Добрица Ћосић о „Коренима“

Текст преузет из публикације: ИЗ КЊИЖЕВНОСТИ
ПОЕТИКА – КРИТИКА – ИСТОРИЈА
Зборник радова у част академика Предрага Палавестре
Уредио Миодраг Матицки
Институт за књижевност и уметност, Београд, 1997.

Ана Вукић КОРЕНИ
Поглавље у књизи Живот за роман
(разговори са Добрицом Ћосићем)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ana Vukic
THE ROOTS: An excerpt from manuscript Living for novel
Interviews with Dobrica Cosic
 Summary

The Roots is the foundation of Cosic’s cycle of novels about human destiny on Serbian soil in the 20th century. This novel contains geography of his future works – the Prerovo land – and here begins the story of two families: the Dacics and the Katics. Dobrica Cosic wrote The Roots wishing to make a radical break with the current domestic literary tradition and the concept of literature as conceived by the ruling party ideology.

Корени су твој други роман чији те је успех код публике и критике потврдио као писца. За њега си добио и своју прву НИН-ову награду 1954. године. Била је то књига која је показала изненађујуће брзо романсијерско зрење младог писца и карактеристичну особеност твог приповедачког поступка – амбициозност и храброст да се упустиш у тематске и формалне новине, да се крећеш новим романсијерским правцима. Са Коренима си напустио тему Народноослободилачке борбе, а и послератне стварности ондашњег социјалистичког друштва која је била опште опредељење читаве једне генерације писаца израсле у рату, којој си и ти припадао. Договарајући се о начину рада на нашој књизи коју смо назвали Живот за роман, определили смо се за хронолошки ред, за причу вођену редоследом излажења твојих романа, јер сам мислила да је то најпоузданији смер разоткривања, сагледавања и исказивања генезе слике света сваког писца. Наравно, знала сам да та генеза не мора и најчешће не бива праволинијска. Али -Корени између романа Далеко је сунце и Деобе – ипак су ме збуњивали. У твом књижевном расту Корени нису грана већ још један корен из кога ће израсти Време смрти, Време зла, Време власти. Из идејних корена романа Далеко је сунце, пак, израшће Деобе. Бајка још више компликује питање генезе твоје романескне слике света, али о томе је још увек рано да разговарамо. То ти спомињем зато што се колебам да ли да признам да је овај разговор о Коренима вођен тек после Бајке а пре Времена смрти. Корени су ми били замршени пре свега зато што сам пред том књигом била читалац који није био њен савременик (1954. година у којој су изашли Корени је година мог рођења), већ савременик романа чији су они били корен. Дакле, мени садашњем читаоцу било је тешко да будем ондашњи. У мени су се укрштале те две перспективе и на крају сам се определила за слободу постављања питања у којој ће преовлађавати тачка гледишта савременика романа који су настали после Корена.

У Коренима си започео свој велики породични роман о Катићима и Дачићима и испричао причу о њиховим коренима који сежу у доба обреновићевске Србије и још дубље – у доба хајдучке Србије коју оличавају мужеви Аћимове мајке Кате: Василије и Лука Дошљак. Тема Корена није била потпуно нова, јер је у извесном смислу настављала онај ток српске књижевности који се назива традиционалним и у коме је тема села имала централно место. Међутим, тзв. сеоска тема на известан начин прекривена сенкама традиционалног, па и анахроног, реалистичког проседеа, у Коренима је уобличена новим књижевним поступцима чија је „модерност” исказана пре свега у вишеслојности значењске структуре, у изразитом смислу за драмско у романескном, примени разних видова монолога и тока свести, богатству језика и његовој модернизацији, синтаксичким променама које својим ритмом прате брзину драмских обрта.

Корени нису само породични роман, већ и роман у коме се на судбини породице Катић, у њиховим сукобима и драмама, одражавају и сукоби и драме ширег друштвеног плана – историјског плана хајдучке и обреновићевске Србије XIX и почетка XX века. Историјски план није у Коренима доминантан као у твојим потоњим романима у којима ћеш наставити да пишеш о Катићима, али се он лако ишчитава у сукобу Аћима и Вукашина – у сукобу двеју политичких концепција: радикалске и либералне, патријахалне и европејске, анахроне хајдучке и модерне грађанске демократије. Историјски слој творе и монолози Николе, непознатог сведока без презимена, који уопштавајући смисао породичне драме Катића уопштава и историјске догађаје у којима је у свом дугом животу учествовао. Никола је истовремено и први „сувишан човек” у српској књижевности. Историја одјекује и у Аћимовој буни, његовом разочарању у радикалског вођу Николу Пашића и у коментарима учитеља Андре који у апсани, у свом замишљеном говору, својим ђацима поручује да њихови дедови и очеви нису Србији освојили слободу и да је то освајање и њихов задатак. То освајање слободе, нажалост, задатак је и данашње генерације на крају XX века. Не могу да не цитирам једну Андрину мисао која ме је својом актуелношћу заболела: „Србија није оно што људи преко Саве и Дрине мисле о њој. Све је ово јаничарска крв.”

Прича о Катићима у Коренима, дакле, понире у дубину ликова и преко њихових појединачних судбина уздиже се на висине општег друштвеног плана. Такав вид вишеслојности била је „модерност” твог „сеоског” романа и ондашња критика је то препознала и високо вредновала. У средишту ондашње перцепције Корена био је твој књижевни поступак.

Читајући Корене, као ни код једне друге твоје књиге, као и књига других писаца о којима сам размишљала и понекад писала, мучио ме је смисао наслова. Јасно је да је смисао наслова метафоричан. Ако сам се усредсређивала на значење саме књиге, за коју се 1954. године није могло знати да је почетак велике саге о породици Катић, а чију је ондашњу аутономност потврдио твој трећи роман Деобе, који није био прави наставак Корена, иако се у њему појављују и Катићи и Дачићи, неминовно ми се поставило питање: чега су Корени корен? Корени су у својој основној поруци роман о сасецању корена, и на једном месту Никола каже: „И сви беже одавде где јесу. И ниједан неће оно што јесте”, јер Аћим бежи од свог оца Луке Дошљака, Вукашин од Аћима. Николина Србија се не грана из корена, стабло јој се непрестано сасеца, обара, Србија увек расте испочетка и то не из семена него из неке коренове жилице дубоко заривене у земљи која га чува. Свако у Србији хоће да буде стабло – и Аћим и Вукашин, а при том да забораве на корене. А та стабла „без корена” тешко се гранају, јер и њихове гране хоће да буду стабла. У дијахроној перспективи Корени су прича да се не буде оно што јеси, и још више од тога – да се траје. У синхроној перспективи, пак, Корени су корен твојих Времена. Да ли се слажеш са оваквим приступом Коренима!

– Обрадовала си ме и изненадила: заборавио сам себе у Коренима. Неке идеје и тумачења први пут чујем и убедљива су ми. Не би требало својим одговорима да разбијам целовитост твојих доживљаја и анализе, али дијалошки карактер наше књиге то захтева. Следићу твој ток размишљања и одговорити на главна питања.

Корени су у сваком погледу моја судбоносна књига. Ако сам у свом првом роману Далеко је сунце показао неки дар и могућност да се посветим књижевности, с Коренима сам постао писац. И зато што сам поставио темеље свом романескном циклусу о људској судбини на српској земљи у XX веку; и зато што сам свладао основе књижевног заната и назначио своју језичко-стилску физиономију; и зато што сам назначио обрисе своје романескне поетике; и зато што сам Корене писао као професионални писац кога је хранило Далеко је сунце. Корени су ме и књижевно и друштвено успоставили, па сам као њихов писац могао да „стварам себе”, остварујем своје могућности и своју судбину.

Мотивације Корена су сложене. Са њима сам успоставио топониме своје, преровске земље, означио географију свог романескног света, са две породице – Катић и Дачић, газдама и сиромасима – у машти засновао читав циклус романа. Корене је писао револуционар који је увиђао да му се идеали не остварују, па је узроке за неуспехе социјалистичке идеологије потражио и у прошлости српског друштва, у антрополошко-онтолошкој структури човека нашег тла, дакле, у објективним и субјективним условностима и детерминацијама новог друштва које је најавила револуција. Дубоко незадовољан дотадашњом „сеоском приповетком” у којој је идеализован сеоски живот и српски сељак приказиван као примитивно, умно и емотивно неразвијено биће, желео сам да напишем књигу која би се и садржајем, и формом и језиком, радикално одвојила од „реалистичке традиције” и „сеоске приповетке” у српској књижевности. Тврдило се тада у модернистичкој критици, најгласније од Ели Финција, да је роман урбана форма, да је могућ само као продукт урбане цивилизације и урбаног садржаја; село и сељаци историјски и друштвено нису „дорасли” за роман. Ту социолошку шему сматрао сам глупошћу и желео то да порекнем новим каркактерима, новим књижевним ликовима. А тада, 1952. године, када сам почео да пишем Корене, ја сам начелно већ био усвојио „модернистичка” схватања. Знао сам и веровао да је аутогенеза форме законити и владајући ток у светској књижевности, да постоји „полифонијски роман”, „поетски роман”, „нови роман” итд., па сам веровао да социјалистичко друштво, као модерно друштво, треба да има и модерну уметност. У том књижевно-идеолошком опредељењу значајну улогу је имао и антидогматизам и антистаљинизам који сам усвајао, што је у књижевној области значило и супротстављање владајућој естетици социјалистичког реализма. Са Коренима сам желео да извршим радикални раскид са домаћом књижевном традицијом и владајућом партијско-комунистичком идеологијом, и, верујем, а то је време потврдило, у томе сам и успео у – мери свог дара. Тих година Корени су у „социјалистичкој књижевности”, нарочито у Чехословачкој – где су преведени и једне године били бестселер – од критике вредновани „узорним спојем социјалистичког и модерног”. Наравно, таква оцена је идеолошка и поништена временом, историјом. Тада, она је за мене имала, и не само за мене, веома подстицајну улогу.

Хтео сам, дакле, да изразим неке егзистенцијалне основе српског сељачког народа с краја XIX века. А прво је: моћ трајања у свим условима, што значи и кршењем социјалних и моралних норми патријахалног друштва. Хтео сам да модерним композиционим поступцима, поетским језиком, новом психолошком анализом, новим карактерима као књижевним ликовима, изразим драму једне породице која ће бити нуклеус мојих будућих романа.

Да ли си у време писања Корена имао не само идеју већ и јасан план њиховог наставка?

-У основној замисли имао сам. Замислио сам да Катиће и Дачиће водим у Први светски рат, па даље до мојих дана. Намеравао сам да преко Вукашина и његове породице пратим судбину грађанске Србије XX века, а са Дачићима и Адамом да приповедам о судбини српског сељаштва у рату и миру. Наравно, тада, док сам писао Корене, нисам имао потпун и у свему јасан план. Он се развијао у Времену смрти; Време смрти рађало Време зла; Врема зла условило је Време власти. Читав мој романескни циклус, коме недостаје започет и незавршен роман Победници, који долази после Времена смрти, стваран је деценијским, промишљеним напорима. Није ми у сижеима, па и у фабули на почетку све било јасно и прецизирано, али је постојао општи план, велика замисао, преамбициозан циљ: људске судбине у судару са историјом XX века.

Први мој доживљај у сусрету са првим страницама Корена био је доживљај страха: Николин страх док прелази Мораву; страх је и у Ђорђу, Симки, Вукашину, Толи, Аћиму, Мијату. Садржаји њихових страхова су различити и на тим разликама се граде њихове индивидуалности и карактерне посебности. Али, у основи свих тих страхова је страх од нестанка, страх од смрти и њему се супротставља страсна жеља свих протагониста Корена да трају. Неизвесност трајања: Ђорђева јаловост, Николина старост, Вукашиново издајство оца, Толино сиромаштво – појачавају страх, а онда се рађају сукоби и насиља. У Коренима је много несреће, много међусобних повређивања и рањавања. Вукашин рањава Аћима, Аћим Ђорђа, Ђорђе Симку, Симка Николу… Страх и рањавање је у свим слојевима романескне структуре – догађајима, поступцима ликова, унутарњим стањима, метафорама и другим стилским фигурама у описима природе. Навешћу ти неколико примера из језичког слоја романа: Симка бежи од „раскрвављеног” дрвета; сенке „циче задављене мраком”; умор „коље” мисао; мукло „нариче” фењер; „кукају” лампе „пригњечене” мраком; пламен „пробада” мрак; „заклани” струкови детелине; „коље” несаница; пун месец „раскрвари” кућу; јабука је била „обешена” о лук неба итд. То рањавање у природи увек је притисак, рез, убод, крвављење, дакле, рана коју чини нож. Да ли је психолошка основа ових метафора у твом трауматичном страху од смрти клањем који си експлицирао у свом наредном роману Деобе!

-Добро си уочила да је страх у почетку свега. И на крају свега. Твоју анализу нећу да коментаришем. Тако почињу и Деобе. На тој психолошкој енергији – страху, развија се трагедија српских деоба, односно мог романа Деобе, чији завршни део представља „Ропац”, дакле, кулминација страха. А што се тиче психолошке основе метафора које си споменула – највероватније си у праву. Клања која су вршили четници Драже Михајловића у Србији од јесени 1942. године, клања партизана, њихових присталица у селима и градовима, клања свих њихових политичких неистомишљеника, клања као освете за мирнодопске увреде, клања мушкараца и жена за новац, накит и блуд, особито у крајевима где је постојао партизански покрет – била су стравична. Она су проузроковала општи, колективни страх који је у окупацији у неким крајевима у Србији био жешћи, афективнији од страха од Немаца. Клања су се вршила искључиво ноћу, до зоре – вампирски, садистички, па су нам ноћи под окупацијом биле прожете ужасним страхом… Једном агоничном мором. Нико није био сигуран ако заноћи да ће и да осване. Ја, као илегалац у Поморављу, био сам сведок тих клања, скоро сваке ноћи је у мојој близини и околини по неко био заклан, мене су даноноћно гонили да закољу, па је сасвим извесно да сам трајно трауматизован тим страхом од ножа. То ћу потврдити „Недоумицама” у Деобама. И није чудно што ти и моје метафоре видиш у том лексичком кључу и кругу.

Подударност између макроплана и микроплана у Коренима, тј. између језика, психолошких стања и односа међу ликовима, може, али и не мора да буде резултат свесног књижевног поступка писца. Знам, а да те и не питам, да ти није стало до суда, који је у основи вредносно позитиван, да Корени по том свом својству потврђују семиотички императив подударности модела у разним структурама дела.

Протагонисти Корена су Ђорђе и Симка. Аћим и Вукашин су у овом роману у њиховој сенци. Међутим, потоњи наставци Корена, пре свега Време смрти и Време зла бацили су сенку на њих, као да их је у њиховим патничким животима згњечила још једна неправда. То смањивање Ђорђа и смрт Симке, њихово ишчезавање, доказује да и ти као писац сасецаш своје корене. Корени као корен твог најзначајннјег романескног дела о три времена – Времена смрти, Времена зла и Времена власти – морају да се боре за трајање не само код читалаца већ и код свог створитеља.

Ђорђе Катић, „најнесрећнији човек у Прерову”, први је књижевни лик на чијој си књижевној судбини у потпуности применио твоју, могу да је назовем ћосићевску романсијерску немилосрдност. Он је жртва патријахалних односа, жртва породице која тражи и очекује наследника кога он не може да створи; рањен је нељубављу оца, жене, брата, рањаван је од социјалне средине у којој је принцип рађања и настављања породичног стабла важније и снажније од свег богатства овог света. Међутим, и као такав, шибан и ударан – Ђорђе издржава, не слама се, јер његова жеља за трајањем – за сином, поставши му циљ по сваку цену, на крају бива остварена рођењем Адама. Прихвативши Адама, Толиног сина за свог, кроз катарзу коју је доживео у страху да ће га болест однети, он постаје отац и човек чије је постојање и труд на земљи добило смисао.

