Džordž Orvel – 1984.

Ako vam je ovih dana dosadno i nemate u svojoj kući lektiru koja bi vas zainteresovala, možda ćete poželeti da vreme prekratite uz starog, dobrog, možda zaboravljenog…  Orvela. Ne znam zašto mi je baš on pao na pamet.

Tek, delim sa vama jedan odlomak iz prvog poglavlja kultnog romana 1984. Ako poželite da ga pročitate u celini, nađite način…

 

Džordž Orvel – 1984.

PRVI DEO

(odlomak)

 1.

Bio je vedar i hladan aprilski dan. Na časovnicima je izbijalo trinaest. Vinston Smit, brade zabijene u nedra da izbegne ljuti vetar, hitro zamače u staklenu kapiju stambene zgrade Pobede, no nedovoljno hitro da bi sprečio jednu spiralu oštre prašine da uđe zajedno s njim. Hodnik je zaudarao na kuvani kupus i stare otirače. Na jednom kraju bio je prikačen plakat u boji, preveliki za zatvoreni prostor. On je predstavljao samo jedno ogromno lice, više od metra u širini: lice čoveka od svojih četrdeset pet godina, sa gustim crnim brkovima i crtama lepim na neki surov način. Vinston krete ka stepenicama. Pokušati liftom nije vredelo. On je i u najboljim prilikama radio retko, a trenutno je struja bila ukinuta preko dana. To je bio deo akcije štednje u pripremama za Nedelju mržnje. Stan je bio na sedmom spratu, i Vinston, koji je imao trideset devet godina i proširenu venu iznad desnog članka, peo se  sporo, odmorivši se usput u nekoliko navrata. Na svakom odmorišu, prekoputa vrata za lift, sa zida je gledalo ogromno lice na plakatu. Slika je bila jedna od onih koje su tako udešene da oči na njoj prate posmatrača iz svakog ugla. Ispod lica stajao je natpis VELIKI BRAT TE POSMATRA!

U stanu je čuo milozvučan glas kako čita listu cifara koje su se odnosile na proizvodnju sirovog gvožđa. Glas je dolazio iz pravougaone metalne ploče nalik na zamućeno ogledalo koje je sačinjavala deo površine zida na desnoj strani. Vinston okrete prekidač i glas se malo utiša, mada su se reči mogle i dalje razabrati. Instrument (zvao se telekran) se mogao utišati, ali nikada potpuno isključiti. On priđe prozoru: omalena, slabačka figura, čiju je mršavost plavi kombinezon – partijska uniforma – samo isticao. Kosa mu je bila veoma plava, lice po prirodi crveno, a koža ogrubela od oštrog sapuna, tupih brijača i hladnoće zime koja se upravo bila završila.

Svet je napolju čak i kroz zatvoren prozor izgledao hladno. Na ulici su vrtložići vetra uvrtali prašinu i pocepanu hartiju u spirale; sunce je sijalo a nebo bilo oštro plavo, no i pored toga se sve činilo bezbojno sem plakata koji su bili izlepljeni svuda. Sa svakog dominantnog ugla posmatralo je crnobrko lice. Jedno se nalazilo na fasadi pravo prekoputa. VELIKI BRAT TE POSMATRA, pisalo je na plakatu, dok su tamne oči gledale pravo u Vinstonove. Niže, u visini ulice, drugi plakat, otkinut na jednom uglu, lepršao je sa svakim udarom vetra i naizmenično pokrivao i otkrivao jednu jedinu reč: ENGLSOC. U daljini se jedan helikopter obrušio među krovove, zalebde za trenutak kao muva zunzara, i ponovo odlete krivuljom. To je bila policijska patrola koja je špijunirala ljude kroz prozor. No patrole nisu bile strašne. Strašna je bila samo Policija misli.

Iza Vinstonovih leđa onaj glas sa telekrana je i dalje blebetao o sirovom gvožđu i premašivanju devetog trogodišnjeg plana. Telekran je istovremeno primao i emitovao. Mogao je uhvatiti svaki zvuk – jači od vrlo tihog šapata – koji bi Vinston proizveo; štaviše, Vinston se, sve dok je ostajao u vidnom polju kojim je dominirao metalni pravougaonik, mogao ne smao čuti nego i videti. Naravno, niko nije mogao znati da li ga u ovom ili onom trenutku nadziru ili ne. Koliko se često, ili po kom sistemu, Policija misli uključivala na pojedinačne kanale moglo se samo nagađati. Čak je bilo moguće i to da ona neprekidno nadzire svakoga. No u svakom slučaju, mogla se uključivati na svačiji kanal kad god zaželi. Moralo se živeti – i živelo se, po navici koja je prerasla u instinkt – pretpostavljajući da se svaki zvuk čuo i, sem u mraku, svaki pokret video.

