Bio jednom jedan Maestro. Osećao se staro i usamljeno. Nije ostario od godina, ostario je od razočaranja i gorčine. Napustio je ljude. Nije im više verovao. A onda su i ljudi počeli da napuštaju njega. Među poslednjima su otišle Vera i Nada. A on nije ni primetio kada je postao namćor i kada je počeo sebi da govori: – Ako, šta će mi iko? Baš mi je dobro ovako. Nema ko da me nervira, da mi govori šta da radim, da me propitkuje, da stavlja primedbe na moje ponašanje. Ovako je najbolje.
Dane je provodio u polumraku, sedeći u svom ćošku, satima gledajući u kutiju koja je za sve imala spremne odgovore i stvarala iluzije, koju god da poželi. I tako su se smenjivali dani, godišnja doba, godine. Maestro to kao da nije ni primećivao. Nakon što bi prošlo vreme ručku – jednoj od retkih radosti koje su mu još preostale – Maestro bi ubrusom obrisao masne usne, otkinuo još jedan list na kalendaru, počešao bradu (Nije se brijao. Što bi? Ionako ga niko ne vidi.), a zatim stavio ubrus na sto i vratio se svojoj kutiji. Život mu je bio jednoličan, bez ikakvih izgleda da se nešto promeni. A on je upravo zbog toga imao neki čudan osećaj zadoljovoljstva, osećaj da je gospodar svoje sudbine, koju ne može da uzdrma nikakav Zanos, Uzbuđenje ili Lažna Nada…
Morate znati da Maestro nije uvek bio takav. Iako tako ne izgleda, nekoć je i on bio mlad, imao planove, žive želje, nade i snove. Ponekad se sećao svojih slavnih dana, kada je koncertrirao nasred pozornice. U njega su bili upereni reflektori, a publika ga je slušala bez daha, nakon čega bi se prolomio gromoglasan aplauz. To su bili dani. Ali što veći uzleti, to bolniji i dublji padovi…
Tog jutra Maestro se probudio kao i obično (budio se uvek u isto vreme), umio se i seo da nešto pojede. Pogled mu je odsutno šetao polumračnim prostorom. I tada ju je ugledao. Jedva se videla od krša koji ju je zaklanjao i prašine kojom je bila prekrivena. Neodlučno se odgegao do nje, pitajući se usput: – Što mi to treba? Pa moj život je i ovako savršen. Nema iznenađenja. Nema uzbuđenja. Sve je pod kontrolom. Ali violina ga je privlačila kao magnet i kao da mu je šaputala: – Priđi. Uzmi me. Tebe sam čekala. Za tebe sam se čuvala. Kao hipnotisan, bez misli, sagnuo se, uzeo je i oduvao sa nje oblak prašine. Pažljivo ju je osmotrio. Ni ona više nije bila mlada, ali je iz nje izvirala nekakva nestašnost i vedrina, neka neodoljiva provokacija. Hitro poput dečaka otišao je do prozora, otvorio žaluzine i pustio dnevnu svetlost u prostoriju. Zatim je pronašao meku krpu, seo sa violinom u krilu i pažljivo je obrisao. A onda je palcem nežno dotakao strunu i oslušnuo. Zvuk violine mu je otoplio srce i razvukao osmeh. Proželo ga je slatko uzbuđenje, za koje je bio zaboravio da postoji. Potražio je gudalo. Obrisao ga. Naslonio je violinu i gudalo na stolicu pored svoje i gledao ih dugo, dugo. (Morate znati da kod Maestra vreme nikud ne žuri. Ono stoji i razvlači se. Ono traje.) Hoće. Neće. Ma samo malo. Prostoriju su ispunili tihi nežni zvuci. Sunčev zrak se poigravao česticama prašine. Sve je dobilo neku novu magiju. Maestro više nije bio onaj starac od maločas. Gotovo da je ličio na dečaka.
Te večeri legao je radostan i rešen da sebe svakog dana nagradi druženjem sa violinom. Ne mnogo. Jedan sat posle ručka. Ne treba preterivati. Možda se previše veže. Ne, ne. Zna on kako je to opasno, to vezivanje. Otvoriće četvore oči. Ako vidi da ne može bez nje, zaustaviće se na vreme.
