О тихом убијању хуманистике у образовању. Пренето из „Политике“:
Уместо предлога да се у стручне средње школе уведе двоглаво чудовиште које би се звало „логикоетика“ (или тако некако) – што је попут калемљења главе пса на тело камиле – било би много делотворније размислити о филозофским дисциплинама које би биле саобразне струкама, па бисмо у техничким школама добили филозофију технике, у математичким филозофију математике.
(Драган Стојановић)
Није данас превелик проблем уклонити филозофију из средњошколског образовања, нарочито ако се њен леш раствори у киселини неког слабоумног оправдања типа: филозофија ничему не служи, она само додатно оптерећује ионако преоптерећене ученике (преоптерећене чиме?), те је одржавање филозофије у образовном систему, напросто, бацање парa. Такво убиство је готово савршен злочин: слабашни гласови филозофа (као гласови сиромашне и неутицајне родбине) ионако се не би пробили до јавности, нема пуно крви, а и то мало просуте текућине лако се спере с плочника глупости, па онда глупост блиста у свој својој раскоши. Отарасити се филозофије налик је убиству бескућника или избеглице: кога брига? Уосталом, хуманистичке дисциплине, рачунајући и филозофију, никада нису биле у тежем положају у последњих двестотинак година: катедре за хуманистичке науке се, чак и у богатим земљама, гасе, а средњошколски програми редукују на „корисне дисциплине“ припремајући на тај начин произвођење „корисних идиота“, стручњака који се разумеју само у своју струку и ни у шта друго. Последице таквог погледа на свет колосалне су и не воде ничему добром. Прагматички обрт у образовању најдиректније засеца у ткиво заједнице која не производи самосвесне и слободне грађане већ шрафове једне друштвене машинерије која ради без сврхе, идеје и, наравно, слободе (машина се и дефинише својом аутоматичношћу, дакле неслободом).
Друштво које би се лишило „филозофске непотребности“ после извесног времена заличило би на лепи леш: споља је све у реду, једино што је особа преминула услед обилног унутрашњег крварења изазваног некомпетентном хируршком интервенцијом. Друштво стручњака (експерата) који не знају ништа друго до оно за шта су обучени постаје друштво идиота – оних који не учествују у јавном животу јер нису у стању да мисле, него само да раде. Стручњак се дефинише тиме што не мисли, него дела.
Иван Миленковић
knjigoljupci 