Put do pesme kao put do sebe

Deca danas ne čitaju.  Mladi, naročito.  A odrasli?

Hteli to da priznamo ili ne, jezik većine danas sveden je na potrebe banalne komunikacije, a sposobnost kritičkog i kreativnog mišljenja sve je suženija. Oni koji još, koliko-toliko, umeju lepo da misle i govore, sve ćešće zastaju u nedoumici kada treba to i da zapišu. Štaviše, jezik se potiskuje, a za izražavanje osećanja, mišljenja, stavova, raspoloženja… sve više se koriste takozvani „emotikoni“ (u mejlovima, u komunikaciji na društvenim mrežama, u porukama koje jedni drugima šaljemo telefonom…). Ono što nas kao biološku vrstu čini posebnim (a mnogi vole da kažu i superiornim) polako atrofira.  Seća li se još kogod da „u početku beše reč“?   Lepa, mudra, istinita, stvaralačka, osvešćujuća, samospoznajna… reč ponovo će, izgleda, postati tajna skrivena u knjigama, a knjige – privilegija izabranih. To je retrogradna pojava i strašan paradoks civilizacije koja, zahvaljujući neobuzdanom tehnološkom razvoju, uobražava da još uvek ide uzlaznom linijom.   

U školama, srećom, još uvek postoji književnost, a ima i entuzijasta među nastavnicima koji tvrdoglavo odbijaju da marginalizovanje umetnosti i potiskivanje književnosti, a naročito poezije, sa liste potreba novih generacija, prihvate kao neminovnost protiv koje se ne mogu boriti. Neki među njima kroz svoju praksu dokazuju da poezija danas ipak ne mora biti samo relikt davno prošlih vremena. Postoje načini da mladim ljudima otvorimo put do pesme, koja je prečica na putu do knjige, a to može biti i put koji će ih vratiti njima samima i otkriti im ko su u stvari, čemu istinski teže i šta nipošto ne žele da budu.

U tekstu koji sledi  predstavljen je jedan zanimljiv pristup nastavnika književnosti  iz  Dojlstauna,  grada u američkoj saveznoj državi Pensilvaniji .

4 Reasons to Start Class With a Poem Each Day

by  Brett Vogelsinger

Četiri razloga da čas započnete pesmom

Prevod B. Kondžulović

Svakog dana u protekle tri godine, započinjao sam čas engleskog jezika u odeljenju učenika devetog razreda – pesmom. Kada sam se prvi put opredelio za ovaj postupak plašio sam se da neću imati dovoljno kondicije (ili dovoljno pesama kojima ću moći da privučem pažnju svojih đaka), da održim kontinuitet i ispunim svaki od 184 dana, koliko traje nastava. I nisam samo ja bio sumnjičav. Na početku svake školske godine, kada objašnjavam kako će izgledati naša dnevna rutina uvoda u časove engleskog jezika, sreću me pogledi iskosa i izvijene obrve.  Ali, nedugo zatim, učenici započinju časove engleskog jezika sa Bilijem Kolinsom, Meri Oliver i Robertom  Pinskim, Rumijem, Macuom Bašoom i Šekspirom. Ovi glasovi, savremni i klasični, pomogli su mi da definišem kulturu u svojoj učionici tako da me moji u čenici, u retkim prilikama kada odložim „pesmu dana“ za kasnije, sami pitaju zbog čega sam to učinio. Priznajem, to mi donese osmeh na lice.

Pa, ako i vas ovogodišnji Naconalni mesec poezije inspiriše da isprobate svakodnevno čitanje poezije na času, možda bar tokom jednog meseca, razmotrite ova četiri razloga zbog kojih bi svakodnevno čitanje poezije na početku časa moglo da protrese vaš svet. Tek, za svaki slučaj, uključio sam nekoliko sugestija u vezi sa izborom pesama.

