Desetog januara 1891. umro je Laza Lazarević, pripovedač koji je učinio značajan iskorak u srpskoj realističkoj književnosti. Kao pisac zanimao se više za stanja duše svojih junaka, za skrivene tokove kojim putuju njihove neizrečene misli i prigušena osećanja, za dejstva podsvesti na njihove odluke i postupke, nego za razvijanje dinamičnih i događajima bogatih fabula kakvima obiluje realistička proza. Bio je začetnik psihološke pripovetke u srpskoj književnosti.
Pripovetku „Švabica“ Laza je godinama skrivao od očiju javnosti, a razlog za to je očigledno bio lične prirode – njen sadržaj bio je isuviše autobiografski, da bi ga dobrovoljno delio sa čitalačkom publikom. Tek nakon njegove smrti pronađena je u njegovoj zaostavštini.
Švabica
……………….
Nismo ništa govorili. Ja sam mislio na nju i ispredao svakojake snove. Zamislih sebi moje Valjevo, i nju u njemu, i svet koji priča o nama kad prođemo ulicom: »Gledaj ga, zavrtila mu pamet Švabica«, i moja mati, crvenih očiju, koja svoje sopstvene snahe ne razume, i deca mojih sestara i braće koja se libe doći meni otkako sam doveo nju u kuću, i njeno večno osećanje usamljenosti, jer je niko ne razume i ona nikoga ne razume … da se oprostim s njom, da je ostavim za svagda.
Ona ujedanput stade i gledaše oštro napred u pomrčinu.
— Da se vratimo? — reče ona.
Ja je pogledah. Oko glave je imala crn svilen’ šal, bačen preko temena, krajevi ukršteni pod vratom pa zabačeni na leda. Iz toga šala provirivaše joj lice kao iz nekog crnog okvira. — Izgledaše mi neobično lepa.
— Da se vratimo? — pitah ja. — A što?
Ona smaknu ramenima.
— Vi se bojite ići dalje u pustu šumu?
Ona baci pogled na me. Pogled u kome je bilo nečega što ti ne umem kazati. Nekakvo pouzdanje, poverenje, sila. Taj se pogled razli preko svega mene. Učini mi se da sam piramida i da ona ne može da me pregleda.
— Zar s vama kad idem da se bojim čega? — reče ona s nekakvom detinjskom ravnodušnošću. — Ta vi ste tako jaki!
— I ne treba da se bojite — rekoh ja glasom koji je trebalo da izgleda silan i pouzdan, no ispade nekako promuklo i zagušljivo.
U taj par duhnu vetar pojače, i s jednog suvarka sroza se sneg i pade na rukav njene đude.
Ja izvadih maramu i počeh joj stresati sneg.
Ona gledaše sve to nekakvim ravnodušnim pogledom. Kad sam bio gotov, ona se lako pokloni:
— Hvala!
— Na malu.
Opet zaćutasmo. Ona okrete levokrug i pođe natrag, ne govoreći ništa.
— Vama je hladno? — rekoh ja.
— Ne!
— Rđavo?
Ona sleže ramenima.
— Da?
— Da! — reče ona.
— A šta vam je?
Ona opet sleže ramenima.
Ja se ne usudih pitati je još šta dalje.
……………………
KLIKNITE NA SLIKU kako biste preuzeli pripovetku.
knjigoljupci 