Есеј Ива Андрића „Разговор с Гојом“

Топло и мирно поподне спуштало је прве сенке на друм. Делило ме двадесетак километара од Бордоа. Пролазећи кроз Crоix dеs Huins угледао сам десно од друма велике стубове станице за бежичну телеграфију. Куле од металне паучине, фине као чипка и тврде као градови.

Возећи даље, мислио сам непрестано на сличност између витих и престарелих катедрала и ових челичних торњева бежичне телеграфије. И они имају своје сталне службенике који их опслужују као свештеници храмове. И у њима горе, ноћу, целом дужином (због авиона који лете у тами), црвене или зелене лампе које личе на свеће и кандила у црквама. Наравно да је код оних телеграфских кула све на рационалној основи и све служе јасно одређеној практичној сврси, док су црквени торњеви данас само луксуз и симбол. Али, зар и они нису некад постали из потребе и били грађени на рационалној основи? Само се та рационална основа помакла, а сврха нестала, заборављена.

Та аналогија ме стално пратила и од ње се у мојим мислима необично јасно и убедљиво везивало оно што ми називамо б л и з у са оним што зовемо д а л е к о, „могућно“ са „немогућним“. Носећи у очима слику тих модерних цркава у којима се свакога тренутка дешава чудо, чинило ми се да и моја мисао и моја уобразиља лакше и брже прелазе и оживљују прошла времена и помрле људе.

Велике и још несавршене катедрале нашега времена које сам после подне гледао у Crоix dеs Huins биле су предмет тога размишљања још пред вече, кад сам лутајући по великој винарској вароши сео уморан пред једну кафану у предграђу. Таква предграђа постоје у свим градовима света. Ту је канализација још рудиментарна, асфалт редак, а улице носе имена локалних песника или лекара филантропа, познатих само у атару те општине. У тим квартовима који настају, где још ништа није утврђено ни стално, где се ништа не зауставља и не буни мисао, ту је за странца најлепше место за одмор и размишљање.

Недалеко од кафане, на једној утрини, поред грађе одбачене са последњих грађевина, подижу циркуску шатру. Чују се ударци чекића, радничка вика и, с времена на време, промукло штектање хијене или неке друге животиње иза решетака менажерије.

Ове мале кафанице по предграђима, у којима нема неког нарочитог покућства ни уреса, једнаке су мање-више свуда и не мењају се са временом и модом. Столови, клупе, флаше са широким грлићем и чаше од грубог мутног стакла, газда са засуканим рукавима и модром кецељом, све је то одувек и свуда тако, у све су то гледали многи и многи нараштаји гостију. На том декору могу се увек изазвати људи и ношње и обичаји из разних времена, а да нимало не одударају од њега, и без анахронизама који би кварили илузију и чинили сцену невероватном.

– Да, господине – рекао је неко поред мене, потврђујући моје мисли као да сам их гласно казао.

То је изговорио дубоким храпавим гласом стари господин у тамнозеленој кабаници необичног кроја. На глави је имао црни шешир испод којег се назирала посве седа и ретка коса и сијале преморене али живе очи. – Према мени је седео Dоn Frаnciskо Gоја y Luciеntеs, бивши први живописац шпанског говора, а од 1819. године становник ове вароши.

– Да, господине … И ми смо наставили разговор, који је у ствари био Гојин монолог о себи, о уметности, о општим стварима људске судбине.

Ако вам се овај монолог и учини на први поглед изломљен и неповезан, знајте да се држи унутарњом везом којом га везује Гојин живот и његово сликарско дело.

– Да, господине, просте и убоге средине су позорнице за чуда и велике ствари. Храмови и палате у свој својој величини и лепоти у ствари су само догоревање и доцветавање онога што је никло или плануло у простоти и сиротињи. У простоти је клица будућности, а у лепоти и сјају непреварљив знак опадања и смрти. Али, људима су подједнако потребни и сјај и једноставност. То су два лица живота. Немогућно је сагледати их оба у исти мах, него се увек гледајући једно мора изгубити друго из вида. И коме је било дано да види обоје, тешко му је, гледајући једно, заборавити друго.

Ја, лично, био сам срцем увек на страни једноставности, на страни слободног, дубоког живота оскудног сјајем и облицима. Ма шта говорили људи и ма шта да сам мислио и говорио и ја сам једно време, у бујности млађих година, то је тако. Такав сам ја, и такав је Арагон из којег сам поникао.

