Архиве ознака: Lament nad Beogradom

Naš lepi Beograd

Već dugo priželjkujem da ovu prelepu fotografiju Tanje Bažalac (nadam se da nisam pogrešno razumela da je ona autor ove jedinstvene panorame Beograda)  dopunim nekom jednako vrednom pesmom o našem voljenom gradu. Zaključila sam da niko kao Miloš Crnjanski nije tako moćno pretočio u reči Beograd koji je nosio u duši.   

Jedan pogled na Beograd i nekoliko odlomaka iz poeme
„Lament nad Beogradom“, Miloša Crnjanskog

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom, u dalјini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlјa, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.


Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze lјudski smeh.
U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, polјubiti kao mati.


Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmlјavom dalekom,
i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje lјudske tuge.
Ti imaš strelјača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš, kao dažd, u šarene duge,
a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagem pasti na me kao kiša.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање