Умберто Еко о изграђивању читаоца

На данашњи дан, 5. јануара 1932. рођен је великан италијанске књижевност, Умберто Еко.

У знак сећања на њега – једна од постила уз роман „Име руже“.

Изграђивање читаоца

Ритам, дах, покајање… За кога, за мене? Не, наравно, за читаоца. Пише се мислећи на читаоца. Као што сликар слика мислећи на оног ко ће слику посматрати. Превуче једном четкицом, па се удаљи на два или три корака и проучава дејство: наиме, гледа слику онако како би требало да је гледа, у прикладној светлости, посматрач који ће јој се дивити кад буде висила на зиду. Када се дело заврши, успостави се дијалог између текста и његових читалаца (аутор је искључен). Док се дело ствара, дијалог је двострук. Постоји дијалог између тог текста и свих других, раније написаних текстова (стварају се само књиге о другим књигама и око других књига), а постоји и дијалог између аутора и његовог узорног читаоца. Моја теоријска разматрања о овоме налазе се у другим делима, као пгго је Lector in fabula, или, раније, Отворено дело, и нисам ја ово измислио.

Може се догодити да аутор пише мислећи на извесну емпиријску публику, као што су и чинили утемељитељи модерног романа, Ричардсон, или Филдинг, или Дефо, који су писали за трговце и њихове жене, но за публику пише и Џојс, који помишља на неког идеалног читаоца, који болује од неке идеалне несанице. И у једном и у другом случају, било да се верује у обраћање публици која стоји тамо испред врата, с парама у руци, било да се пише имајући на уму неког будућег читаоца, писати значи изграђивати, служећи се текстом, властитог узорног читаоца.

Како се то мисли на читаоца кадрог да заобиђе покајничку хридину од првих сто страна? Тачно речено, мисли се тако што се напише сто страна с циљем да се изгради један читалац дорастао страницама које ће уследити.

Постоји ли неки писац који пише само за потомке? Не, чак ни ако тако тврди, зато што није Нострадамус и може себи приказати потомке једино угледајући се на оно што зна о савременицима. Постоји ли неки аутор који пише за малобројне читаоце? Да, ако се подразумева да онај Узорити Читалац, кога он себи у својим предвиђањима приказује, има слабе шансе да буде оличен у многима. Али и у овом случају писац пише у нади, не трудећи се нарочито да наду прикрије, да ће баш његова књига створити, и то у великом броју, многе нове представнике тог читаоца, кога он с толиком занатском акрибијом иште и к њему стреми, а његов текст га постулира и подржава.

Ако разлике уопште има, она се успоставља између текста који хоће да сазда новог читаоца и текста који покушава да крене у сусрет жељама истих оних читалаца које сусреће на улици. У овом другом случају имамо књигу написану и сачињену према обрасцу подесном за серијске производе, аутор прави једну врсту испитивања тржишта, и прилагођава се. Да ради према формулама види се с растојања, када се анализом разних романа које је написао установи да се у свима њима мењају имена, места и физиономије, али је прича иста. Она коју је публика од њега тражила.

Но када писац планира нешто ново, када пројектује другачијег читаоца, он неће да буде истраживач тржишта који пописује изражене захтеве, него филозоф који стиче увид у дух времена. Он хоће да властитој публици открије оно што би она требало да жели, иако то не зна. Он хоће да самом себи открије читаоца.

Да је Манцонију било до бриге о ономе што публика тражи, имао је формулу, историјски роман у средњовековном миљеу, с чувеним ликовима, као у грчкој трагедији, све краљеви и принцезе (а не поступа ли баш тако пишући Adelchi? 24)
[ 24.Трагедија, чија су лица Франци и Лангобарди. —Прим. прев.], и велике и племените страсти, и јуначки подвизи, и дичење славом Италије, која је у оно доба била у власти разних силника. Нису ли тако поступали и пре њега, уз њега и после њега, толики мање или више наопаки писци историјских романа, од занатлије Д ’ Ацеља, до ватреног и муљевитог Гверација, па све до Кантуа, који се уоппгге не да читати?

А шта уместо тога ради Манцони? Одабира седамнаести век, доба ропства, и скромне ликове, а једини који вешто барата мачем је зликовац, битке и не помиње, и још има храбрости да причу учини тежом за читање навођењем докумената и прогласа… И допао се, допао се свима, образованима и необразованима, одраслима и малишанима, богомољцима и антиклерикалцима. Зато што је наслутио да је то оно што читаоци његовог доба треба да добију, макар то и не знали, макар то и не тражили, макар и

не веровали да се то може сварити. И колико само ради, када се прихвати турпије, тестере и чекића, и пропирања одеће,25[25Алузија јасна италијанском читаоцу: тиче се Манцонијеве изјаве да је, настојећи да сачини оно што још није постојало, језик погодан за (њему) савремену прозу, ишао да „пропере одећу у Арну“, тј. да се приликом уједначавања таквог језика служио и живим тосканским говором образованијих слојева, као најприхватљивијим и већини Италијана најразумљивијим.- Прим. прев.] да би свој продукт учинио укуснијим. Да би натерао емпиријске читаоце да постану Узорни Читалац когаје себи дочаравао.

Манцони није писао да би се допао публици онаквој каква је, него да би створио публику којој његов роман није могао а да се не свиди. И тешко њој ако јој се не допадне. Погледајте само с колико лицемерја и ведрине говори о својих двадесет пет читалаца. Хоће он двадесет пет милиона.

Каквог сам Узорног Читаоца ја хтео док сам писао? Саучесника, свакако, који би прихватио моју игру. Ја сам хтео да постанем сасвим средњовекован и да у средњем веку живим као да је то моје доба (и обрнуто). Међутим, истовремено сам хтео, и то из петних жила, да се преда мном уобличи читалац који би, кад прође кроз иницијацију, постао мој плен, тачније плен текста, и мислио да не жели ништа друго до оно што му текст нуди. Један текст хоће да буде искуство које ће свог читаоца преобразити. Верујеш да хоћеш секс, и криминалне радње у којима ће се, напослетку, открити виновник, и много акције, но истовремено би се постидео ако би требало да прихватиш многопоштоване дрангулије начињене од руку покојнице и манастирских ковача. Е па добро, ја ћу ти дати латински, и малобројне жене, и теологије на претек, и крви до колена, као да смо у Гран Гињолу,26 [26Grand Guignol је позориште на Монмартру, на чијем су репертоару, током вечери, биле бурлеске, али и краћи комади с језовитим заплетима. – Прим. прев.] све док ми не кажеш: „Али ово није истина, не пристајем!” А у том тренутку си мој, по свему судећи, и приморан да осетиш како те подилазе жмарци услед бескрајне свемоћи Бога, који осујећује светски поредак. И потом, ако будеш добар, да приметиш на који сам те начин увукао у замку, јер о томе сам ти, најзад, на сваком кораку говорио, лепо сам те упозоравао да те одвлачим у пропаст, али главно у погодбама с ђаволом и јесте то пгго се оне потписују добро знајући с ким се уговарају. Зашто би, иначе, уследила награда у облику пакла?

А пошто сам ја хтео да се као непгго угодно схвати једина ствар од које уздрхтимо, то јест метафизичка језа, остало ми је само да изаберем (од образаца радње) онај који ће бити понајвише метафизички и филозофски, а то је детективски роман.

 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.