„На Липару“ – тужни двопев Ђуре Јакшића

Aнализа  песме „Вече“

Прва песма у лирском триптиху Ђуре Јакшића (Вече, Поноћ, Зора), обједињеном збирним називом На Липару,  представља  једну, по форми необичну, исповест човека скрханог људском злобом. Неразумевање, пакост и прогон у њему су усадили осећање уклетости и уверење да за њега нема места међу људима. Недостатак  комуникације са људима он надокнађује блискошћу са птицама и тиме показује колико му је потребан неко да га саслуша и разуме.

Вече

Јесте ли ми род, сирочићи мали?

Ил’ су и вас, можда, јади отровали?

Или вас је, слабе, прогонио свет –

па дођосте само да, кад људе знамо,

да се и ми мало боље упознамо,

у двопеву тужном певајући сет?…

Ми смо мале,

ал’ смо знале

да нас неће

нико хтети,

нико смети

тако волети

као ти…

–  Ћију  ћи!

Моје тице лепе, једини другари,

у новоме стану познаници стари,

срце вам је добро, песма вам је мед;

али моје срце, али моје груди

леденом су злобом разбијали људи,

па се, место срца, ухватио лед.

С белом булом,

са зумбулом,

шарен-рајем,

рајским мајем,

цвећем, миром,

са лептиром,

летимо ти ми

срца топити…

–  Ћију  ћи!

Моје тице мале, јадни сиротани!

Прошли су ме давно моји лепи дани,

увело је цвеће, одбего ме мај,

а на души оста, ко скрхана биљка,

ил’ ко тужан мирис увелог босиљка,

једна тешка рана, тежак уздисај.

Већ у првим стиховима песме Вече примећујемо употребу другог лица множине, чиме лирски субјект у први план ставља своје претпостављене саговорнике, отварајући на тај начин својеврсни лирски дијалог и дефинишући тако форму и композицију свог песничкох остварења. Песма је  испевана у дијалошкој форми, у двопеву који нас подсећа на народно лирско натпевавање, али функција овог двопева није натпевавање, већ остваривање присног и саосећајног односа између лирског субјекта и бића којима се обраћа.

Јесте ли ми род, сирочићи мали?

Ил’ су и вас, можда, јади отровали?

Или вас је, слабе, прогонио свет –

па дођосте само да, кад људе знамо,

да се и ми мало боље упознамо,

у двопеву тужном певајући сет?…

Песма започиње реторским питањем „Јесте ли ми род?“ и апострофом „сирочићи мали“, и тако језгровито и сугестивно сажима неколико значења ових песничких слика и утисака које помоћу њих остварује. Сазнајемо на који начин лирски субјект доживљава судбину птица којима се обраћа,  препознајемо саосећање, али и  његов однос према самом себи  и свету  у којем живи. Оно што повезује лирског јунака и птице је управо суровост света који их окружује, мучна искуства у животу међу људима и бекство на скровито место на коме ће једни другима пружити саосећање и разумевање.

-Успостављајући судбинску подударност и сродност са птицама као крхким, слабим, незаштићеним и прогоњеним бићима, он ствара услове за сапатнички дијалог – „тужни двопев“. Да би све то остварио, он персонификује птице дајући им способност разумевања, саосећања и разговора. У њиховом „говору“ уочљиво је препознавање сродности душа и прихватање заштите и покровитељског односа које нуди лирски субјект.

Ми смо мале,

ал’ смо знале

да нас неће

нико хтети,

нико смети

тако волети

као ти…

–  Ћију  ћи!

-Лирски двопев испуњавају два различита расположења:  елегичном тону и успореном ритму стихова (сменом једанаестераца и дванаестераца) које говори лирски субјект,  супротстављен је дитирампски тон  (сменом брзих и кратких стихова) који опонашају живахност и ведрину птичјег цвркутања. Уверљивост птичјег пева постигнута је ономатопејом цвркута на крају сваке строфе чији се садржај приписује птицама. 

Овим метричким променама, сменом ритма у строфама, наглашава се и појачава промена и на унутрашњем плану песме – смена суморног, меланхоличног и песимистичког расположења лирског субјекта са птичјом  раздраганошћу и непомућеном љубављу према животу.

У потрази за сродном душом лирски субјект проналази сличност између себе и птица:

-оне су као и он,  нежне, незаштићене, рањиве, угрожене у суровом свету; 

-оне, као и песник, стварају лепоту (песма, а то значи креативност, је њихов  заједнички именитељ);

-несхваћене су и мало ко разуме њихов дар и потребу да стварају лепоту;

-нико не мари за њихова осећања и страдања;

-да би се заштитиле морају се држати на одстојању од људи. 

Тако им лирски субјект приписује све оно што сам осећа: огорченост, неправду, осећање  прогоњености, повлачење у самоћу.