Jedva je dočekao jutro. Širom je otvorio prozore. Umio se, obrijao i pažljivo očešljao. Pre nego što će sesti da doručkuje, stavio je violinu na stolicu pored svoje, da mu pravi društvo. Pogledavali su se i osmehivali jedno na drugo. Trudio se da održi rutinu, ali sve je izgledalo nekako drugačije. Jedva je dočekao ručak. A onda – posle ručka – je duboko uzdahnuo. Ukrstio je prste, okrenuo dlanove i zapucketao ukrštenim prstima. Uzeo ju je pažljivo i gotovo pobožno i zasvirao. Ona je bila tako milozvučna i podatna. Nežni zvuci ispunili su prostor. Umalo da se zanese. Ali ne. Vreme je da je odloži.
Preuzeto sa: httpsi.ytimg.comviNS60nx-qtDgmaxresdefault.jpg2
Dani su odjednom počeli da prolaze brže. Njihovo zajedničko vreme više se nije držalo reda, letelo je i otimalo se, dolazilo u nevreme i nije želelo da se povuče. Maestro se trudio da održi kakvu takvu iluziju rutine, da makar prividno izgleda kao da je sve ostalo isto i kao da u njegovom životu nema pukotine kroz koju može da se provuče nekakav neočekivan i nekontrolisan događaj, koji bi mogao da ga uznemiri. Ponekad bi mu čak uspelo da poveruje u to. Ali strast je, gotovo neprimetno, ovladala njegovim bićem. Zvuci koje je proizvodio više nisu bili isključivo nežni, već su sve češće postajali zaneseni i neukrotivi, kao u ono vreme kad je vladao pozornicom. Više se nije znalo ko gospodari tim melodijama. Melodije su se otrgle i ni jedno ih više nije kontrolisalo. Kako je to bilo zanosno! Violina je uglavnom bila podatna i proizvodila željenu muziku. Ali dešavalo se i to, da Maestro ima na umu i u srcu jedne, a Violina druge note. Iz te igre nastajale su neverovatne pariture.
I, kao što je to Maestro oduvek znao – to je, mislio je, naprosto bilo neizbežno – jednog takvog dana kada njihove melodije nisu bile harmonične, kad se Maestro uzneo i izgubio kontrolu – a toga se, zapravo, oduvek plašio, toga nečeg tragičnog u svom karakteru – struna je pukla…
knjigoljupci 
Spremam se za maturski ispit i potrebna mi je Vasa pomoc. Zanima me ako mozete da mi pojasnite sta znaci objasniti umjetnicku funkciju u nekom tekstu (bilo to vezano za stilsku figuru, motiv ili pocetak teksta itd). Npr da se objasni umjetnicka funkcija pocetka svake strofe Petrarkine pjesme Blazen bio dan, noc i doba (Kanconijer)? Ili za Lovac u Zitu – Odredi lik koji se nalazi u ulozi pripovjedaca – objasni kakvi su umjetnicki efekti takvog pripovijednoga resenja. Uoci razliku izmedju naratora i autora? -Pisem Vam iz Crne Gore i mnogo biste mi pomogli jer mi je maturski ove nedelje.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Draga Saro,
Vrlo je kratko vreme za neki ozbiljniji pristup tvojim pitanjima i teško da ti mogu dati neke naročito upotrebljive, instant odgovore. Ipak, pokušaću.
1. Umetnička funkcija.
Sve što postoji u nekom tekstu ima neku svoju umetničku funkciju (ulogu, zadatak… da nam ukaže na neka dodatna, na prvi pogled nevidljiva značenja, da kod nas izazove određena raspoloženja, da nas navede na razmišljanja, da nam ukaže na neke veze između motiva ili junaka ili događaja ili činjenica…). Ako je reč o poeziji, tu može biti važan svaki glas, izbor reči, ponavljanje reči, redosled reči… pa čak i kada se neke očekivane reči iz nekog teksta izostavljaju i to može imati umetničku funkciju.
Da počnemo od glasa ili preciznije – foneme (pretpostavljam da su ti poznate glasovne stilske figure kao što su asonanca i aliteracija).
Izborom reči u kojima se učestalo ponavljaju određeni glasovi (bilo vokali, bilo konsonanti ili sonanti) pesnik pojačava čulni doživljaj, stvara željenu atmosferu i razvija čitavu sliku u našem umu. Ako uzmeš za primer Šantićevu pesmu „Veče na školju“ zapazićeš to i sama:
Prvi primer: (Čitaj polako i naglašeno.)
