Мада приказује објективну стварност у својим делима (било да је реч о свету који га окружује или који га испуњава), књижевник у ствари износи свој лични доживљај те стварности, и изражава свој однос према њој. Тај стварни свет (сваки предмет, појава и детаљ преузети из стварности и унети у дело), писац прожима својом маштом, осећањем и мислима, дајући тако свом делу субјективни карактер, стварајући неки нови, уметнички и непоновљив свет. Иако је у основи истинит, тај новостворени, уметнички свет се сада јавља као нешто више и сложеније јер је обогаћен неочекиваним сликама, асоцијацијама и скривеним значењима. Та значења одгонетају читаоци (свако на свој начин) посредством уметничког доживљаја.
Језик у уметничком тексту задржава своје основно значење, али добија и друга, пренесена, неочекивана – метафорична значења и тако постаје много богатији и изражајнији. Свако вредно књижевно дело је вишезначно и може се ишчитавати на више нивоа (свако ново читање може нам открити нова скривена значења). Језик уметничке књижевности је пун стилских фигура, милозвучан, језгровит, слојевит и зато је богат и леп. Лепота језика и вишезначност дела постижу се посебним избором речи и њиховим комбиновањем у конструкције које су неочекиване и изненађујуће. Склад и лепоту дела, осим богатства значења, одређује и звучни слој речи и њихова ритмичка организација (нарочито у лирици).
Поменута својства и вредности књижевности као уметности можемо откривати и у сасвим кратким песничким формама. Пример за то је веома сугестивна, сликовита и садржајна песничка минијатура Добрише Цесарића: мисаона (рефлексивна) и описна (дескриптивна) песма „Слап“.
Слап
Тече и тече, тече један слап;
Шта у њему значи моја мала кап?
Гле, једна дуга у води се ствара,
И сја и дршће у хиљаду шара.
Тај сан у слапу да би мого сјати,
И моја капља помаже га ткати.
Упутства за самостално истраживање:
-Пажљиво прочитај песму и потруди се да створиш слику у својој машти.
(Вероватно замишљаш раскошни водопад обасјан сунцем чији зраци у њему стварају дугу. Дуга подрхтава у ваздуху и непрекидно се мења, као да и сама тече, неухватљива у својој лепоти и непоновљивости.)
-Покушај, на основу првог утиска, да одредиш којој лирској врсти припада песма „Слап“.
Ако повежеш назив песме са сликом коју је песник помоћу речи створио у твом уму, сигурно ћеш закључити да је реч о описној (дескриптивној) песми. Али…
Постоје стихови који уносе сасвим другачије, неочекивано значење у ову слику. Пронађи их и покушај да објасниш њихов смисао. На тај начин, песма ће постати мисаона (рефлексивна), јер, као што видиш, песник размишља, пита се и покушава да нађе неке одговоре.
-Шта нам песник сугерише понављањем глагола тећи и употребом везника и у првом стиху?
-Има ли почетак и крај тај ток?
-На основу чега уметник доводи себе у везу са слапом?
-Ако је у том слапу садржана и песникова мала кап шта онда слап заправо представља?
-На који начин песник оцењује свој значај успостављајући однос између своје мале капи и слапа?
Какве га сумње муче?
Ако на тај начин говори о свима нама, шта у први мах закључује?
-Ипак, угледавши дугу, песник мења свој став. Чега је постао свестан?
-Објасни последње стихове:
Тај сан у слапу да би мого сјати,
И моја капља помаже га ткати.
-Какав је допринос те нечије мале капи вечном току слапа и настанку дуге која изгледа као остварење сна?
(Да ли би било дуге без капи? Од чега је заправо сачињен слап?)
Ако ти ове сугестије нису биле довољне да песму у потпуности разумеш, прочитај интерпретацију преузету из уџбеника Књижевност и српски језик за први разред средње школе (аутори: Ч. Ђорђевић и П. Лучић ):
Лирска песма „Слап“, Добрише Цесарића, сачињена од три дистиха, пева о односу појединца и живота (света), о смислу човековог трајања и чину стварања као извору људских вредности и лепоте коју човек дарује другима.
Да би уметнички изразио ову мисао, песник уводи четири мотива (слике: СЛАП, ДУГА, САН и КАП). На њиховом присуству и преплитању он гради целину песме.
У првој строфи:
Тече и тече, тече један слап;
Шта у њему значи моја мала кап?
