Наопака једночинка

Приближавају се новогодишњи празници и помало сам носталгична према времену када сам за децу својих колега, заједно са својим „шпотовцима“ припремала новогодишњу позоришну представу. Међу комадима које сам сачувала је и Наопака једночинка са којом смо дочекали 2007. годину.

Наопака једночинка

Инспирисана Ћопићевом Изокренутом причом 

Сценарио написала Бранијета Конџуловић  

 Ликови:  Деда, Баба, Унука, Чича, Ирвас (костимирано дете)

Прва сцена

 Приповедач седи са стране, на ивици позорнице и приповеда. Док се на сцени ређају ситуације он мирује и не привлачи пажњу публике на себе. У подлози приповедања је увек лагана божићна мелодија у којој се чују звончићи.

ПРИПОВЕДАЧ: Драга децо, данас ћемо вам испричати једну причу која је претрпела страшан земљотрес, па се у њој све испретурало.  Пажљиво гледајте и слушајте и покушајте да све вратите на своје место. У њој има свега и свачега, па се бојим  да се и Деда Мраз није збунио и поклоне однео у неки старчки дом, уместо да их донесе деци која нестрпљиво чекају. Хајде да заједно погледамо шта се у тој изврнутој причи све догодило.

На сцени су сто, две столице, кревет. У кревету лежи деда. Баба седи за столом и нешто сецка и ставља у шерпу. Повремено промеша. Спрема ручак. Онда устане, погледа негодујући у деду који хрче, па приђе прозору и повири напоље. Враћајући се да настави посао прича сама са собом.

БАБА: Уху, брдо је већ изашло иза сунца, а мој кревет још увек хрче у деди! Хеј кревете, стара ленчуго, устај из тог чиче, зар не видиш да је већ пало јутро!

(Деда гунђа и лењо устаје.) Спорије, спорије, шта се ту вучеш!

ДЕДА: Не могу спорије! Ево, само  да навучем ноге на ципеле и ставим главу на капу… (Пипа око себе и завирује испод кревета тражећи своју капу и ципеле.) А ти отвори ту кућу на вратима, да мало уђе у јутро чиста ваздушна соба. (Протеже се тромо, устаје држећи се за леђа као да га све боли, па и он, гегајући се, приђе прозору. Погледа кроз прозор и узвикне изненађено и нагло се усправи.)  Гле, гле, ноћас је, бога ми, земља добро нападала по снегу. (Радује се.) Мораћу да позовем санке да ме мало провозају на унуци.

БАБА:  (Клима главом у знак одобравања, а говори супротно томе.) Није, није! И ја од јутрос гледам како не пада, као да хоће све да нас завеје! Није већ нападало ни до колена. (Деда се вратио и сео на кревет, па се чешка по глави.) Него, немој ту да ми журиш већ устани!(Врти главом и гунђа.) Види ти старог брка како суче чичу, а и не помишља да  наша јадна штала у крави уопште није гладна, па мора да једе. Хајде, брзим двориштем низ кораке, да истераш шталу из краве и да је однесеш сену да је поједе.

ДЕДА: Добро, добро, нећу што брже могу! Шта си навалила! (Деда лењо устаје, па опет погледа кроз прозор. Отвори прозор и смејуљи се.) Хехехеее,  види ти,  моје санчице, већ вуку снег по првој белој унучици!  Како само лепо пада поље по пахуљама,  просто  се  чује Деда Мраз како звецка на звончићима, док  низ ирвасе вуче брдо са поклонима.

БАБА:  Иди, де, промајо, не лапрдај на том старцу, него савиј ноге под пут, метни раме на секиру, па иди бар у дрва да донесеш мало шуме за огрев.

ДЕДА:  Ево, ево! (Одмахује нервозно руком баби која је баш досадна.)  Само не знам где ми је јуче остало оно моје раме. Де, баба пронађи ми га, па да га ставим на секиру…

БАБА: Мислиш ли ти човече да не идеш већ једном? Доћи ће нам кућа у госте, а унучица ће бити хладна ко пећина. Колко пута треба да ти кажем да не журиш?

У том тренутку у кућу утрчава унука.

УНУКА:  Деко, бако,  погледајте, почела је да пада Нова година! Снег само што није стигао!

БАБА:  Јесте, јесте благо баби! Ето и ја цело јутро терам ову лењу јелку да оде  шуму и донесе нам мало дрва и једног зеленог деду да га окитимо за Нову годину.

УНУКА: (Окрене се умиљато према деди.) Их, деда, какав си!  Па што стојиш ту и намигујеш бабом на око?  Стављај леђа на капут  па полази, а ја ћу  овде да помажем ручку да скува бабу.

ДЕДА:  Добро,  роде мој! (Узима иза врата секиру, ставља је на раме и полазећи узвикне.)   И…скувајте у јајету  четири лонца док се посао врати са чиче. Богме ће данас ручак слатко појести старца кад се посао врати уморан од деде.

УНУКА:  Хоће, хоће дедице. А  и ти бако, могла би једном  да ставиш лице на осмех, кад испраћаш посао на деду.

Друга сцена

ПРИПОВЕДАЧ: И тако је деда пожурио што је спорије могао, да није ни видео оног другог коња, у чија је кола био упрегнут прелеп, дугорепи и гривасти чича.

Погурен, старачки ужурбано, дуж унутрашње стране сцене, с десна налево протрчава Деда, а из супротног смера, страном која је ближа гледалишту, утрчава Чича, симулирајући на дечији начин управљање коњском запрегом. Тако се мимоилазе идући свако својим путем. Чича притом, у покрету, погледом пропрати деду, а онда се нагло заустави и погледа у правцу у ком је Деда прошао.