„PučinA plAvA spAvA, prohlAdni pAdA mrAk“ – Glas A je dubok, taman, otvoren, upućuje na beskraj i širinu i u savršenom je skladu sa beskrajnim, teškim, tamnim i ravnim morem koje se širi u nedogled. Dakle, umetnička funkcija ove stilske figure (asonance u kojoj dominira glas A) jeste da pojača doživljaj, da naglasi taj beskraj, jednoličnost, pa i ravnodušnost prirode prema onome što se unutar nje događa.
Drugi primer:
„VRh hRidi cRne tRne zadnji Rumeni zRak“ – I sama osećaš kako R (sada je to stilska figura aliteracija) podrhtava, kako hrapavo odskakuje, kao da se povređuje kotrljajući se preko oštrih vrhova nekih stena i možeš verovatno da zamisliš taj nežni rumeni zrak na izdisaju kako se bori da pređe preko neprijateljskog kamenitog okruženja. U tome je (uprošćeno rečeno) i bila funkcija ove aliteracije.
Izborom naročitih glasova pesnik stvara atmosferu, priprema nas za neku informaciju, pojačava stanje u kojem se nalazi lirski subjekt… Ako pročitaš pesmu do kraja shvatićeš u kakvoj je poziciji čovek koji se nalazi u središtu pesme i kako na naš doživljaj njegove sudbine i razmišljanja o mestu čoveka na ovom svetu utiču upotrebljeni glasovi.
Iz ovih primera vidiš kakvu umetničku funkciju u nekom tekstu mogu imati glasovi (foneme) kao najmanje jezičke jedinice.
Tako je i sa rečima (pa redom, i sa svim ostalim jezičkim jedinicama…)
U pesmi koju si pomenula, u 61. Petrarkinom sonetu, posebnu umetničku funkciju ima izbor reči i njihovo ponavljanje. Primetila si da se u svakoj strofi ponavlja reč „blažen“.
Ova reč ukazuje na osećanje potpune ispunjenosti srećom, zadovoljstvom, nežnošću… To je i pojam koji u sebi sadrži nešto sveto, kao božiji dar, blagoslovenost, a može značiti i osećanje potpunog spokojstva ili čak upokojenost (večni mir u smrti, što ćemo u ovim stihovima isključiti).
Funkcija motiva blaženosti (ili blaženstva) u ovim Petrarkinim stihovima je, po mom mišljenju, izražavanje duboke zahvalnosti Bogu za neopisivo osećanje sreće, za neizrecivi doživljaj lepote u susretu sa ljubavlju. Njegova ljubav ne može biti ostvarena, ne može biti uzvraćena, u tesnoj je vezi sa osećanjem bola i patnje, ali uprkos svemu ta ljubav je doživljena, što predstavlja neprocenjivo bogatstvo duše; ona je pesnikovo najsnažnije lično iskustvo i zato zaslužuje blagoslov.
Funkcija ovog motiva je i da poveže sve ostale motive i njihova značenja:
-U prvoj strofi primećuješ gotovo nasumično nabacane motive (čije nagomilavanje ukazuje na uzbuđenje, pomućenost svesti, pometenost, zbunjenost) – dan, mesec i doba, godina, čas i trenut, ono vreme, koji označavaju trenutak kada se dogodio sudbinski susret njegovog pogleda sa njena oka dva; motiv blažen ovde označava ushićenje zbog doživljaja ljubavi na prvi pogled.
-Luk i strele (Amorove), rane, patnje, u drugoj strofi, označavaju ljubavnu bol i patnju, ali i ta patnja zaslužuje blagoslov i zahvalnost; taj doživljaj je blažen jer predstavlja njemu jedino dostupan način da voli.
-Glasovi (vapaji ranjenog srca), uzdah, žudnja, suze, u trećoj strofi, označavaju čežnju koja ne prestaje; ta čežnja je blažena jer je podsticajna; uprkos tome što boli, ona lirskom subjektu (a u ovom slučaju i pesniku) daje snagu i želju za trajanjem, za obnavljanjem nade u ostvarenje ljubavi.
