажетија, најлуђа и највеличанственија слика живота као слепе елементарне материје која уопште постоји у светској књижевности: живот као низ кључајућих процеса којима се не зна ни порекло ни сврха.

Најпре је издвојен елеменат воде, чудо од воде, како каже песник, што може да указује на исконски тренутак кад је цела планета била преплављена водама у којима се комешало и врило од милиона разних животних заметака, а може и да се односи на град на реци, град који су притисле огромне водурине. У сваком случају, издвојен је елеменат воде као праподлога, као неизбежна основа свег живота, као темељ на којем може да почне еволуција животне твари, јер живот је овде само материјална, хемијска ствар, безоблична у сваком другом погледу.

И сама та вода чудо је за себе, јер је на необјашњив начин постала топла подлога за настајање и развијање живота. Одозго је дато небо, и то је онај други елеменат, супротан елеменат, који својим бескрајем поклапа сварење, тј. ограничава га и своди на границе наше планете, даље од земље то бујање не може јер му се испречио бескрај: неумитније ограничавање, постигнуто антитезом, уопште се не може исказати друкчијом сликом.

Јер кад кажемо бескрај, све су прве песничке асоцијације упућене ка чежњи која вуче преко граница нашег строго омеђеног света, те нам тај симбол, од романтичара па наовамо, све до нашег песника, служи као симбол прекорачења граница, док песник показује, имплицитном и неумољивом логиком реалности, да је бескрај највеће ограничење које се може захмислити! Тек је овај песник изменио значења појмова и дао им прави смисао, сагласан са стварним могућностима које произлазе из ограничености људске природе.

Али не само то. Наставите са читањем →

1 коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

Означено са , , , , , , , ,

29. новембра 2018. · 08:48

Матија Бећковић, Приредба

На данашњи дан, 29. новембра 1939. рођен је Матија Бећковић. 

(Одломак из поеме Приредба)

Ово сам свакоме причао,

А не знам јесам ли теби.

Ако сам теби,

Некоме сигурно нисам.

Када су једни победили друге,

Победници су давали приредбу.

Улаз је био слободан и добровољан,

А дошли су они који су морали.

А морали су сви који су преживели,

А за многе би било боље да нису.

Победнику је било мало победа,

Хтео је да покаже и да је у праву.

Зато је најгори тек када победи.

(***)

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Означено са , , , , , ,

26. новембра 2018. · 23:31

Румен ружо, Лаза Костић

Двадесет шестог новембра 1910. велики песник и занесењак Лаза Костић заувек се винуо у небеске просторе, у дуго жуђени небески загрљај његове рано преминуле музе. Оставио је за собом мучно време „безњенице“ и песму над песмама у нашој књижевности – Santa Maria della Salute,  по којој ће га памтити и нека будућа времена.

У спомен на њега, једна мање позната песма – Румен ружо.

 

Румен-ружо у пупољку-

у пупољку и у мени –

цветни свете у завојку,

ђул-мирису заптивени!

 

Бадава си у пупољку,

кад с’ у мени развијена,

заман стискаш своју шкољку,

бисеранко сакривена.

 

Што застиреш те дивоте,

шаровите руј-мирисе?

Ко их види, обневиди,

ко мирише, заноси се.

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за II разред средње школе

Означено са , , , ,

31. октобра 2018. · 22:15

Наше жизни прољеће је кратко, П.П.Његош

На данашњи дан у вечност, где припада неизмерном заслугом,  упутио се велики српски песник и филозоф, владика црногорски Петар Петровић Његош. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Наше жизни прољеће  је кратко,
Знојно љето за њиме сљедује,
Смутна јесен и ледена зима;
Дан за даном вјенчаје се током.
Сваки нашом понаособ муком.
Нема дана који ми желимо,
Нит блаженства за којим чезнемо.
Ко ће вјетар луди зауздати
Ко л пучини забранит кипјети
Ко л границу жељи назначити?