Док он говори, мени поглед паде на сто на коме је лежала, као нешто одвојено и живо за себе, његова десна рука. Страшна рука, као неки чаробни корен-амајлија, чворновата, сива, снажна а сува као пустињска хумка. Та рука живи, али невидљивим животом камена. У њој нема крви ни сока, него је то нека друга материја чије су нам особине непознате. То није рука за руковање ни за миловање, ни за узимање ни за давање. Гледајући је, човек се са страхом пита зар то може постати од људске руке?

Задуго нисам могао да отргнем поглед са те руке која је за време целог разговора стајала непомично на столу, као неки видљив доказ за истинитост онога што је старац говорио својим муклим гласом из груди, који се само на махове пео у грло, као пламен који се не да пригушити ни сакрити.

И тако је говорио све даље, о уметности, о људима, о себи, прелазећи с предмета на предмет лако и просто, после краћег ћутања које нисам прекидао друкчије сем немим питањем очију, стрепећи да старац не ишчили и нестане нагло и ћудљиво, као што нестају привиђења.

– Видите, уметник, то је „сумњивоо лице“, маскиран човек у сумраку, путник са лажним пасошем. Лице под маском је дивно, његов ранг је много виши него што у пасошу пише, али шта то мари? Људи не воле ту неизвесност ни ту закукуљеност, и зато га зову сумњивим и дволичним. А сумња, кад се једном роди, не познаје граница. Све и кад би уметник могао некако да објави свету своју праву личност и своје позвање, ко би му веровао да је то његова последња реч? И кад би показао свој прави пасош, ко би веровао да нема у џепу сакривен неки трећи? И кад би скинуо маску у жељи да се искрено насмеје и право погледа, било би још увек људи који би га молили да буде потпуно искрен и поверљив и да збаци и ту последњу маску која толико личи на људско биће. Уметникова судбина је да у животу пада из једне неискрености у другу и да везује противречност за противречност. И они мирни и срећни код којих се то најмање види и осећа, и они се у себи стално колебају и састављају без престанка два краја која се никад саставити не дају.

Кад сам живео у Риму, један мој друг, сликар, наклоњен мистици, рекао ми је једном приликом:

– Између уметника и друштва постојји, у малом, исти јаз који постоји између Божанства и света. Први антагонизам само је симбол другог.

Видите то је био његов начин изражавања. На више се начина може казати истина, али истина је једна и древна. Овако је Паоло, служећи се једном фикцијом, казивао нашу заједничку мисао.

Понекад и ја сам себе питам: какав је ово позив? (А позив јесте, јер како би иначе могао испунити цео живот једног човека и донети му толика задовољства и толика страдања?) Каква је ово неодољива и незајежљива тежња да се из мрака непостојања или из тамнице коју представља ова повезаност свега са свиме у животу, да се из тога ништавила или из тих окова отима комадић по комадић живота и сна људског и да се уобличује и утврђује „заувек“, кртом кредом на пролазној хартији?

Шта је неколико хиљада наших руку, очију и мозгова према бескрајном цартству од којег у једном сталном, инстинктивном напору одбијамо ситну парчад? Па ипак, тај напор који већини људи, и с правом, изгледа безуман и сујетан има нечег од великог нагонског упорства којим мрави подижу мравињак на прометном месту, где је унапред осуђен да буде разрован или прегажен.

По проклетој муци и неупоредивој дражи овога посла ми осећамо јасно да од неког нешто отимамо, узимајући од једног тамног света за други неки који нам је непознат, преносећи из ничега у нешто што не знамо шта је. Зато је уметник „изван закона“, одметник у вишем смислу речи, осуђен да натчовечанским и безизгледним напорима допуњује неки виши невидљиви ред, реметећи овај нижи, видљив, у ком би требало да живи целином свога бића.

Ми стварамо облике, као некад друга природа, заустављамо младост, задржавамо поглед који се у „природи“ већ неколико минута доцније мења или гаси, хватамо и издвајамо муњевите покрете које никад нико не би видео и остављамо их, са свим њиховим тајанственим значењем, очима будућих нараштаја. И не само то. Ми сваки тај покрет и сваки поглед појачавамо једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји. То није ни претерано ни лажно и не мења, у основи, приказани феномен, него живи уз њега као неки неприметан али сталан печат и доказ да је овај предмет по други пут створен за један трајнији и значајнији живот, и да се то чудо десило у нама, лично. По том вишку који носи свако уметничко дело као неки траг тајанствене сарадње између природе и уметника, види се демонско порекло уметности. Постоји легенда да ће Антихрист, када се буде појавио на земљи, стварати све што је и бог створио, само са већом вештином и са више савршенства. Његове пчеле неће имати жаоке и његово цвеће неће тако брзо венути као што вене ово у нашој природи. Тиме ће он намамити лакоме и лаковерне. Можда је уметник претеча Антихриста. Можда се хиљаде и хиљаде нас „играмо Антихриста“, као што се деца, усред мира, играју рата.

