Прича о мосту без имена и знака

Одгонетање смисла Андрићеве приповетке  „Мост на Жепи

 Мада је уобичајено да књижевним текстовима приступамо следећи нит приповедања у њима, одгонетање значења ове Андрићеве приче започећемо „обрнутим редоследом“. Уместо да пратимо ток нарације и одмах  на почетку се посветимо Јусуфу везиру и преломном тренутку у његовом животу, усмерићемо пажњу на крај приче. Позабавићемо се пишчевим  освртом на околности под којима је настала приповетка  „Мост на Жепи“, сусретом наратора са мостом и утисцима које та, двоструко неочекивана, грађевина  изазива код уморног путника.

Примећујемо да је писац  једнако импресиониран  нестварном  лепотом  тог  архитектонског здања, колико  и нескладом између његове префињености и кршевитог,  дивљег окружења  у којем га је затекао. 

„Гледан са стране, његов бео и смело извијен лук је изгледао увек издвојен и сам и изненађивао путника као необична мисао, залутала и ухваћена у кршу и дивљини.“  

Са том  „залуталом мисли“ утиснутом у топлом камену  писац се „одмах споразумео“ и одлучио да мосту напише историју.  За наше потпуно разумевање те „историје“, али и самог поступка њеног стварања,  важан је још један податак  –  на овом мосту нема натписа, нити икаквих трагова о градитељу и дародавцу. Све што ћемо сазнати дугујемо снажном утиску који је на писца оставио мост  и његовом  нарочитом умећу  да оскудност чињеница и историјских података надомести  измаштаним,  али сасвим  могућим  и стварном животу блиским,  људским карактерима и околностима.

b_1211180034

Да бисмо пронашли одговор на питање откуда таква отмена и складна грађевина у дивљем и негостољубивом кршу „пуном кукриковине и павите“, враћамо се на почетак приче.

Међу првим мотивима који су могли покренути Јусуфа везира на овакав подухват откривамо његов блиски сусрет са смрћу и свест о непредвидљивости тренутка у којем се она може појавити. У оно мало речи о, нама непознатим, догађајима који су унели  преокрет у његов живот, откривамо да је изненадни пад у немилост утицао на корениту промену његове личности:

Али од оних зимских месеци, кад између живота и смрти и између славе и пропасти није било размака ни колико је оштрица ножа, остаде у победнику везиру нешто стишано и замишљено. Оно неизрециво,  што искусни и напаћени људи чувају у себи као скровито добро, и што им се понекад, несвесно одражава у погледу, кретњи  и речи.“ 

Андрић нам не предочава какав је везир био пре тог удеса и нама једино остаје да се послужимо стереотипом: замислићемо моћног, угледног, утицајног  човека пуног самопоуздања и вере у своју неповредивост. Какве је све промене и потресе у његовом бићу могао изазивати изненадни пад у немилост?

Очекивани одговор на ово питање је да је везир морао доживети шок, неверицу, осећање неизвесности, несигурност, немоћ, осећање безизлаза, очај, огорченост због издаје и зла које му је учињено и коначно, оно што ће пресудно утицати на његов однос према свим дојучерашњим вредностима – страх од смрти.

Не мора човек бити дојучерашњи моћник, као везир Јусуф,  да би себи поставио бројна питања ишчекујући смрт. Али одговори на многа од њих у тим околностима сасвим су излишни. Престаје да буде важно зашто се то баш њему десило, чиме је то заслужио, ко га је издао… Од огорчености и мржње, такође је мала корист. Премало је времена да би их трошио на друге, па се окреће себи. Ако некога и нешто треба преиспитати онда је то он сам и живот који за собом оставља. А ако у нечему треба тражити утеху и уверење о својој чистоти и невиности онда је то детињство. Зато му се и Јусуф везир враћа у сећању, преиспитујући лице и наличје свог живота, своје дарове и своје дугове.

 „Везир се сетио живље свог порекла и своје земље, јер разочарање и бол одводе мисли у прошлост. Сетио се оца и мајке….. сетио се Босне и села Жепе, из ког су га одвели кад му је било девет година.“

Ма колико и ма како човек живео, његова жудња за трајањем на овом свету не престаје. Зато је мисао о смрти као коначном нестанку болнија од телесног страха пред тим искуством које нас све очекује. Из тога проистиче и питање какав смо отисак својим постојањем оставили на овом свету и јесмо ли заслужили да у њему трајемо кроз сећања оних који остају. У оваквим питањима често се зачињу клице великих дела, којима човек покушава да се отргне забораву и ништавилу.

Зато није нимало случајно што је везир изабрао  да траг о свом постојању остави тамо „где у свакој кући још има прича о његовој слави и успеху у Цариграду, а где нико не познаје и не слути наличје славе ни цену по коју се успех стиче.“  Одлучио је да својим земљацима у дивљем  босанском завичају подари мост преко ћудљиве Жепе.

Зашто баш мост?

Могли бисмо помислити да га је на подизање ове задужбине покренула сујета, потреба за дивљењем и захвалношћу, али, ако је тога и било, мало је вероватно да је то био пресудан разлог. Мада нам писац само у кратким цртама приближава слику везирове свакодневице након искуства које га је поучило да ништа на овом свету није сигурно ни трајно,  примећујемо да везир „с више интереса посматра сенку коју ствари бацају него ствари саме. Увидео је да су од људских намера и дела важније последице које из њих проистичу. Подозревајући пред људима и њиховим намерама, у своје мисли је угнездио уверење да „свако људско дело и свака реч могу да донесу зло“. Биће да су мостови из тог уверења били изузети. По Андрићевом, а несумњиво и по везировом, дубоком уверењу мостови спадају у најсмисленије, најкорисније и најдобронамерније људске творевине.  

Од свега што човек у животном нагону подиже и гради“, пише Андрић у  есеју „Мостови“, „ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији, општији од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно или зло.

Има више разлога да овај Андрићев доживљај припишемо и јунаку приповетке.

Везирова мисао о завичају у себи је одувек носила нешто мрачно. Подсећала га је на живот „без икакве више уљуђености и питомости, сиромашан, штур, опор.“  Зато је у његовој  задужбини, са жељом  да „учини највеће добро“ својим земљацима, обједињена  и  његова потреба  да,  дарујући им једну сврсисходну и корисну грађевину,  унесе и мало светлости и лепоте  у њихову туробну свакодневицу.  Његов дар не само што никога неће изузимати и сталешки подвајати, већ ће у својој смислености и корисности,  дуже од ичег другог, одолевати времену и разорним људским ћудима.

Но, осим потребе да за собом остави нешто што припада општем добру, у његовом избору грађевине постоји и лични мотив. Поткрепљење за ову тврдњу можемо пронаћи, опет,  у Андрићевом есеју о мостовима, јер и за везира, који се нашао пред тешком и наоко несавладивом препреком у животу, мостови би могли да „показују место на коме је човек наишао на запреку и није застао пред њом, него је савладао и премостио како је могао, према свом схватању, укусу, и приликама којима је био окружен“. 

Да би везирова добра намера била остварена, а животна препрека пред којом се нашао симболички премошћена, била је неопходна племенита вештина.  Трабало је укротити дивље обале у босанском кршу и једнаком упорношћу се изборити са неверицом, малодушношћу, сујеверјем, неповерљивих сељака, склоних одустајању пред првом недаћом и подозривих према сваком подухвату који излази из оквира њиховог искуства.  „Добра Управа (везирова) и Племенита Вештина (неимарова) пружише руку једна другој“  и пред зачуђеним Жепљанима поче да се дешава чудо стварања. Тај прости свет, навикнут на оскудицу, и духовну и материјалну,  и научен да своје потребе прилагођава шкртости живота какав им је од бога дат, није знао чему би се више начудио – необичном странцу (о којем су знали само да је Италијан), увек удубљеном у  неке, њима недокучиве мисли и послове, толико занесеном и посвећеном  својим нацртима и радовима,  да је заборављао на храну и хладноћу, или необичној грађевини која је пред њиховим очима израстала из оштрих обала. Били су затечени упорношћу човека који се није обазирао на јасне знакове да Жепа не да моста на се  и његовим мирним уверењем да ће започети посао успешно привести крају, онда када су сви други губили стрпљење и падали у малодушност. Тај чудни човек јесте био међу њима, али потпуно одсутан из света свакодневице; као да никога осим своје грађевине, па ни себе самога, није примећивао.  А онда је, обасјана летњим сунцем, пред њима искрснула лепота. Требало је времена да се на њу навикну очи свикле  на једноставност елементарног живота. Тај мост, као ни његов градитељ, као да није био од овога света:

„На свашта се могло помислити пре неголи на тако чудесну грађевину у растргану и пусту крају. Изгледало је као да су обе обале избациле једна према другој свака по запењен млаз воде, и ти се млазеви сударили, саставили у лук и остали тако за један тренутак, лебдећи над понором. Испод лука се видело, у дну видика, парче модре Дрине, а дубоко под њим је гргољила запењена и укроћена Жепа. Дуго нису очи могле да се привикну на тај лук смишљених и танких линија, који изгледа као да је у лету само запео за тај оштри мрки крш,пун кукриковине и павите, и да ће првом приликом наставити лет и ишчезнути.“

Мост није ишчезнуо, али пре него што се стишало усхићење Жепљана, из њиховог окружења, тихо као што се и појавио, ишчезао је неимар. Није застао да се одмори, нити да прима честитке и нико не виде да се поносио или показао задовољство. Никоме није рекао име и нигде, ни на једном камену, није оставио доказ о свом уметничком ауторству.

– Асли и није он човек к’о што су други људи …… колико се намучи, ето годину и по, а кад би готов, пође у Стамбул и превезосмо га на скели, одљума на оном коњу: ама да се једном обазрије јал’ на нас јал’ на ћуприју! Јок.

 

Какав је то човек који није као што су други људи? Обликовао је своје дело предано, прецизно и толико посвећено да у стваралачком заносу није био светан било какве друге потребе, осим да мосту да облик какав је у својим мислима зацртао и обезбеди му чврстину и трајност без којих мостови не би били то што јесу. А потом се повукао са те сцене, на којој се, пред зачуђеним пуком, дешавало чудо стварања, и нестао нечујно као што се и појавио. Није било потребно да ишта каже о себи, нити да  остави икакав други траг, осим моста самог. Штавише, није се ни окренуо да га погледа на одласку.

Тај податак једнако збуњује читаоца ове приче, колико и задивљене Жепљане. Зашто се није окренуо да осмотри дело које је створио? Вероватно то никада нећемо погодити, али можемо бар наслутити неке од могућих разлога.

Говорећи о уметницима, Андрић  у њиховом позиву често спаја проклетство и благослов. Уметници су бића која кроз живот води и усмерава, и њима самима необјашњив,  стваралачи нагон. Они живе стварајући, разапети између идеје, која одговара савршенству, и ораничених људских могућности да ту идеју отелотворе.  Више су слуге него господари свога дара и надахнућа.  Чак и када својом творевином измаме дивљење лаика, они знају да нису у потпуности досегли свој циљ. (Ко зна шта би све приметио и шта би пожелео да је другачије урадио Андрићев безимени неимар, да се зауставио да своје дело још једном сагледа… ) Гоњени потребом да се у новом стваралачном покушају приближе савршенству, они увек снују ново, завршавајући започето дело. А опет,  ма колико савршенство којем теже било неосвојиво, уметници знају да из њихових стваралачких напора настаје лепота која људски живот чини смисленијим  и лепшим.   

Не слутећи да иде у сусрет скорој смрти, неимар је журио у сусрет новом мосту. Мостови су његови потписи у времену, његова животна филозофија, његов смисао постојања. Они су његова формула у борби против пролазности.

Значење избрисаног натписа:

Свака задужбина, велика или мала, обично носи на себи сведочанство о доброчинству и разлозима подизања. Недостатак такве информације подстакао је писца на размишљање и истраживање порекла овог необичног моста. И за нас је то један уметнички знак и зато тражимо његово значење:

Сазнали смо да је пред везиром стајао натпис који је требало уградити у зид моста. Био је то уобичајен, језгровит, патетичан и информативан текст:

„Кад Добра Управа и Племенита Вештина Пружише руку једна другој, Настаде овај красни мост, Радост поданика и дика Јусуфова На оба света.“

„Испод тога је“, додаје приповедач, „био везиров печат у овалу, подељен на два неједнака поља; на већем је писало: Јусуф Ибрахим, истински роб божји, а на мањем везирова девиза: У ћутању је сигурност.“

 

Али, слично архитекти који је својом племенитом вештином у дело претворио везирову племениту жељу, поступио је и сам дародавац. Није се покорио таштини. У први мах одбацио је све и на папиру оставио само своју девизу: „У ћутању је сигурност.“

Зашто?

Уграђујући овај мотив у причу, Андрић нам га није нарочито образлагао, али један од одговора можемо пронаћи међу сликама стања и расположења у које се везир све чешће утапао након свог раскида са људима:

„Био је у најлепшим годинама кад се зна и осећа пуна вредност живота; победио је све противнике и био моћнији него икад пре; дубином скорашњег пада могао је да мери висину своје моћи. Али што је више одмицало време, њему се – уместо да заборавља – у сећању све чешће јављала помисао на тамницу……

Све поче да прима са прикривеним али дубоким неповерењем. Однекуд се устали у њему ова мисао: свако људско дело и свака реч могу да донесу зло.

И та могућност поче да веје из сваке ствари коју чује, види, рекне или помисли. Победник везир осети страх од живота…“

Везир је, дакле, закључио да нема људске мисли која се не може изопачити, злоупотребити,  криво протумачити и искористити као оружје против онога ко ју је изрекао, ма колико искрена и добронамерна она била. Зато је ћутање вид  заштите  од потенцијалних злонамерника, а као што важи за људе, важи и за њихова дела. 