Vinston je stajao okrenut telekranu leđima. Tako je bilo bezbednije; iako i leđa, kao što je dobro znao, mogu da otkriju dosta. Na kilometar odatle, Ministarstvo istine, ustanova u kojoj je radio, uzdizalo se ogromno i belo nad prljavim predelom. Ovo, pomisli on sa neodređenim gađenjem – ovo je London, glavni grad Piste jedan, treći po stanovništvu provincije Okeanije. On pokuša da iscedi kakvu uspomenu iz detinjstva koja bi mu rekla da li je London uvek bio takav. Da li su uvek postojale ove vedute trošnih kuća iz devetnaestog veka, čije su fasade bile poduprte gredama, prozori zakrpljeni kartonom, krovovi talasastim limom, a baštenski zidovi ispucali i nagnuti na sve strane? I ruševine od bombardovanja gde se prašina od maltera kovitlala po vetru, a vrbovica vukla preko gomila šuta; i mesta gde su bombe raščistile malo više zemljišta pa na njemu iznikle prljave i ružne kolonije drvenih baraka nalik na kokošinjce? Ali ništa nije vredelo, nije se mogao setiti; od detinjstva mu nije bilo ostalo ništa sem niza živo osvetljenih slika koje su se javljale bez ikakve pozadine i najčešće bile nerazumljive.

Ministarstvo istine – u Novogovoru (Novogovor je bio zvanični jezik Okeanije. Za  objašnjenje njegove strukture i etimologije vidi prilog). Ministin – se oštro razlkovao od svih ostalih predmeta na vidiku. To je bila ogromna piramidalna građevina od svetlucavo belog betona koja se uzdizala, terasa za terasom, tri stotine metara u nebo. Sa mesta na kome je Vinston stajao mogle su se tek razabrati, ispisane elegantnim slovima na belom zidu, tri parole Partije:

RAT JE MIR!

SLOBODA JE ROPSTVO!

NEZNANJE JE MOĆ!

Ministarstvo istine imalo je, kako se govorilo, tri hiljade prostorija nad zemljom i odgovarajući broj ogranaka pod zemljom. U Londonu su se nalazile još samo tri zgrade sličnog izgleda i veličine. One su toliko nadvišavale okolnu arhitekturu da su se sa krova stambene zgrade Pobeda mogle u isto vreme videti sve četiri. To su bile zgrade četiri ministarstva koja su sačinjavala celokupni aparat državne vlasti. Ministarstvo istine, koje se bavilo informacijama, zabavom, prosvetom i kulturom: Ministarstvo mira, koje se bavilo ratom; Ministarstvo ljubavi, koje je održavalo zakon i javni poredak; i Ministarstvo obilja, koje je bilo odgovorno za privredne poslove. Imena su im bila, u Novogovoru: Ministin, Minimir, Miniljub i Miniob.

Ministarstvo ljubavi je bilo jedino koje je zaista ulivalo strah. Na njemu uopšte nije bilo prozora. Vinston nikad nije bio u njemu, niti mu prišao bliže od pola kilometra. Tamo se moglo ući samo poslom, pa i tada tek pošto se prodre kroz lavirint bodljikave žice, čeličnih kapija i skrivenih mitraljeskih gnezda. Čak su i ulice kojima se išlo do njega vrvele od čuvara sa licima kao u gorila, u crnim uniformama i naoružanim pendrecima na zglob.

Vinston se naglo okrete. Beše navukao na lice izraz smirenog optimizma koji je bilo poželjno imati pred telekranom. Zatim pređe preko sobe i uđe u majušnu kuhinju. Izišavši iz Ministarstva u to doba dana, žrtvovao je svoj ručak u kantini, a znao je da u kuhinji nije bilo nikakve hrane sem komada crnog hleba koji je trebalo sačuvati za sutrašnji doručak. On uze sa police bocu bezbojne tečnosti sa običnom belom etiketom na kojoj je pisalo Džin ‘Pobeda‘. Džin je širio otužan uljast miris, kao kineski alkohol od pirinča. Vinston nasu do vrha punu šolju za čaj, pribra se da izdrži šok, i proguta je kao lek.

Tog trenutka lice mu dobi skerletnu boju a iz očiju potekoše suze. Piće je bilo nalik na azotnu kiselinu; osim toga, dok ga je čovek gutao, osećao se kao da je udaren gumenom palicom u potiljak. U idućem trenutku, međutim, izgoreli želudac se smiri i svet dobi vedriji izgled. On izvadi jednu cigaretu iz zgužvane kutije na kojoj je pisalo Cigarete ‘Pobeda‘ i nepažljivo je okrete uspravno, pri čemu se duvan istrese na pod. Sa sledećom je bio bolje sreće. Zatim se vrati u dnevnu sobu i sede za mali sto smešten levo od telekrana. Iz fioke izvadi držalju, bočicu mastila i debelu praznu svesku kvarto-formata sa crvenom poleđinom i koricama u dezenu koji je podsećao na šare u mramoru.