Ђорђе је један од ретких аполитичних мушких ликова у твом целокупном романескном опусу. Историја и политика нису непосредни чиниоци који одређују његову судбину, што је иначе правило у судбинама свих других Катића. Али, тешко бих могла да Ђорђа одредим као апсолутно неидеолошког човека. Он има своју виталистичку веру којој служи. Та вера у жудњи за сином наследником је истовремено служење фундаменталном принципу патријахалног света у коме живи. Пошто тој идеји и том циљу служи свим својим бићем и пристаје на свако средство да би их остварио, он је у оквиру тих координата можда и најидеолошкији човек твог романескног света. Израњављен комплексима, несрећан човек – Ђорђе Катић- служењем и испуњењем основног биолошког и социјалног императива -по снази своје страсти и обузетости не разликује се од Богдана, Ивана, Петра, твојих грешника, отпадника и верника. Ђорђе је све то одједном, па и више, јер за разлику од твојих разочараних јунака има снагу за живот, док су је други подредили идејама и de facto извршили самоубиства. Ђорђе заједно са Симком служи животу и бори се против смрти и искорењивања — они су дубоки корени које ниједна сила и зло (а било их је, заиста, много) нису успели да ишчупају. Рођењем Адама они су задобили будућност и трајање и испунили захтев живота да се живи и траје упркос свему. Њихове судбине и чин потврда су Николине истине: „Србијица је ливада коју река плави кад год зацвета. Ми се више семењем не множимо. Из корења неког земљиног животаримо. А земљу силе нису још шчупале. Да би живели ми се жилама калемимо.” Да нема Ђорђа и Симке, твоји романи би били без корена, без чврсте убедљиве – животне основе.

-Да, али њима придружи Толу Дачића и све Дачиће, а пре свих Алексу.

Јесте. Тола и синови су људи живота. Али да се вратим својој идеји. Треба да се заједнички осврнемо на лик старца Ииколе – лик непознатог сведока, претходника Незнаног болесника у Времену смрти, који својим монологом непосредни смисао радње романа преводи у метафизички. Он породичној драми Катића даје и биолошки и историјски корелат и Корене чини правим прологом твојих будућих романа у којима је спој појединачне и колективне историјске судбине основни конструктивни принцип градње твој е романескне слике света. А његов дуговеки живот, исповедање о њему, одсликава историју Србије читавог прошлог XIX века, па тај лик, више него Аћим Катић, размиче временски простор твоје слике света, обухватајући временски лук од буна до слома социјализма у Србији.

Старац Никола није споредан лик у Коренима. Он је равноправан Ђорђу и Симки, иако није непосредан учесник у радњи романа. Он је целовито литерарно уобличен и на њему су видљиви твоји напори да направиш нови тип јунака – сувишног човека, како кажеш, заиста, први такав лик у српској књижевности. Међутим, у Коренима постоји један епизодни лик који је мислио на „историјски” начин. То је професор Андра, Вукашинов учитељ, Аћимов партијски друг и коначно – разочарани радикал. За њега си написао да је дошао „из прека” и да је оставио „најлепшу жену” да се бори за слободу у Србији. Он је на крају разочаран Србијом и такав лик носи у себи потенцијале које ниси до краја искористио. Лик Андре би у романескном развоју твом делу дао још једну веома значајну димензију – тачку гледишта и судбину Србина из дијаспоре. Тај паметни човек је у Коренима овако мислио: „У оваква времена што су насрнула да човеку сатру душу, мисли Андра, не треба имати ни оца ни сина. Треба имати само један, свој живот и избећи обе судбине: и судбину оца и судбину сина”. То је кључна мисао за разумевање односа и на личном и на историјском плану догађања у твојим романима. „Судбина сина” и „судбина оца” метафоричне су синтагме за прошлост и будућност чији смисао слутим, али сматрам значајним да их ти сам разјасниш и протумачиш. Да ли је оцеубиство у твом доживљају света, наравно, у метафоричном значењу, неумитност револуционарног чина чији си и сам био верник, а верницима увек дајеш разлоге за веру и правдаш их? Према синоубиству о коме ћеш писати у Деобама имаш сасвим другачији став. Корени и оцеубиства и синеубиства у твојој слици света су исти – идеолошки, али синови су за тебе у праву, јер су носиоци новог, данашњице и будућности, док су очеви у свету који је прошлост и „билост”, како ћеш рећи у Бајци, па неумитношћу историје схваћене као прогрес морају нестати са позорнице. Пошто се свет не креће више у правцу неизвесности будућности, већ се креће унатраг, у неизвесност „билости”, какав је данас твој однос према симболичном чину оцеубиства?

