C’est l’extase langoureuse,
Cest lafatigue amoureuse…
… Cette ame qui se lamente
En cette plainte dormante
C’est la notre, ri est-ce pas?
La mienne, dis, et la tienne,
Dont s’exhale l’humble antienne
ar ce tiede soir, tout bas.
Paul Verlaine: Ariettes oubliees
Када се завеса подигла, појавио се буљук белих Врањанки. Шалваре су зашуштале, дукати зазвецкали, и запевало се Шано, душо Шано… Ја помислих да ћемо имати да гледамо нешто као Ђидо, Риђокоса, Потера, низ шарених „слика из народног живота”, са много песама и игара, и са обавезном свадбом на крају. Али, уколико се радња развијала, трагични карактер се све више испољавао: последњи чин, који се ипак свршава свадбом, мртвачки је тужан. За четири чина човеку остаје срце стегнуто, и није у стању да се насмеје. Да је Борисав Станковић следовао примеру добрих старих драматичара наших, он би свој комад, у живописном дијалекту своме, назвао Коштана или Жал за младост. Наставите са читањем
knjigoljupci 