ЧИЧА: Охооо, види ти само онај пут како се полако растчао низ старца. Диже оном својом снежином читаве облаке чизметина!

(Чича „окрене коње“, каже „Ђи“, па крене у правцу у ком је отишао Деда. Изненада се опет појављује деда са друге стране сцене, судари се са Чичом и обојица попадају. Полако, старачки устају, отресају снег са себе, па Чича почиње да грди Деду.)

ЧИЧА: Пази де мало, уплаши ми кола!  Шта учини?! Ију,  преврнуше ми се коњи!  Куд  си  потрчао као глава без мушице!  Разбих због тебе точак о главу.  Ако тако налетиш и на ирвасе и уплашиш им поклоне,  нико жив неће добити ни једног јединог Деда Мраза! Тешко теби ако мој поклон не остане без унука!

Деда за то време отреса снег са себе и тражи капу која му је пала с главе. Најзад нађе капу, стави  је на главу па подигне и секиру коју је при паду испустио на земљу. Стави секиру на раме и тек тада се сабере и почне и он да гунђа и псује Чичу. Види се да се уплашио, збунио, али и наљутио.

ДЕДА: Одакле ти искочи, матора памети без чиче?! Шта си раширио пут преко читавих кола? Пази ти шта чиниш, јер ако се ја не наљутим ти се уопште нећеш кајати што си ме срео!

Витлајући песницом изнад главе оде даље. Чича га отпрати погледом, а онда, показујући гестом како мисли да Деда није баш читав, „ошине коње“ и оде својим путем.

Зачује се музика са звончићима. На крају сцене поставља се жбун.

Трећа сцена

ПРИПОВЕДАЧ:  Догађај се уплаши од овог изненадног чиче,  па још брже пружи поље преко ногу, као кад се брдо растрчи преко зеца. Али онда… када је најзад бацио себе испред погледа… од зуба му зацвокота страх  и глава му се диже на коси.  Из оближњег вука  вирила је и чекала га једна страшна, зубата, крволочна шума.

Деда полако излази загледајући око себе и истражујући околину.

ДЕДА: Ама, где су се сакриле онолике бабе, мили Боже? Ја не смем жив изаћи на очи оној мојој маторој јелки, ако неку младу зелену бабу на леђима не донесем…

У том тренутку иза жбуна извири један слатки мали ирвас; мирно стоји и умиљато гледа у деду.

ДЕДА:  (Запрепасти се кад угледа животињицу, устукне преплашен, мислећи да види вука и спреми се за бег.) Ауууу! Је л’ то вуууу…? Ајооој! Сад је бостан начисто обрао чичу! Бежи кућо своме деди, док те овај ручак није смазао  за вука!

Деда истрчи са сцене. Уплаши се и ирвас, па и он побегне. Зачује се музика са звончићима. На сцени, супротно од жбуна, постављају се врата.

Четврта сцена

Деда сав задихан, са поцепаним панталонама, захуктало истрчи на сцену, па јури тамо-амо дахћући, уф, уф, док коначно не стигне кући и залупа на врата.

ДЕДА: Хеееј, кућооо, отварај та врата на баби док још имам рамена на глави!

БАБА  И УНУКА: Истрчавају уплашене, али стоје на вратима тако да деда не може да уђе.

БАБА: Ију, види колика су му колена на панталонама од рупа!  Шта ти се догодило, забога?  Причај!

ДЕДА: (Вреба прилику да шмугне у кућу, али не може јер на вратима стоје баба и унука.) Тако ми вука, ено, целим очима јури ме пут! Погледајте само ту иза њушке, сигурно ћете му видети кућу. Пуштајте ме брзо унутра!

БАБА И УНУКА : Шта кажеш!? Вууук!  (Уплашено побегну у кућу и залупе деди врата пред носем. Деда очајан клекне и лупа песницама о под запомажући.

ДЕДА: Кукуууу! Шта ћу, благо мени, ако ме вук не поједеее?

Опет се чује музика. Пошто се врата не отварају, деда  устане па се растрчи по дворишту тражећи место где би могао да се сакрије. Повремено дође до врата, али узалуд. Бака и унука уплашено вире кроз окно на вратима, али не отварају. У позадини се чује музика са звончићима. Деда на крају, очајан и безнадежан, седне насред сцене и покрије главу рукама чекајући да га поједе вук.

ПРИПОВЕДАЧ:  И тако је сирото преплашено дрво трчало по деди и тржило неко двориште да се попне на њега  и сакрије се од вука…А пошто спаса није било, одлучило је да се препусти судбини.  А онда се десило нешто сасвим обично. У двориште је ушетао жбун. (Жбун почиње да се креће  и стиже до деде који га не примећује.) Да ли је то страшни шумски деда коначно одлучио да поједе доброг старог вука?

Деда полако спушта руке са главе и диже поглед према жбуну сав запањен. Иза жбуна обазриво извири мали ирвас са црвеним носићем. На дедином лицу види се олакшање и неверица. Устаје полако и постиђено. Све то су посматрале бака и унука, па радосно истрчавају напоље. Прилазе ирвасу и почну да га мазе, а Деда полако, погнуте главе уђе у кућу.

ПРИПОВЕДАЧ:  Па то није био вук, већ Рудолф!  Мали Деда Мразов ирвас са црвеним носићем! Е, то онда значи да ће се и ова прича завршити сасвим другачије него што смо очекивали. (Зачује се гласно звук прапораца.)  Чини ми се да у даљини видим једну  врећу у црвеном капуту која носи веееликог шареног Деда Мраза. Припремите се, драги моји, велики и мали! Сигуран сам да ће она ноћас свим поклонима поделити по једно лепо, занимљиво дете!

Зачује се гласно песма „Звочићи, звончићи“ и сви излазе на сцену да се поклоне.

 Крај