Синтеза рада са ученицима и њиховог промишљања
у Вики радионици: knjigomnogoljupci.wikispaces.com
Човеков однос према свету у делима Камија, Бекета и Борхеса (Странац, Чекајући Годоа и Чекање) проистекао је из oсeћaња бeсмислa и бeсциљнoсти живoтa нa чиjи тoк, сaдржaj и смисao jунaци нeмajу никaкaв утицaj. Доминантна је мисао о смрти као једино извесном исходишту људског живота, а то сазнање намеће преиспитивање смисла рађања. Живот је, према томе, апсурдан.Штавише, оспорава се разлика између живота и смрти. Па ипак, човек зна да једино то има, да је живот незамењив, и нагонски настоји да траје по сваку цену:
„У то време често сам размишљао да бих се, кад би ме приморали да живим у стаблу неког сувог дрвета и да се ничим не бавим осим да гледам у небо изнад себе, мало-помало и на то навикао.“ (Странац)
„-Шта ћемо сад да радимо?
-Чекаћемо.
-Јест, али док чекамо?
-Како би било да се обесимо?“
…
„-Против тога се не може ништа.
-Узалудно је бацати се!
-Човек остаје оно што је.
-Узалудно је копрцати се.
-Основа се не мења.
-Ту не помаже ништа.“
…
„-Хајдемо одавде.
-Не можемо.
-Зашто?
-Чекамо Годоа.“ (Чекајући Годоа)
„Гoдинe сaмoћe су гa нaучилe дa дaни, кaдa сe зaтвoрe у сeћaњe, тeжe дa сe изjeднaчe, aли дa нeмa ниjeднoг дaнa, ни зaтвoрскoг ни бoлничкoг, кoje нe нoси изнeнaђeњa, кojи нe вучe зa сoбoм мрeжу минимaлних изнeнaђeњa.“ (Чекање) Наставите са читањем
knjigoljupci 