– Најпре, да додам неку реч о твом мишљењу о протагонистима Корена. Фабулативно Ђорђе и Симка јесу главни протагонисти. Судбину Ђорђа Катића пратим у Времену смрти и у Победницима, највише. Никад нећу моћи да прежалим што сам Симку уморио у Коренима. То је учинио неискусан писац. Та ми је жена много недостајала. Међутим, Аћим Катић је централна фигура Корена. Он је узорни представник српског сељаштва у његовом радикалском политичком раздобљу у коме се рађа модерна Србија. То је доба сељачких буна у Србији у седмој и осмој деценији XIX века. Тај сељачки трибун, „стари радикал”, „политички хајдук”, како га син Вукапхин назива, створен је по узору на Ранка Тајсића, народног трибуна из села Пухова у Драгачеву. Преровска буна има инспиративну основу у Горачићској буни. Ја сам озбиљно проучавао биографије и судбине сељака трибуна и политичара у другој половини XIX века. Аћим Катић је, сматрам, прави њихов представник. У њега сам улио и своја искуства и сазнања о тим старцима сељачког народа који су нестали између Првог и Другог светског рата. Ја волим Аћима онако како волим свог деду Јефтимија.

Чуди ме што те Никола, тај први „сувишни човек” српске књижевности није више забавио. А, Андра професор, то је, такође, један парадигматичан лик и тип српског XIX века кога сам намеравао да развијем у будућим романима. Али сам га просто заборавио. Његов духовни син је Данило Историја у Времену смрти.

Говориш о оцеубиству с разлогом. То је вечан мотив мушке љубавне драме. Отац и син представљају најсложенији међуљудски однос. У однос оца и сина улази целокупна историја са идеологијама, влашћу, економијом, хијерархијом, традицијом, континуитетом, Едип- комплексом… Уопште, садржај и драматика односа између оца и сина, односно трагика те љубави, одувек ме је више обузимала од свих других љубави, поглавито еротских и сексуалних. Ја сам писац мушких љубави. А нисам сагласан с тобом да нисам створио занимљиве женске ликове. Зар то није Олга Катић, Милена, Наталија, Моник Дибоск, Катрин, Надежда Петровић…

Хтела сам да кажем да су твоји романи у основном својству „мушки”: преовлађују мушки ликови. То мени као читаоцу не смета. То што критички мислим о твојим женским ликовима не значи да оспоравам да су занимљиви; неоспорно су занимљиви, али ми код њих увек нешто недостаје, можда женско разумевање њихове женскости. Ја верујем Маргарети Јурсенар да мушкарци писци не разумеју жену.