1. Pesme su kratke

Vreme je za nastavnika najvrednija valuta i, mada to zvuči kao kliše, nikad ga nema dovoljno. U stvari, prva reakcija na ideju da se časovi započinju čitanjem poezije najčešće će biti: „A gde da nađem vremena za to?“

Ali, zapamtite, pesme su kratke. Ne sve, naravno, ali ja vam i ne preporučujem da čas započnete stranicama iz Miltonovog „Izgubljenog raja“. Čak i najkraće pesme mogu dovesti do moćnih otkrića.

Nakon što dvaput pročitamo neku kratku pesmu, ja obično pozivam učenike da se uključe u nešto što nazivam mikroanaliza kroz zadati  interpretativni format. Ona se sastoji u tome što učenici popunjavaju praznine u rečenici: „Kada pesma govori o ________________, ukazuje nam na _____________.“ Pokazalo se da učenici mogu pronaći izobilje značenja u samo nekoliko stihova. A najbolji deo je u tome što kratka pesma može biti pročitana, proučena, i o njoj se može prodiskutovati za samo nekoliko minuta, što nam obezbeđuje izvanredno zagrevanje za pažljivo, kritičko, interpretativno čitanje.

U nekim drugim prilikama pažnju učenika usmeravam na izbor reči u pesmi, koja nema više od petnaest stihova, kao što je „Magla“ Karla Sandberga, ili „Divlje guske su sletele na jezero“,  En Poter.  Tada otkrivamo raspoloženje koje je dočarano pesmom i  raspravljamo o tome, a ja ih onda izazovem novim zadatkom: da to raspoloženje dramatično izmene promenivši u pesmi samo pet reči i naslov. Rezultati su odlični, jer učenici postaju istovremeno razdragani, usredsređeni na zadati cilj i brzi.

Kratke pesme poput „Ćutanja“ Roberta Blaja, „Balon uma“ Vilijama Batlera Jejtsa, ili  „Mi nosimo maske“  , Pola Lorensa Danbara, pokreću posebno bogatu diskusiju u učionici. Njihova kratkoća čini ih britkim, ali njhove teme su provokativne i dopadljive adoslescentima.

Takođe vas ohrabrujem  da dograbite u ruke neku od fenomenalnih knjiga haiku poezije koje su tu negde oko vas, počevši od školske antologije Haiku na engleskom jeziku: Prvih sto godina,   preko kapriciozne i ilustrovane antologije   Gaiku – Godina haiku pesama za dečake ,  ili urnebesne zbirke pesama Haiku iz predgrađa: depeše sa tarabe, koja u obrazac uvodi i satiru.

2. Pesme sa snažnom porukom

Pri čitanju romana učenicima može biti potrebno više poglavlja i potrošenih sati da uspostave emocionalnu vezu sa likovima i proniknu u zaplet. Poezija to može učiniti za tren. Čak i nevoljni čitaoci mogu biti brzo osvojeni pravom kombinacijom reči raspoređenih u moćnom ritmu.

Svake godine uvodim takozvanu „šok nedelju“ (Shock Week) u našu ustaljenu poetsku svakodnevicu. Ja to reklamiram kao „nešto jače od Nedelje ajkula“ (Shark Week)  koja podstiče radoznalost mojih đaka, inače velikih poklonika televizijskog kanala Diskaveri. Čitamo „Tarif“ (carinski zakon, cenovnik), Mišel Buaso, kratku, žestoku pesmu o krivici. Čitamo pesmu Vislave Šimborske „Terorista motri“,  koja podjednako obeshrabruje i svojom temom i tonom; zaustavlja nas da razmislimo o mračnim posledicama stajanja po strani, u ulozi nezainteresovanih posmatrača, dok drugi pate.

Čak i smešne pesme mogu ostaviti snažan utisak. Učenici uvek uživaju u energičnim tipografskim animacijama  koja prate pesmu „Govorite sa ubeđenjem“,  Tejlora Malija, pesnika performera koji recituje svoju poeziju. (Reč je o takozvanoj verbalnoj umetnosti, „spoken-word“ ili „slam“ poeziji; prim. prev.) Dok nas podstiče da se smejemo sebi, ona nas takođe poziva da se pozabavimo temeljnim problemima koji mogu biti uzrok našim izveštačenim načinima govora.