Ако је Бог створио и учврстио облике, уметник је онај који их ствара за свој рачун и утврђује поново; фалсификатор, али незаинтересован фалсификатор по инстикту, и зато опасан. Уметник је тако творац нових, сличних али не једнаких појава и варљивих светова по којима људско око може да шета са уживањем и поносом, али кроз које се, при ближем додиру, пропада одмах у амбис ништавила.

То је била велика теорија мога друга Паола, Италијана са словенском крви у жилама. Треба бити склон маштању и мистици као што је он био, па све то срочити овако. За мене је било занимљиво да може неко тако да ствара и раствара светове изнад и испод плана на коме живи. Сасвим другојаче саделан и склопљен, ја нисам никад могао ући у његов начин осећања и изражавања. Јер ја сам и тада осећао, као што данас знам, да је све што постоји једна једина стварност, и да нас само наши инстикти и неједнаке реакције наших чула заводе да у многострукости појава којима се та једина стварност објављује видимо издвојене и засебне светове, различне по особинама и по суштини. А ништа не постоји од свега тога. Постоји само једна стварност са вечитом плимом и осеком нама само делимично познатих а увек несумњиво истих закона.

Када бих хтео да падам у грешку и да замењујем произвољно узроке са последицама, ја бих могао за Паолову тезу о антихристовском позвању уметника-творца наћи нових и значајних доказа. Само што ја из тих чињеница не подвлачим закључке сличне његовима. Ја не стварам уопште никакве закључке. Али видим чињенице. Паоло је говорио: уметник је проклет, јер је, као што видите, такав и такав. Ја се ограничавам да кажем: уметник је такав и такав. И ту се слажем у свему са њим.

– …

– У мојој кући је живела, поред ссвоје мајке, мала Росарито. (Код тога имена, старац обори свој оштри поглед и око његових склопљених трепавица обиђе нешто као магла). Једнога дана, кад јој је било пет година, слушао сам разговор између ње и једног дечака који је био тек пошао у школу и хвалио се пред девојчицом својим знањем.

– А знаш ли ти ко је створио људее? – питао је дечак.

– Људе? Знам. Чика Франциско – оддговорила је девојчица и показивала на портрете размештене по мом атељеу.

Дечак који је желео да се хвали, као да је одједном заборавио свој катихизис, замуцкивао је.

– Бог…Бог је створио.

Али поглед није скидао са слика око себе, а девојчица је, показујући му један по један људски лик, победносно изговарала код свакога.

– Чика Франциско…Чика Франциско..

Из циркуса, који се подизао на ледини поред кафане, јавише се трубе и добоши. Стари господин застаде у говору. Слушао је једно време не показујући ни зловољу ни нестрпљење. Инструменти су изостајали. Остала је само једна танка труба. Уз њену свирку, старац је говорио тихо и разговетно.

– За мене је циркус најпристојнијаа форма позоришта. Он је најмања беда у тој великој беди. У сваком јавном наступању има нечег као недопуштеног и стидног. Док сам био млађи, дешавало ми се доста пута ово: снивам да играм на некој позорници, пред невидљивом али строгом и многобројном публиком, и све се са ужасом питам како сам непозван и неспреман дошао на сцену. А треба да играм неку улогу коју пре тога нисам ни прочитао и из које не знам ни речи.

Немогућно је казати какво је мучење такав сан. А снивао сам га доста често.

У животу сам долазио у додир и са позориштем и са глумцима. И сваки пут сам се могао уверити да је позориште најјаловији од свих наших напора. У додиру са сценом и глумцима мене испуни такво осећање беде и узалудности да се питам: да ли ова ништавност позоришта није само слика онога што чека све вештине, пре или после, на њиховом путу? Кад видим сат меда, начињен од картона и насликан овлаш, који служи у некој опери као дар горштака шумском божанству, ја још сутрадан нити имам воље да једем ни да сликам. По двадесет и четири сата ме прогони слика тог мртвог, горе него мртвог, нерођеног предмета, који је подједнако далеко од варке као и од стварности. И ако треба да нађем неки симбол за позоришну уметност, ја бих узео тај сат меда од картона. Бедно парче реквизита које је покушало по стотину пута да у очима људи постане мед и по сто пута се наново вратило у сандук за реквизите, упрљано, неуспело, излишно.