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Означено са , , , , ,

30. септембра 2018. · 16:28

Оскар Давичо, Хана

На данашњи дан, од овоземаљског шара се опростио Оскар Давичо, револуционар међу песницима, надреалиста који је у зачудност надреалистичких слика, у немир својих разиграних речи у необузданост песничке фантазије, подједнако вешто смештао озбиљне, ангажоване и социјалне теме, као и своје усхићење и чулни занос пред лепотом и тајном жене. Давичо је мајсторски преплитао елементе љубавне и социјалне лирике; у његовој поезији се неретко бунтовничка енергија и револуционарни занос сударају са крхкошћу и рањивошћу заљубљеног бића. Давичовска љубав није сентиментални, романтични занос, већ моћна самосвојна, ћудљива енергија, подједнако разорна колико и стваралачка. То се може наслутити већ у првој песми циклуса Хана.

Хана

 

Аутор слике је Андре Кон: http://art-monie.blogspot.com/2013/09/andre-kohn-tango.html

1.

Ја, син мутнога ловца, и видра и овца,
заволео сам у граду колонијалну Хану,
кћер тужнога трговца, Евреја удовца
крај гробља што је држао бакалницу и механу.

Пробудила ме ко шуму блистави крекет ракета
и сад сам слеп за вас, зрикави шатровци.
Љубав је тако сама и тако пуна света.
Љубав је светионик и спасени поморци.

Од ње ми горе очи – жаруље сред руље,
од ње зру море и мреже, рибе и риболовци,
конопцем водопада пужу се с њом јегуље
и цвркућу зликовци као врапци и основци.

О шта све нисам снио и шта све нисам био
са ћоравим Ћором у друштву Богословца.
И оно што нисам пио, што нисам сам разбио,
плаћао сам од свога детињастог новца.

Но сад волим, и кад волим, волим од неба до руке
с којом ми љубав с дна мора извлачи бродоломце
и надима стројеве, оживљује сандуке
и кида решетке да челом рушим дворце,

да трагам покровце, откривам летњиковце
и небо с ког сам прстом тањир сунца скино,
кад сам сунце и кости, гробара и ровца
посло у крчму да пију девојачко вино.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Означено са , , , , ,

30. септембра 2018. · 09:00

Милан Ракић, Искрена песма

На данашњи дан рођен је Милан Ракић, песник двеју великих љубави – према жени и према свом роду, аутор песама Симонида, Јефимија, На Газиместану… по којима га многи препознају. Учио се модернизму на француским изворима, али је сачувао аутентичност израза, напајајући своје стихове изворном тугом свога народа и песимизмом који је природно проистицао из туробне стварности његовог доба.

Искрена песма  – песма о љубави које нема

О, склопи усне, не говори, ћути,
остави мисли нек се бујно роје,
и реч нек твоја ничим не помути
безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
забрекћу новим, заносним животом,
да заборавим да смо ту нас двоје
пред величанством природе; а потом,

кад прође све, и малаксало тело
поново падне у обичну чаму,
и живот нов и надахнуће цело
нечујно, тихо потоне у таму,

ја ћу ти, драга, опет рећи тада
отужну песму о љубави, како
чезнем и страдам и љубим те, мада
у том тренутку не осећам тако.

И ти ћеш, бедна жено, као вазда
слушати радо ове речи лажне,
и захвалићеш богу што те сазда,
и очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући врх заспалих њива
како се спушта нема полутама,
ти нећеш знати шта у мени бива –
да ја у теби волим себе сама,

и моју љубав наспрам тебе, кад ме
обузме целог силом коју има,
и сваки живац растресе и надме,
и осећаји навале ко плима!

За тај тренутак живота и миља,
кад затрепери цела моја снага,
нека те срце моје благосиља.
Ал’ не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек реци: ћути,
остави душу нек спокојно снива,
док крај нас лишће на дрвећу жути
и тама пада врх заспалих њива.

2 коментара

Објављено под Кутак за читање

Означено са , , , , , ,