Telekran u dnevnoj sobi je zbog nečeg bio u neobičnom položaju. Umesto da bude smešten, kako je bilo normalno, na zid u dnu, odakle je mogao dominirati celom sobom, on se nalazio na dužem zidu, naspram prozora. S jedne strane telekrana nalazio se plitak alkov u kome je Vinston tog trenutka sedeo i koji je, kad su se stanovi zidali, verovatno bio namenjen za policu s knjigama. Sedeći u alkovu, dobro uvučen, Vinston je bio van dohvata telekrana utoliko što se nije mogao videti. Razume se, mogao se čuti, ali dokle god bi ostao u istom položaju za telekran je bio nevidljiv. Upravo ga je ova neobična geografija sobe delimično podstakla na ono što je tog trenutka smerao.

No na to ga je bila podstakla i sveska koju je upravo izvadio iz fioke. Bila je neobično lepa. Njen gladak beli papir, nešto požuteo od vremena, bio je od one vrste koja se nije proizvodila najmanje četrdeset godina. Međutim, nije mu bilo teško pogoditi da je sveska još starija. Bio ju je spazio u izlogu zapušene male starinarnice u jednoj od siromašnih četvrti grada (nije se tačno sećao kojoj) i smesta ga je zahvatila neodoljiva želja da je poseduje. Članovi Partije nisu smeli da ulaze u obične radnje (to se zvalo ‘pazarenje na slobodnom tržištu’), ali taj propis se nije sprovodio strogo, pošto se do raznih stvari kao što su pertle ili žileti nije nikako drukčije moglo doći. Tada se hitro osvrnuo po ulici, uleteo u radnju i kupio svesku za dva i po dolara. U tom trenutku nije bio svestan da je želi za neku određenu svrhu. Kući ju je odneo u tašni, sa osećanjem krivice. Čak i praznu, svesku je bilo opasno imati uza se. Sedeći za stolom, on se spremao da počne pisati dnevnik. To nije bilo protivzakonito (ništa nije bilo protivzakonito, jer zakona više nije bilo), ali ako bi ga uhvatili, mogao je prilično sigurno da očekuje smrtnu kaznu, ili u najmanju ruku dvadeset pet godina u logoru za prisilni rad. Vinston uglavi pero u držalju i liznu ga da skine masnoću. Pero je bilo arhaičan instrument, retko korišćen i za potpisivanje; on ga je nabavio, krišom i sa dosta teškoća, samo zato što je osećao da lep gladak papir zaslužuje da se po njemu piše pravim perom, a ne grebe  hemijskom olovkom. On u stvari nije bio ni navikao da piše rukom. Običaj je bio da se sve, sem vrlo kratkih beležaka, diktira u diktograf, što je, razume se, za ovu priliku bilo isključeno. On umoči pero u mastilo i zastade samo trenutak. Utrobom mu beše prošao drhtaj. Obeležiti papir predstavljalo je odlučujući čin. Sitnim, nezgrapnim slovima, on ispisa:

  1. april 1984.

Potom se zavali u stolicu. Beše ga ubuhvatilo osećanje potpune bespomoćnosti. Pre svega, nije ni bio siguran da je godina zaista 1984. Morala je biti tu negde, pošto je bio prilično siguran da ima trideset devet godina, a verovao je da se rodio 1944. ili 1945; ali precizirati datum u okviru jedne ili dveju godina bilo je nemoguće. Za koga, odjednom mu dođe pitanje, za koga on to piše ovaj dnevnik? Za budućnost, za nerođene. Misao mu se za trenutak zadrža nad sumnjivim datumom na stranici, a zatim nalete na novogovorsku reč dvosmisao. Prvi put postade svestan veličine onog što je preduzeo. Kako se može saobraćati sa budućnošću? To je po prirodi nemoguće. Budućnost će ili ličiti na sadašnjost, i u tom slučaju ga neće ni slušati, ili se razlikovati od nje, i tada bi njegova muka ostala neshvaćena.

 

                                                               

4 коментара

Објављено под Кутак за читање

4 одговора на “Džordž Orvel – 1984.

  1. The best book to wake up our consciousness at present! Thanks! 🙂

    Liked by 1 person

  2. One of the best novels ever. And the movie is good too.

    PS: Been quite a while, I hope you’re doing OK 🍸

    Свиђа ми се

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.