И у најбољим позориштима све је прашно и нечисто. Глумачки позив је најтежи и најбеднији од свих позива. Зато је њима потребно са се у животу толико проводе, банче, једу и пију, као неки стални осуђеници на смрт, стално на белом хлебу.

Познавао сам добро једну глумицу … (Ту стари господин нешто прежвака, као да само за себе изговара њено име, трепавке му се саставише и око очију му заигра опет нека милина).

То је била дивна жена, срчана и великог духа у свему осим у стварима које су се тицале позоришта. Због ње сам ишао у театар, иако је за мене било право мучење гледати је на сцени. Једног дана, седећи у првом реду, видео сам како јој је за време игре дуги скут беле хаљине запео за неки невидљиви ексер у поду. Осетила је да се заплела, али је рецитовала и даље, само је трзала очајнички ногом, настојећи да се ослободи. Ти јадни покрети ухваћене немоћне животиње која изговара високопарне стихове док је облива мртвачки зној и у очима јој сја лудачки страх од „киксера“ и скандала, показали су ми у муњевитом осветљењу сву сујету ове уметности. Што је још горе, све је то дуго времена кварило велико задовољство које ми је давало дружење са овом дивном и незаборавном женом.

– …

– Мени су говорили често, говорилии и писали, да имам претерану и нездраву склоност ка мрачним предметима, силовитим или двосмисленим призорима. И то су понављали у говору и писму онако хладно и све са мање смисла и размишљања, као што људи раде већину ствари.

Било је једно време, у Мадриду, пре ратова, кад су људи и жене у разговору са мном криомице погледали моје руке, као да хоће да се увере да ли су то те руке. Говорило се, знам, да сликам ноћу уз помоћ Нечастивог и да имам пороке којима се не зна тачно ни име ни суштине, али који су сатанског порекла. Међутим, у то време није у целој Шпанији било скромнијег, плашљивијег и нормалнијег, да, нормалнијег, човека од мене.

Није то занимљиво да ли су људи мислили овако или онако о мени или говорили ово или оно, него је то важно као пример неразумевања уметности. А мени је лако објаснити мој став.

Сви људски покрети произилазе из потребе за нападом или одбраном. То им је основни, у већини случајева заборављени, али истински узрок и једини покретач. А природа уметности је таква да није могућно насликати хиљаду ситних покрета који, сваки за себе, нису мрачни ни злокобни. Али сваки уметник који хоће да слика оно што сам ја сликао, присиљен је да прикаже покрет који је збир свих тих многобројних покрета, а тај згуснути покрет нужно и неминовно носи на себи печат свог истинског порекла, напада и одбране, беса и страха. И што је у једном таквом покрету већи број покрета уткан и збијен, то је покрет изразитији и слика убедљивија. Ето зашто су моји ликови и њихови ставови и покрети мрки, често страшни и језиви. Зато што, у ствари, друкчијих покрета и нема.

Може се казати да има љупких сликара који су приказивали само идиличне сцене и ликове пуне лаке безбрижности. Има и тога у животу, и сам сам то понекад сликао, али за сваки такав став, ослобођен инстинкта страха и опреза, потребно је неколико милиона оних других безбрижних и борбених покрета, да би га у његовој неприродној и кратковечној лепоти и слободи подржавали и бранили. Иначе, око лепоте су увек или мрак људске судбине или сјај људске крви. Не треба заборавити да сваки корак води ка гробу. Већ само то мени је доста као оправдање. А то бар не може нико порицати.

Једном сам, играјући се, нацртао водену површину у вечерњем сјају и на њој барку иза које остаје лепезаста бразда на води. Све је нејасно, без појединости, гледано издалека. Дао сам једном пријатељу, ведром и паметном човеку, тај цртеж и оставио му да он сам наведе име. Без оклевања човек га је окрстио. “Последња вожња”, иако се то ни по чему није могло видети.