3. Pesme povezuju (sa ostalim štivima)

Poezija može da otvori vrata za razmatranje onih obimnijih, dužih književnih proznih  dela  ili dokumentarne literature, na kojima se često zasniva naš nastavni plan i program.

Pokušajte, na primer,  da iskoristite klasičnu pesmu  Gvendolin Bruks, „Mi, svarno kul“ https://www.poets.org/poetsorg/poem/we-real-cool da biste ukazali na konflikt kojim se bavi  Susan Eloiz Hinton u romanu „ Autsajderi“.

Persijski pesnik Rumi iz 13. veka pisao je poeziju čiji eho predivno odjekuje u nekim stihovima  iz drame „Romeo i Julija“ – koja predstavlja standardni, početnički uvod u delo Vilijema Šekspira.

Uklučivanje štiva iz potpuno drugačijih kultura, koja sa istog aspekta govore o položaju čoveka, šalje snažnu poruku o inkljuziji i različitostima.

Jednom sam upotrebio haiku pesmu o sokolu   koju je napisala američka pesnikinja srpskog porekla An’ya (Anđa Petrović), povučena pesnikinja naturalista sa Pacifičkog severozapada (Pacific Northwest), kako bih uspostavio slikovito poređenje  sa odnosom Atikusa Finča prema svojoj deci u romanu Harper Li, „Ubiti pticu rugalicu“.  Rasprava o pesmi bila je kratka, ali nam je obezbedila sočiva kroz koja smo mogli da posmatramo i vrednujemo ličnost Atikusa i njegove postupke, vodeći nas u pravcu mnogo konkretnijeg, usredsređenog, interpretativnog čitanja, što ne bismo postigli bez uključivanja pesme. (Činjenica da se oba teksta odnose na pticu bila je samo srećna okolnost, uzgred budi rečeno, ali deci se takođe dopalo što mogu da ukažu na to.)

4. Pesme inspirišu na literarno stvaralaštvo

Pesme mogu biti izuzetna inspiracija za pisanje. Kada sa učenicima podelimo pesme i pozovemo ih da na njih odgovore svojim idejama i razmišljanjima, imitirajući formu ili stil pisca, mi ih osnažujemo da razvijaju svoj unutrašnji glas, da rade na nečemu što može, eventualno, postati njihov sopstveni izraz. Moja koleginica Elizabet Džons je uvela mene u pesmu Elizabet Koutsvot  „Brze stvari su prelepe“, a ja pozivam vas da je pročitate, bez neposredne želje da pišete o pronalaženju lepote  u suprotnostima. Naši učenici obično biraju da pišu o  suprotnostima kao što su malo i veliko, grubo i nežno, očekivano i iznenađujuće i, pišući, uvek otkrivaju lepotu.

Peni Ktl, čuvena po tome što je osnovala i vodi fondaciju Ljubav prema knjizi,  upoznala me je sa pesnikom Anisom Mojganijem, poznatom po „spoken-word“  pesmi „Istresi prašinu“. Poruke ljubaznosti i ritam dobrodošlice izražene u njoj upućuju nam poziv da pišemo o ljudima u svetu oko nas kojima nije data mogućnost da govore. Radeći tako, i vaši učenici mogu pronaći sopstveni način da se oglase.

Čak i izbor na prvi pogled jednostavnih pesama, poput  „Reči koje deluju kao olovo za pecanje u mom stomaku“,  Majre mek Juen , ili „Šta volim, a šta ne volim“, Filipa Šulca, može doprineti da učenici razmišljaju i pišu o nekim svojim, neobičnim, i možda za nas neočekivanim izborima,  koji definišu njihove ličnosti.

Istini za volju, mogao bih satima pisati o pozitivnim iskustvima u kojima sam uživao sa učenicima u protekle tri godine koristeći poeziju da započnem čas svakoga dana.  Ako je to strategija koju biste ikada želeli da isprobate, ohrabrujem vas da Nacionalni mesec poezije 2016. bude vaš prvi test. Nešto mi govori da ćete se i vi (ali i vaši učenici) upecati na ovu udicu!

Bret Vogelsinger