главна слика је слап (водопад). На почетку стиха је трајни глагол, у облику презента, три пута поновљен (тече и тече, тече). Сам облик презента тече шоприма свевремени смисао, особито појачан везником, стварајући тако утисак непрекидног трајања у времену и простору; трајања које нема ни изчетка ни краја. „Слап” је вечан, непресушан у том свом бучању и пенушању, а реч „један” упућује на мисао да то и није конкретан слап, слап везан за одређено место. То је неки слап који песник има на уму, независно од географског места. Иначе, сам стих је грађен инверзивно – именица, овде субјекат, налази се на крају. Инверзијом се дочарава кретање, али и нешто више: слика слапа оживљава у нама. Он као да је ту, пред нама; ми гагледамо и у њему уживамо, усхићени његовом величином и лепотом. И кад прочитамо целу песму, и тада имамо на уму само слику слапа; чујемо његов хук, гледамо како се пени и ствара чипкасте и сјајне, чисте фигурације од белина.
Везујући за слап себе и видећи себе као „малу кап”, песник сугерише да је слап симбол живота, а да је мала кап симбол песниковог и сваког другог индивидуалног трајања. Прво делује некако грандиозно својом појавом и величином; друго одвећ мало, наизглед безначајно. Зато је уз именицу кап дошла и одредба, на први поглед сувишна – атрибут „мала”, што указује на песникову скромност.
И као што је слап нешто опште (један, неки), тако и питање у овом дистиху није упућено неком одређеном субјекту (пријатељу, саговорнику). Оно је без одговора и има општељудски смисао: песниково је питање, али и наше, свих нас. Зар сс свако од нас није запитао и неће запитати шта смо ми поједнци у овом мору живота, међу хиљадама и милионима других. Осећамо се као кап у огромном слапу, као зрно песка у пустињи. А то је исто као кад се питамо: ако одузмемо кап слапу, једну од хиљаду или милион других капи, да ли ће се он и његова лепота смањити? Ако му додамо једну кап, хоће ли бити већи, раскошнији? Постављајући оваква питања као што га је поставио и сам песник, ми управо разматрамо однос појединца и живота: питамо се о смислу постојања сваког појединца у овом животу, који непрестано траје и тече, баш као и Цесарићев слап.
У другој строфи:
Гле, једна дуга у води се ствара,
И сја и дршће у хиљаду шара,
главни мотив / слика је дуга. И она је, попут слапа, нека дуга, али и њу песник актуализује, активира у нашој машти, оживљује је помоћу речи „гле”. Том речју на почетку стиха он скреће читаочеву пажњу на њу. Просто као да тражи да на тренутак оставимо слап и да се загледамо у дугу која се помаља и полако обликује из слапа; да обратимо пажњу на ту лепоту од „хиљаду шара”. Све нам постаје јасно: на хиљаде капи слапа дале су „хиљаде шара” пред чијом раскоши и лепотом не може се и не сме бити равнодушан. И стога, одузети слапу мноштво капи значи нарушити, умањити лепоту дугиних боја јер се она огледа у том богатству различитих посебности – капи.
У трећој строфи:
Тај сан у слапу да би могао сјати,
И моја капља помаже га ткати,
главна реч је – сан, доведена у везу са мотивом дуга и кап, капља. Дуга је осмишљена лепота слапа, отелотворени сан, изаткан од многих капи. Песник, представљен као кап у слапу, долази до спознаје да његово биће, та маленкост која ствара, и оно што ствара (песме) – све је то само једна кап, али кап која се укључује и у блиставу шару дуге, у оно што свима сја. И та његова кап, попут многих других капи, увећава не само слап него и ту раскош, тај велики сан коме биће тежи. Тако се дуга јавља као конкретизована слика сна. А у том сну је све оно што је узвишено, поетско. супротстављено голој животној реалности, оно без чега човеков дух не може. На почетку смо имали слап, а на крају песме све се крунише у сан. Слап тече, а сан – сја; у виду дуге он постаје лепота овога света. То је сан изаткан од жеља и напора појединаца да се и властито биће и дело укључе у слап живота, да и та људска и створена кап нађу место у дугиним бојама, у општељудским вредностима овога света, постајући тако неразлучиви део заједнице, сан који – својим стварањем и учинком – увећава вредност и значај заједнице и њеног наслеђа. А то је оно што песника, скромног у трајању и стварању, чини поносним и срећним.
Песма Слап, поред наведеног, може имати и неко друго значење. Све зависи како је читамо и шта у њој тражимо и налазимо. То опет зависи од читаочеве маште, од његове учености и читалачког искуства. Зато нас не сме зачудити ако неко у њој види песму о песми.
И песма је слап; у њој тече мисао, емоција, жуборе гласови, јављају се каскаде одслика, акапи суречи, слогови…Песник органтаује у стихове, у хармоничан ритам и мелодију. Све то обједињено (гласови, слогови, слике, ритам и мелодија) личи на дугу од „хиљаду шара”, на остварени сан песника.Одузети песми једну слику или реч (кап), значи осиромашити тај слап, умањити његову лепоту, јер песма не би била оно што требада буде или што јесте.
Свака појединачна песма, опет, само је кап у слапу песништва уопшште, песништва света. Њен говор и звук, њено значење и порука уткани су у звук и смисао поезије као такве.
knjigoljupci 