– …

– Има један нарочито тежак задатакка код израде портрета, једна велика мука сликарева, а то је : издвајање лика из свега онога што га окружује и везује за људе и околину. То ослобођење једног лика опет је, што би рекао онај мој Паоло, једна врста антихристовске акције, једно противстварање. Цео пут којим је ишла судбина модела ми пређемо поново само у противном правцу, док лице на које смо бацили око не изведемо на чистину на којој га поставимо само самцато, као на губилишту. И тек ту, ми га поново стварамо.

У свакој другој уметности, човек је приказан увек у вези са осталим људима, и што је оригиналнији и личнији, то је више потребно приказати његов однос према осталима, да би се тако подвукла његова особеност. Напротив, насликани људски лик је сам, окован, издвојен једном заувек, јер портрет нема ни оца ни мајке, ни сестре ни детета. Он нема куће ни времена ни наде, често ни имена. Док нас гледа живим очима, он већ представља бивши живот, угашен да би могао трајати. То је последње, не последње, него једино људско биће на свету, у свом последњем тренутку. Непомичан, човек вас гледа тужно, заплашено, као болесник лекара, и погледом, јединим чиме може да се изрази, говори: “Ти одлазиш даље да живиш и радиш, и преносиш поглед по другим ликовима, а ја остајем ту, осуђен и окован, сведок коме се знају само име, занимање и године старости, а често ни толико, остајем довека само слика, и то не слика самога себе, него слика једног твог погледа.”

Осамљеност лика на портрету је толика да сликар понекад осети потребу да уз личност наслика и неки предмет који је у вези с њом, неки симбол који је тумачи и објашњава. Ја сам и сам у неколико случајева то чинио, али сам брзо увидео сву узалудност тога поступка. Јер предмети, инструменти, оружја или играчке, мењају с временом не само облик него и значење, и после стоје уз онај усамљени лик, застарели и неразумљиви; и сами усамљени, још више га издвајају и удаљују.

Једно сам време тако живо осећао ту окованост, глуво, вечито ћутање портрета, да сам падао у искушење, и подлегао му, да уз портрет напишем реч-две, једно име или неке друге значајне речи које ту личност карактеришу и које би је после колико-толико објашњавале и повезивале са гледаоцем. Брзо сам морао увидети колико је и то неукусно и – узалудно. После ми ни ноћу нису давале мира те олако бачене речи које нисам имао моћи да избришем, јер портрет није био више у мојој власти. Немоћан, гледао сам пред собом како те речи, кроз столећа, неизбрисиве а лишене потпуно некадашњег смисла и стране новом изговору, изазивају сажалан осмејак гледаоца, ако уопште нешто изазивају, и чине несрећни лик још више далеким, туђим и самим.

Најпосле сам дошао до уверења да свему томе нема лека ни помоћи. Портретишући човека, ми га убијамо сваким погледом по мало, као што биолози убијају животињицу коју препарирају, а кад га умртвимо потпуно, он оживи на нашој слици. Само што је самоћа човека на портрету већа од самоће костура у земљи.

То је вештина портретисања. И зато почетници и рђави сликари не умеју да раде портрете, јер не умеју да их издвоје, изолују, „препарирају“. Рђави портрети по томе се и познају што је личност на њма стешњена, заплетена и повезана са амбијентом у ком као да продужује једним делом да живи, јер сликар није смео или није умео да изврши тешки посао издвајања и ослобођења, „убијања“ и „овековечења“ личности.

– …

– Мени је увек малко сумњиво кад чујем где се говори: има хиљаду начина како се може сликати. Откуда хиљаду? И зашто хиљаду? Ако има више од једног, онда има извесно и више од хиљаде. Онда нема границе. И шта користи да их има и хиљаду, кад сваки од нас зна и уме само један. Према томе, постоји за сваког сликара само један начин. Они за које постоји хиљаду начина, ти не сликају. Дакле смо квит.

Ја сам то још као млад човек објашњавао у тертулијама запенушаним дебатерима и беспослењацима. Али ја се ни данас не изражавам богзна како, а док сам био млад, био сам потпуно лишен дара да се изразим јасно и убедљиво у разговору. Уосталом, ту врсту људи и не може нико убедити. А сећам се да сам још тада говорио ово: за мене има само један начин сликања. То је начин моје покојне тетке Анунцијате из Фуенте де Тодоса. Као дете гледао сам како та моја тетка учи своју кћер, мало старију од мене, да тка. Мала је седела за вратилом а тетка поред ње. Чунак је летео и вратило лупало, али је гласније од све лупе викала моја тетка при свакој нити и сваком ударцу.

