Архиве ознака: uloga nastavnika

Da li su samo nastavnici krivi što je škola dosadna?

Često prelistavam blogove i sajtove o obrazovanju koje uređuju nastavnici u različitim delovima sveta. Tražim sličnosti i razlike  između „nas“ i „njih“, tragam za pametnijim razrešenjima raznih dilema sa kojima se kao nastavnik svakodnevno suočavam, i nadam se da ću negde otkriti odgovor na pitanje kako da doskočim ovim nadolazećim generacijama koje više nije lako „ni povesti ni poterati“ što bi rekli naši stari… Hoću da pronađem način da privolim knjizi decu  koja se više ne daju „upecati“ na priču o radosti učenja, dok ja sama stalno nešto novo učim ne bih li shvatila u čemu je štos, u čemu to grešim i zašto mi je sve teže da doprem do njih. A onda sam naletela na tekst koji je pre tri godine napisala  Pernil Rip i gotovo da sam se nasmejala. Imala sam utisak da sam ga sama napisala, a znam pouzdano da bi ga mogle potpisati i mnoge moje kolege. Dakle, između „njih“ i „nas“ i nema baš neke razlike.

ARE JUST TEACHERS TO BLAME FOR BORING SCHOOL?

Pernille Ripp

Pokušala sam da promenim nešto u pristupu obrazovanju. Pokušala sam da kod dece sa kojom radim rasplamsam zaboravljenu radoznalost. Pokušala sam da širim radost dok predajem, dok moji učenici uče, dok zajedno prolazimo kroz iskustvo poznato kao škola. Za poslednjih pet godina ovo je bila moja misija. Pitam učenike. Izgrađujem zajednicu. Nastojim da to činim na autentičan način, smisleno, lično, sa strašću, i uz ko zna kakve još obrazovne dosetke… Pa ipak, danas me je jedan od mojih učenika pitao zašto nijedan nastavnik, nikada, ne čini ništa da bi školu učinio važnom. I zašto je škola tako dosadna. I moja ramena su klonula zajedno sa mojim duhom; ali samo na trenutak.

Dok sam vozila na povratku kući, stalno sam se vraćala na to pitanje koje mi je učenik uputio, uviđajući koliko je ono važno. Ali, istovremeno sam znala da nije baš istina da ništa nismo pokušavali, kao što učenici govore. Znam da nisam jedina koja svakodnevno ulaže sate truda pokušavajući upravo to – da unese promene u obrazovanje. Nisam jedina koja oseća da se može raditi bolje i  koja nastoji da uvek pruži više nego što se od nje očekuje. Nisam jedina koja je pokušavala da nastavu učini važnom, smislenom i vrednom pažnje i vremena naših učenika. Viđam to svakodnevno u učionicama mojih kolega i drugih nastavnika koji dele slična iskustva. Pa ipak, učenici i dalje nastavljaju da pričaju kako ništa nije… i kako ništa nismo…

I nisam baš sva svoja tih dana, ali sam sve bliže, korak po korak, objašnjenje po objašnjenje.

Zato pitam, koji je to trenutak kada treba zaustaviti taj osećaj da je sve samo naša krivica? U kom trenutku ćemo shvatiti, ne samo kao društvo, već i kao pojedinci, da školu ne čine samo nastavnici već i svi drugi učesnici u tom sistemu; uključujući i učenike! Možda nije samo naša krivica kada je škola dosadna, iako izgleda da svi misle da je upravo tako. Već po navici, ja uvek preuzimam ličnu odgovornost kada moji učenici nisu angažovani, ali možda to treba da prestane. Može li bar deo te krivica da se prelije i na ostale? Ili baš moramo sami da nosimo to breme?

Možda je moje pitanje nevažno; koga je briga za naš osećaj krivice kada su nam učenici neaktivni! Ali nije lako nositi se svakodnevno sa osećajem krivice i odgovornosti; sve to je ponekad iscrpljujuće. Kada nešto krene naopako, po nekom automatizmu, ja krivim samo sebe, jer mi se čini da bi bilo šta drugo izgledalo kao svetogrđe. Ipak, kako god da to posmatramo, ne može uvek za sve biti odgovoran samo nastavnik, zar ne?

Tekst prevela Branijeta Kondžulović

Advertisements

5 коментара

Објављено под Чланци