Роман Корени се једним својим својством веома битно разликују од твојих других романа: у њима нема позитивног јунака. У Коренима је најдоследније спроведено твоје схватање несавршености човека који чешће и више чини зло но добро. Никола је рекао: „Сви су људи реке с много вода помешани и шарени као ливаде.” Јунаци Корена су сви грешници и сви су несрећни, чак су и велики грешници – лопови, прељубници, убице.Али, сви ти грешници свесни својих кривица чекају казну и препознају је кад их задеси. Због тог осећања грешности и очекивања казне, твоја слика света, без обзира на твој декларативни атеизам, дубоко је религиозна, и то у старозаветном значењу. У Коренима нема хришћанског милосрђа, ни разрешења од грехова, иако у извесном смислу има опроштаја. При свему, то није моралистичка књига, осим ако немилосрдност самог писца према својим литерарним јунацима не схватимо као вид посредованог морализма.

Корени су, чини ми се, и једина твоја књига у којој нема љубави; то је књига о страстима: о Аћимовој политичкој и очинској страсти, о Вукашиновој страсти за европеизацијом Србије, Ђорђевој страсти за стицањем и наследником, Катиној и Симкиној страсти за остварењем материнства. Ако љубави има у Николином односу према Симки и Аћимовом односу према Вукашину – то су неостварене, осујећене љубави, па Корени потврђују твој будући општи поступак да љубав увек приказујеш као несрећну.

– Кажеш, у Коренима ниси доживела „позитивног јунака”. Не разумем те.То је роман-драма. Сви су они позитивни јунаци,ти Катићи. Опредељују се за живот, за трајање, за моћ. Они нису „добри људи”, али они су моћни људи. А то су без морализације, по мом схватању, они најпозитивнији људи српског сељачког народа тога доба. И Катићи и Дачићи.

Тврдиш, у Коренима нема љубави и да је то књига о страстима. У страстима мојих ликова љубав је корен; свагда у име нечег што се воли чини се и зло другоме, наноси му се патња и пати се због тога. Страст је нагонски и пароксистички стадијум љубави мојих главних ликова у Коренима. А можда си у праву. После објављивања Корене нисам прочитао, осим неколико сцена са Вукашином, кога сам редиговао, јер сам му после Корена од судбине српског Растињака променио судбину и градио га као српског Катона.

С аспекта данашњег, мени савременог читаоца, Корени су твоја незаобилазна књига, јер је у њој постављен и зачет твој вероватно најзначајнији књижевни лик. Наравно, погађаш, мислим на Вукашина. Тај вечити опозиционар, противник и оцу и председнику владе, и министрима и краљу, отац Ивана и Милене, Олгин муж и Владимиров деда – лик који импресионира својом моралном снагом и истрајношћу да буде свој, у Коренима је ипак аривист, син који је изневерио оца, ступио у противничку политичку странку и од брата сељака узео свој наследни део у дукатима, дакле, није позитиван лик. У будућим романима ти ћеш заправо оправдавати те његове поступке и искупљивати га кајањем. Али у Коренима он ипак осећа бол због кидања веза са својом прошлошћу, са својим коренима и поставља сам себи питање на које ћеш ти дати одговор тек у Вернику када он као деда буде био искупитељ свог унука Владимира и његове револуционарности. То питање гласи: „Да ли ће му, када заувек напусти ову очеву собу у Прерову, кућа коју ће купити новцем отетим брату донети више радости и среће.” У самом роману Корени, Вукашин је значајан лик, јер само његово пресецање корена иницира причу о коренима свих Катића – Луки Дошљаку, а он обећава да ће његова деца носити презиме Лукић да би на тај начин била исправљена неправда нанета његовом деди. У тој причи и обећању, ти засниваш општу шему породичних односа у твојим романима које си назвао Временима; у тој шеми син изневерава оца, али унук осуђује тај чин и афирмише деду, иако и сам поништава свог оца.