– Збијај, збијај то боље! Што га жалиш? Збијај то јаче!

Мала се повијала под тим речима и ударала свом снагом, али тетки није ткање никад доста често збијено. По цео дан седи над девојчицом, и у њен бели раздељак у црној коси виче оштро :

– Збијај! Гушће! Не ткаш сито!

Целог живота ја сам сликао под девизом те припросте и оштре жене. (Сви који нешто вреде су вом послу, оштри су.) Ма колико да су се шалили мадридски снобови и реформатори и подсмехивали рецепту „тетке из Фуенте де Тодоса“, ја знам да сам сваки пут кад сам пустио машти на вољу и кад нисам сабио и сажео свој предмет, дао рђаву слику. То не значи да су све оне друге успеле, него да сам ја учинио све што сам могао и умео да успеју.

Истина, говорили су ми да сам заобилазио тешкоће и олако утицао на гледаоце подвлачећи једно место до карикатуре. Прво није тачно, а друго јесте, али делимично. Ја нисам заобилазио тешкоће, него сам их све поштено решавао, али једном решене, уткао и сабио у оно „подвучено“ место. Јер, знајте, на свакој слици увек је само једно место које дочарава илузију стварности, гледаочеве стварности. Оно је једино важно и одлучујуће, као потпис на меници. То место могу бити очи или рука, или просто метално дугме осветљено на особит начин.

– …

– Ја се увек запрепастим и сажалимм над самим собом кад помислим са како мало знања, са како много предрасуда и опасних прохтева сам некад ушао у живот. У оно време мислити о основним стварима живота, значило је неопростив порок. Такво је било друштво. А мени, неуком и свега жељном сликару, то је било добродошло. Али доцније, кад сам чуо како то исто друштво шкрипи у својим саставцима, прошло је испред мојих очију толико чуда и покора, да би и живинче, на мом месту, почело да размишља и ствара закључке.

Ја сам у тешким тренуцима видео сву беду неуких моћника, „људи од дела“, као и непсообност, слабост и збуњеност света од пера и науке. Видео сам принципе и системе који су изгледали чвршћи од гранита како се разилазе као магла пред равнодушним или злурадим очима светине, а до малочас уистину маглу како се пред тим истим очима крутне и изграђује у неприкосновене и свете принципе, чвршће од гранита. А видео сам и смрт и болест и ратове и буне. И пред свим тим ја сам се питао који је смисао тих промена, који је план по коме се све то дешава, и који је циљ коме води. И ма колико да сам гледао, слушао и размишљао, ја нисам нашао ни смисла ни плана ни циља свему томе. Али сам дошао до једног негативног закључка: да наша лична мисао у свом напору не значи много и да не може ништа ; и до другог, позитивног: да треба ослушкивати легенде, те трагове колективних људских настојања кроз столећа, и уз њих одгонетати, колико се може, смисао наше судбине.

Има неколико тачака људске активности око којих се кроз сва времена, споро и у финим наслагама, стварају легенде. Збуњиван дуго оним што се непосредно дешавало око мене, ја сам у другој половини свога живота дошао до закључка: да је узалудно и погрешно тражити смисао у безначајним а привидно тако важним догађајима који се дешавају око нас, него да га треба тражити у оним наслагама које столећа стварају око неколико главнијих легенди човечанства. Те наслаге стално, иако све мање верно, понављају облик оног зрнца истине око којег се слажу, и тако га преносе кроз столећа. У бајкама је прва историја човечанства, из њих се да наслутити, ако не и потпуно открити, њен смисао. Има неколико основних легенди човечанства које показују или бар осветљују пут који смо превалили, ако не и циљ коме идемо. Легенда о првом греху, легенда о потопу, легенда о Сину човечијем, распетом за спасење света, легенда о Прометеју и о украденој ватри…

Последње речи, глуви старац је викао гласно. Сад је одједном ућутао и загледао се некуд поред мене, као што морнари мотре пучину. Изгледало је да у изненадној тишини ослушкује глас свих безбројних легенди којима не зна имена и не уме све да их наброји. Тако је ћутао дуго, док опет не спусти поглед на сто преда се. Било је као да се однекуд вратио. Тада му око трепавки заигра танка маглица, све што остаје од некадашњег осмејка, и он настави тихо, најтишим гласом којим глув човек може да говори.

