Već dugo priželjkujem da ovu prelepu fotografiju Tanje Bažalac (nadam se da nisam pogrešno razumela da je ona autor ove jedinstvene panorame Beograda) dopunim nekom jednako vrednom pesmom o našem voljenom gradu. Zaključila sam da niko kao Miloš Crnjanski nije tako moćno pretočio u reči Beograd koji je nosio u duši.
Jedan pogled na Beograd i nekoliko odlomaka iz poeme
„Lament nad Beogradom“, Miloša Crnjanskog
Pogled na Beograd, Tanja Bažalac: https://www.glotels.com/CS/Belgrade/325903457467118/City-Break-Apartments—Apartmani-Beograd
Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom, u dalјini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlјa, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.
Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze lјudski smeh.
U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, polјubiti kao mati.
Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmlјavom dalekom,
i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje lјudske tuge.
Ti imaš strelјača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš, kao dažd, u šarene duge,
a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagem pasti na me kao kiša.
knjigoljupci 