Ипак, глас птица садржи сасвим супротан тон у којем не препознајемо поменута осећања. Птице као да покушавају  да одагнају мрачне мисли свог саговорника, да му укажу на љубав према животу самом, да у њему пробуде страст и вољу за животом. Мелодичност стихова и ефекат наивне безбрижности појачани су употребом асонанце   (а, е, и, е, а, и)  и ономатопејом „ћију-ћи“.

-У трећој строфи суморно осећање поново односи превагу:

Моје тице лепе, једини другари,

у новоме стану познаници стари,

срце вам је добро, песма вам је мед;

али моје срце, али моје груди

леденом су злобом разбијали људи,

па се, место срца, ухватио лед.

Сазнајемо да су птице већ дуго  „једини другари“  и саговорници лирског субјекта  („У новоме стану познаници стари“) али, ма колико им био захвалан што покушавају да га надахну својом песмом, одговара им да је њихово настојање узалудно. Њихова песма јесте блажена и лековита као „мед“, али око његовог срца се „ухватио лед“. Супрптстављајући ове две  метафоре   (мед и лед) он дочарава стање трагичне неосетљивости и отупелости своје душе које је проузроковано злобом, хладноћом и окрутношћу људи. Метафорична слика леда који се ухватио око срца (што значи да срце и оно што оно симболизује и даље постоји)  открива нам  да лирски субјект није одувек био такав, да је његова огорчаност и отупелост осећања само последица  болних искустава и да му причињава патњу јер је својом хладноћом оковала његову праву природу.

-Четврта строфа, као и друга, својим ритмом, мелодичношћу и смислом  супротстављена је елегичном  и туробном тону у гласу лирског субјекта. Леду у његовој души  и  зимском сивилу у мислима оне супротстављају раскош пролећа, боје, мирисе и живост којима би хтеле да пробуде његова чула  и удахну  му жељу да поново осети радост живота. Милозвучност ових стихова постигнута је алитерацијом (б, л, ј, р, т, м).

С белом булом,

са зумбулом,

шарен-рајем,

рајским мајем,

цвећем, миром,

са лептиром,

летимо ти ми

срца топити…

–  Ћију  ћи!

-У последњој строфи лирски субјект гаси сваку наду у промену. Ма колико пој птица и њихове ведре поруке блажиле његов бол, дубоки ожиљак који су  у његовој души оставили људи је неизлечив. Он је одустао од борбе, од потраге за срећом, потрошио све наде увидевши одавно да је све узалудно. Метафорички искази  „увело је цвеће“, „одбего је мај“, „скрхана биљка“ и синестезијски повезана својства у слици „тужан мирис увелог босиљка“ целој овој интимној исповести лирског субјекта дају песимистичну и мрачну поенту. Лирски субјект, по свему судећи, наставља да се врти у свом безизлазу као у неком кругу јер се песма  завршава у истом тону како је и почела – безнадежношћу. Композицијом песме на принципу контрапункта само је појачана песимистичка порука, јер је однос дитирампских и елегијски интонираних стихова асиметричан у корист елегијских. Веселост птичјег пева није надвладала јеткост и тежину исповести лирског субјекта:

Моје тице мале, јадни сиротани!

Прошли су ме давно моји лепи дани,

увело је цвеће, одбего ме мај,

а на души оста, ко скрхана биљка,

ил’ ко тужан мирис увелог босиљка,

једна тешка рана, тежак уздисај.

-Функција дијалога у овој лирској песми је исказивање унутрашње драме лирског субјекта. Он пати и чак помало завиди наивности, незнању и чистоти душе својих птичјих сабеседника,  али сам нема снаге да врати време, да оживи дане када је умео да се нада, да се радује, да верује у  живот и људе.

Резиме:

* Песма има дијалошку форму и композицију грађену на принципу контрапункта  (где се два различита гласа стапају у хармоничну целину):

I,II,V  строфа – елегични ритам (лирски монолог, говор лирског субјекта).

II, IV  строфа – дитирамб који ритамски дочарава цвркут птица.

* Мотиви у песми су међусобно супротстављени:

-доминирају мотиви: људски јад, прогон, бекство  од људи, усамљеност, туга, сета, злоба, скрханост, рањена душа, уздисај…

-њима су супротстављени мотиви: љубав, радост, наивност, пролеће, топлина, песма, и птице које симболизују нежност, наивност и слободу.

* Стилске фигуре: реторско питање, апострофа, метафора, асонанца, алитерација, персонификација, ономатопеја, контраст

* Елегија (грч.  тужна песма, тужбалица)  песма која исказују сетна и тужна осећања.

* Дитирамб – врста лирске песме  испуњена радошћу, одушевљењем, слављењем живота. Први дитирамби испевани су у древној грчкој поезији, у славу бога Диониса, бога вина и уживања. У каснијим временима дитирамби су надахнуте песме о људској  срећи  и радости.

Б. Конџуловић