– У мојој младости о тим стварима говорило се шапатом, само са поузданим и блиским лицима, понајвише у четири ока. Данас, у 1828. години нашег века, већ одавно, може да говори ко хоће и како год хоће. То, наравно, не значи да и данашњи људи немају своје теме за разговор у четири ока и шапатом.

– …

– Верујте ми да сам видео све и даа нисам неосетљив ни будала кад се ничему не чудим и кад ме ништа не узбуђује, него да имам право на то. Ја сам то право искупио тиме што сам видео све. А треба видети много да би се сагледало све. Видео сам природу, видео сам друштво. Ах, друштво! Знам му законе кристализације, толико просте да нас збуњују и да ће нас збуњивати довека. Чујем му ход који је и поред великог шумора и ломљаве само тапкање у месту. Знам сиротињу, стрпљиву, мирну масу. Знам побуњене, људе који иду против струје, знам зликовце, просјаке, јавне жене. Знам краљеве и принчеве, наше и стране. Знам генерале и министре, шпанске и француске, и што је више, знам наредника који мирише на каиш и помаду за бркове. Све то знам и све то није тешко познати и разумети. (Ја сам насликао доста људи, разноразних. А ја кад портретишем човека, ја му видим минут рођења и самртни час. И тако су та два тренутка близу један другом да не остаје, стварно, између њих места ни за шта, ми за један дах или покрет.) Али оно пред чим се мора зауставити и пред чим се остаје у светом неразумевању и немом поштовању, то је свет мисли. Јер свет мисли, то је једина стварност у овом ковитлању причина и авети које се зове стварни свет. И да нема мисли, моје мисли која остварује и подражава лик који радим, све би се сурвало у ништавило из којег је и изишло, бедније од сасушене, опале боје и платна које ништа не приказује.

– …

– Некако одмах после тридесете годдине, много пре него што ћу се разболети и почети да губим слух, уснио сам чудан сан. Једна топла и пријатна соба, господска соба која одаје укус коленовића, са најбољим покућством и неколико драгоцених ваза и порцелана. Тапете бледожуте хартије са фином шаром. Кад сам боље загледао ту шару, видео сам да је састављена од самих слова речи морс овако исписане: Морс. Цела шара није била друго до безброј пута поновљена ситно и фино исписана, реч: смрт. И те чудне тапете нису давале соби нимало непријатан ни мрачан карактер. Напротив, желео сам да ме што дуже оставе у њој, прелазио руком преко тканина и порцелана. Био сам миран и задовољан, како се може бити асо у просторији која одговара нашим потребама.

Прошло је осам, можда и девет година. Боловао сам, путовао, радио и потпуно заборавио чудни сан. Живећи потпуно сам и напуштен, у вили поред Мадрида, патио сам много. Не од зла, којег је пун свет, него од својих мисли о томе злу. Сваки додир са људима бацао ме је у необјашњив и ужасан страх. Сваки дан су се отварале преда мном нове и неслућене могућности зла и несреће. За двадесет и четири сата свака од њих би ми стегнула стомак, узнемирила срце, отровала дан и оћ, и онда ишчезнула као излишна и потпуно неоснована. На њено место долазила је нова. Те страхоте је рађао сваки додир, сваки покушај додира са светом. А кад бих се усамио, оне су ницале однекуд из мене самог.

Да бих заварао страхове за које сам, што ме најгоре мучило, знао да су уображени, почео сам да по зидовима највеће собе сликам „противстрахове“. Прекрио сам био сликама и цртежима све зидове, тако да није остало празна места ни колико за нокат. Остао је био само један мали троугао изнад прозора. Троугао је био неправилан (пошто је соба била прерађивана и тај прозор пробијен накнадно) изгледао овако :

Ја сам био одавно заборавио некадашњи сан од којег су ме делиле толике године и толике ноћи испуњене сновима који вршљају „док разум спава“. Па ипак нисам у тај мали простор усликао ни лик неки ни орнамент, него сам као по договору, као на диктат, написао реч Морс. И то, по нужди простора, како је једино било могућно и како сам некад видео у сну: Морс.

И ту је та реч остала као амајлија која ме је бранила од страхота, све док нисам оздравио и вратио се у мирну власт разума, где амајлије нису потребне.