Али то је само један од одговора. Везирова  животна девиза лако се може довести у везу са пишчевим ставом према животу и људима. Штавише,  и искуство  пада у немилост, заточења и необразложене и безумне људске мржње, подједнако је блиско писцу колико и његовом јунаку. О томе Андрић говори у својoj  лирско-медитативној прози  Ex Ponto:

  „Удес  који ми је све узео даровао ми је ову шутњу да ми буде штит према људима, утјеха у свим догађајима и исцјељење души. У тој тишини шутње  је све моје: вјера моја, спасена из толиких пораза, моја самачка радост и страдалникова нада.

Посљедни израз свих мисли и најједноставнији облик свих настојања је – шутња.“

У складу са овом Андрићевом мисли, и сасвим доследно девизи „У ћутању је сигурност“, Јусуф везир је напокон прецртао и ту преосталу реченицу и мост оставио без имена и знака.

У овој одлуци могу се препознати практични разлози, али и везиров став према недавно откривеним, истинским вредностима, ослобођеним људске таштине и прорачунатости.

Ако се руководио практичним разлозима, везир је могао закључити да нема те људске творевине која није подложна уништењу, са исто онолико страсти и беспоштедности колико је уложено у њено настајање.  Јер, откад је света и века, једни граде да би други рушили. Свеједно је да ли је реч о материјалним или духовним творевинама. Не могу се побројати лепоте и ненадокнадиве вредности које су уништене готово у трену, у налету људске обести, похлепе и глупости. Историја бележи спаљене храмове, библиотеке, ломаче књига, разорене палате, срушене мостове…  само зато што су припадали „оним другима“. И мада су мостови „свачији и према сваком једнаки“, у људском безумљу и деструктивности лако се може на то заборавити, ако их когод препозна као „нечије“. Тако ће и мост бити сигурнији и трајнији, ако остане ничији и свачији.

Везирову одлуку да мост остави без натписа можемо тумачити и као најдоследнији израз његове искрености и утемељених уверења. Осим што могу бити опасне, речи су често и сувишне, а што је сувишно треба одбацити. Уместо да буду оруђе мисли и истине, речи често служе људској таштини, обмани и самообмани, а везир се управо са тим пошастима у својој души обрачунао. Уверио се да о  људима више говоре дела и поступци него речи. А мост је дело. Материјални траг да је био кадар да чини нешто за опште добро, да дарује несебично, без потребе да му се узвраћа славом и захвалношћу. Мост је и отелотворена порука коју је хтео да остави људима, јер мостови, како рече Андрић у истоименом есеју, указују  „на вечиту и вечно незасићену људску жељу да се повеже, измири и споји све што искрсне пред нашим духом, очима и ногама, да не буде дељења, противности ни растанка“. А да је та порука до људи стигла упркос томе што везир на мосту није оставио писани траг, говори и постојање ове приповетке.

Завршавајући историју моста писац је прибележио своје утиске о њему много година након његовог настанка:

„Тако остаде мост без имена и знака.

Он је, тамо у Босни, блештао на сунцу и сјао на месечини, и пребацивао преко себе људе и стоку. Мало-помало ишчезну посве онај круг разроване земље и разбацаних предмета који окружује сваку нову градњу; свет разнесе и вода отплави поломљено коље и парчад скела и преосталу грађу, а кише сапраше трагове клесарског рада. Али предео није могао да се приљуби уз мост, ни мост уз предео. Гледан са стране његов бео и смело извијен лук је изгледао увек издвојен и сам, и изненађивао путника као необична мисао, залутала и ухваћена у кршу и дивљини.“

Можда овај мост, скрајнут у дивљини, далеко од свих важних путних праваца, у тренутку када је писца инспирисао да му напише историју, више нема исту друштвену и економску функцију какву је имао у тренутку настанка, али и даље има све вредности које мостови као грађевине носе у себи. Он и даље спаја  раздвојене просторе, људе, па чак и удаљена  времена (када се нађе у причама и повестима). Мост је материјализована идеја, отелотворена лепота, уметничко дело. Напокон, он је инспирисао Андрића да овом списку значења приложи још један, речима извајан „мост“ – приповетку „Мост на Жепи“. Његовим значењем, као заједничким именитељем, можемо повезати ктитора, неимара и писца историје моста. Ни ктитор ни неимар нису се потписали на мосту, али је њихово дело нашло начин да нам исприча причу о себи и њима, подстичући својом лепотом једног случајног пролазника на истраживање и ново стварање.

                                                                                                            Бранијета Конџуловић

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за II разред средње школе

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s