-U poslednjoj strofi pesnik blagoslovi hartije (pesnikove beležnice, pesmarice u kojima zapisuje stihove posvećene voljenoj ženi) i misao (koja je njena i ničija više) koja opsesivno ispunjava sve trenutke njegovog života; one su takođe dar od Boga, dakle blažene, jer predstavljaju nepresušni izvor pesničke inspiracije i brojnih soneta o Petrarkinoj ljubavi.
2. Pitala si me još i ovo: Odredi lik koji se nalazi u ulozi pripovjedača u romanu Lovac u Žitu – objasni kakvi su umjetnički efekti takvog pripovijednoga rešenja. Uoči razliku između naratora i autora?
U romanu „Lovac u žitu“ imamo primer fiktivnog pripovedača. On ima svoje ime, svoj karakter, sistem vrednosti, specifično psihičko i emotivno stanje kroz koje filtrira i oblikuje sve teme i motive obuhvaćene pripovedanjem. To je glavni junak, Holden Kolfild, koji pripoveda kao nepouzdani pripovedač u prvom licu predočavajući nam sopstveni doživljaj stvarnosti u kojoj živi, mnogo više nego događaje u kojima je učestvovao. S vremena na vreme Selindžer koristi i tehniku toka svesti, čime umetnički pojačava psihičko stanje glavnog junaka (on često skače sa teme na temu, sa događaja na događaj, ne dovršava započetu priču, vraća se na započeto…) Uvodeći ovakvog pripovedača pisac briše granicu između čitaoca i aktera radnje i stvara privid spontanosti i autentičnosti priče i junaka koji tu priču pripoveda. U tu svrhu on koristi žargon, kolokvijalni govor, psovke, prekinute rečenice…, dočaravajući način govora jednog smušenog , nezadovoljnog, buntovnički nastrojenog adolescenta.
3. Razlika između pripovedača/autora i naratora je u tome što se pripovedač ne skriva iza neke druge uloge; on je naprosto kazivač neke radnje koju saopštava u trećem licu kao sveznajući pripovedač (zna sve o događajima i junacima, zna šta ko u priči misli i oseća, zna kojim su se redosledom zbili događaji…). Ponekad čak autori književnih dela potpuno demistifikuju svoju ulogu pripovedača ubacujući u svoje pripovesti lične komentare koji ih razotkrivaju kao pisce, ali se odmah potom vraćaju na kazivanje radnje.
Naratori su likovi iz književnih dela kojima pisci daju ulogu pripovedača. Kao „svedoci“ ili „učesnici“ događaja o kojima pripovedaju, naratori obično govore u prvom licu, sagledavajući stvari iz lične perspektive (mada mogu pripovedati i u trećem licu). Naratori su uglavnom nepouzdani pripovedači jer im, kao pripadnicima tog sveta (fiktivnog sveta književnog dela) o kom pripovedaju, nije data mogućnost da znaju ono što nisu u stanju da sami vide, saznaju ili zaključe.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Hvala Vam punoo na pomoci! Mnogo ste mi pomogli zaista i izvinite sto sam Vam oduzela vrijeme, bas sam imala dileme oko svega ovoga i sada dosta bolje razumijem sustinu stvari. Hvala Van jos jednom na ovako dugom i detaljnom odgovoru! Vas sajt mi je mnogo pomogao u pripremama za maturski ispit. Svidja mi se sto se vi najmanje bazirate na prepricavanje djela koje se moze naci na bilo kom sajtu, a mnogo vise na onom sto nam traze u skoli, na detaljnu analizu, sustinu, motive, poruke koje krije neko djelo i razumijevanje samog djela..
Pozdrav Sara 🙂
Свиђа ми сеLiked by 1 person
Hvala na lepim rečima, Saro! Sve što si navela u potpunosti se poklapa sa mojim namerama; svi moji tekstovi podrazumevaju da učenici čitaju književna dela, a ja nastojim samo da vam pomognem u njihovom tumačenju i razumevanju. Drago mi je što sam ti pomogla i nadam se da si na dobrom putu da samostalno otkrivaš mnogobrojne slojeve značenja i poruke koje se kriju u svakom dobrom štivu. Najlepše u knjigama je upravo ono što se krije ispod površine, a to moraš sama da otkrivaš.
Želim ti odličan uspeh na maturi!
Свиђа ми сеСвиђа ми се