– …

– Живећи међу људима, ја сам се питао стално зашто је све што је мисаоно и духовно у нашем животу тако немоћно, без одбране и неповезано у себи, тако зазорно друштву свих времена и тако страно већини људи. И дошао сам до овог закључка. Овај свет је царство материјалних закона и анималног живота, без смисла и циља, са смрћу као завршетком свега. Све што је духовно и мисаоно у њему, нашло се ту неким случајем, као што се цивилизовани бродоломници са својим оделом, справама и оружјем нађу на далеком острву са посве другом климом, насељеном зверовима и дивљацима. Зато све наше идеје носе чудан и трагичан карактер предмета који су спасени из бродолома. Оне носе на себи и знаке заборављеног света из којег смо некад кренули, катастрофе која нас је овде довела и сталне, узалудне тежње да се новом свету прилагоде. Јер оне су непрестаној борби са тим новим, њима у суштини противним светом у ком су се обреле, и у исто време у сталном преображавању и прилагођавању томе свету. Отуд је свака велика и племенита мисао странац и патник. Отуд неизбежна туга у уметности и песимизам у науци.

Било се посве смарчило. Ја то нисам ни приметио. Али је мој сабеседник, као сви стари људи, био осетљив на промене да на и времена. И сви гласови споља и око нас као да су умукли некако у исто време. А са тишином која је наступила гасио се и Гојин глас. У потпуној тишини, дигао се од стола. Ни помицање његове столице није произвело ни најмањи шум. Отишао је једноставно, готово без поздрава, као што одлазе из кафане људи који су редовни гости, рекавши само, лако и природно: до виђења! Шешир му је и иначе био за цело време на глави, а штап у левој руци.

Мало после њега изашао сам и ја.

А сутра сам цео дан мислио са извесним уздржаним узбуђењем на старог господина и разговор који ме увече очекује. Чим је сунце зашло за прве катарке у пирстаништу, ја сам похитао у удаљено предграђе.

Циркус је био потпуно готов. Око њега су се купили радници, беспосличари и црни војници колонијалних трупа. Са шиштањем су гореле карбидске лампе на улазу, иако је још било видно. Око њих су се искупљали прве лептирице и задовољна деца.

У кафани је било мирно, готово пусто. Сео сам за исти сто за којим смо седели синоћ и поручио једно од оних јужњачких пића која су толико ухлађена да изазивају жеђ, и која у устима не дају оно задовољство које својом јарком бојом обећавају. Кратко, једно од оних пића на којима је најлепше њихово име. Седео сам неко време мирно, али мало-помало моја извесност поче да се колеба и да прелази у нервозно ишчекивање. Разочарање на које нисам имао права поче да ме мучи. Сећао сам се свега што ми је стари господин јуче говорио, и понављао у себи све оно о чему сам још мислио да га питам. тада први пут помислих да напишем оно што сам од њега чуо.

Мрачило се напољу. Запалише прву сијалицу, поред огледала, над касом. Да прекратим чекање, затражих мастило и хартију. То изазва приличну узбуну и мало објашњавање између газде и послуге. Било је као да сам тражио неко егзотично јело. Келнер је, изгледа, хтео да ми одговори: то не држимо. Али газда га посла у свој стан, у који су водила врата уз кафане. Отуд је изашао снабдевен свим што је требало. Доста крупне хартије која је купљена на распродаји неке пропале фирме. Црна и велика мастионица, каква се сада не виђа нигде. Црно и запуштено француско перо, танко као змијски језик.

Изашао сам доцкан из кафане, пошто сам провео два сата у писању, чекајући узалудно синоћњег сабеседника. Газда је био вечерао и сад је са својим гостима играо карата, на парчету зеленог сукна.

Пред кафаном је било пусто, али се око циркуса једнако скупљао грлат народ под јарком и непријатном светлошћу карбидских лампи, која је лицима давала блед и сањив израз и очима нездрав сјај. Одједном ми се учини да сам на крају гомиле, у полутами, угледао погнутног старца у капуту застарелог кроја, са штапом у руци и великим шеширом на глави. И одмах га изгубих из вида. Потрчах кроз светину. Загледани у циркус, људи се нису склањали. Увијајући се између њих и гурајући их, претрчао сам цео простор, али од старца није било ни трага, Један омален човек у спортском оделу, поред кога сам задихан застао, грдио ме је гласно:

– Шта се гурате? Какав је то начиин? То су џепарошка посла.

Морао сам одустати од даљег тражења оног што се не може наћи. Вратио сам се уморан у варош. А другог дана, ујутру, напустио сам Бордо заувек.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s