Лик Вукашина занимљив је у Коренима и са становишта једне опште теме у српској књижевности –теме дошљаштва, која је и централна и вишезначна. Мислим да си ти са Вукашином проблем дошљаштва приказао на сасвим нови начин – у ствари, ти си га укинуо. Вукашин није био дошљак у српској престоници, јер у њу није дошао из Прерова, већ из престонице света — из Париза. Искуство заиста великог света неутралисало је комплексе сељака у граду или човека са периферије града у његовом центру. Катић је у првом колену грађанин у аутентичном и вредносном значењу те речи – човек светске културе, урбане цивилизаци|е, европских видика. То је у ствари први јунак у српској књижевности коме је Београд био заиста мали. Питање дошљаштва Вукашин поставља само на гробљу због свог односа према коренима – мртвима, јер је сасекао своје преровске корене да би се пресадио у Београд на чијем гробљу слути да ће бити дошљак у значењу усмаљености, небивања међу својима. Да ли си ти доживео драму властитог дошљаштва?

– Дошљаштво ме није занимало као друштвени и психолошки проблем. Оно је по мом схватању егзистенцијална одредница српског колективног бића. Ми смо народ сеоба и деоба. Ми кроз историју пролазимо и одлазимо. Не смирујемо се. Ако се нисмо одомаћили око три Мораве, нестаћемо као народ. А ја се у Београду, иако сам у њега ступио са своје двадесет три године, не осећам дошљаком. Али нисам ни Београђанин. Ја у Београду станујем и радим. Ту су ми и пријатељи.

После таквог исказа проблем дошљаштва треба да сматрам непостојећим. Ти ниси дошљак, јер тај осећај немаш. Немаш га можда и зато што си у Београд дошао као ратни победник.

–Та ти је опаска на месту. Схватам да си у праву, признајем, ја сам тај победнички комплекс прикрио.

Мислим да разумем зашто. Да своја размишљања о Коренима приведем крају. Вукашин се у Коренима жени ћерком Аћимовог политичког ривала и противника. Тошића, Вукашиновог таста, Аћим доживљава као новог оца свог сина. Вукашинова жендиба је за Аћима политичка отмица, а не љубавни избор. Млађи Тошић, Олгин брат, пак, одвешће, после капитулације и повлачења Немаца, Иванову децу у емиграцију. То понављање одвајања деце од очева, коју чине две генерације Тошића, трајна је коб породице Катић. Према томе, Тошићи су метафора нечег што је јаче од начела која су заступали и деда, и отац, и унук Катић: Аћим, Вукашин, Иван. Да ли су Тошићи оличење моћи новца или нечег још моћнијег, које побеђује у сваком кризном и превратничком тренутку српске историје?

–Тема Тошића у мојим романима је остала неразвијена. Нисам имао живота и за њих. Ја сам их само означио и скицирао. Људи новца, ипак, привремено претрајавају историју. Искорењују се. Можда ћу, ако стигнем, изговорити и неку значајнију реченицу о племену новца коме ће припасти синови Ивана и Душана Катића.

Иако су Корени, како сам већ рекла, а ти се сложио, „мушка књига”, књига о односима оца и сина, њено животно средиште је жена: Симка. Она покреће или зауставља свет са својом моћи или немоћи да рађа и наставља живот не само у биолошком него и у социјалном виду и значењу. Симка је свесна своје снаге и она је најснажнији човек у Коренима. Њена претходница и литерарни парњак је Аћимова мајка Ката. Иако патријахални принцип одређује судбине свих ликова у Коренима, премоћ и моћ жене је снажно истакнута. Нису ли по том свом својству Корени књига о суштинској превласти матријархата, самом чињеницом да Аћим, Вукашин, Ђорђе и на крају Адам носе презиме по мајци, баби и прабаби, а не по оцу, деди и прадеди? Они су Катићи, а не Лукићи, а Никола каже за Симку: „Она је жена. Над свима.”

–Тачна ти је опаска да су Корени књига о српском матријархату, као доминантном духовно-културном и етно-психолошком моделу наше колективне егзистенције. Да, Ката је корен. Жена, жене. Оне рађају, одржавају огњиште куће и имање. Оне нашем роду чувају трајање, предања, колективну свест, веру, морал. О томе би се више и свестраније могло размишљати. Али, чини ми се, ми имамо разлога да се запитамо: да ли је и данас тако?

 

 

 

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за IV разред средње школе, Позајмице

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s