Одгонетање смисла Андрићеве приповетке „Мост на Жепи“
Мада је уобичајено да књижевним текстовима приступамо следећи нит приповедања у њима, одгонетање значења ове Андрићеве приче започећемо „обрнутим редоследом“. Уместо да пратимо ток нарације и одмах на почетку се посветимо Јусуфу везиру и преломном тренутку у његовом животу, усмерићемо пажњу на крај приче. Позабавићемо се пишчевим освртом на околности под којима је настала приповетка „Мост на Жепи“, сусретом наратора са мостом и утисцима које та, двоструко неочекивана, грађевина изазива код уморног путника.
Примећујемо да је писац једнако импресиониран нестварном лепотом тог архитектонског здања, колико и нескладом између његове префињености и кршевитог, дивљег окружења у којем га је затекао.
„Гледан са стране, његов бео и смело извијен лук је изгледао увек издвојен и сам и изненађивао путника као необична мисао, залутала и ухваћена у кршу и дивљини.“
Са том „залуталом мисли“ утиснутом у топлом камену писац се „одмах споразумео“ и одлучио да мосту напише историју. За наше потпуно разумевање те „историје“, али и самог поступка њеног стварања, важан је још један податак – на овом мосту нема натписа, нити икаквих трагова о градитељу и дародавцу. Све што ћемо сазнати дугујемо снажном утиску који је на писца оставио мост и његовом нарочитом умећу да оскудност чињеница и историјских података надомести измаштаним, али сасвим могућим и стварном животу блиским, људским карактерима и околностима.
Да бисмо пронашли одговор на питање откуда таква отмена и складна грађевина у дивљем и негостољубивом кршу „пуном кукриковине и павите“, враћамо се на почетак приче. Наставите са читањем
knjigoljupci 