Архиве ознака: contemporary literature

Ако нисте прочитали, предлажем – Пећину

Фотографија позајмљена са: http://www.navodi.com/2018/01/usamljeni-moreplovci-2/

Да ли сте прочитали било коју књигу коју је написао Жозе Сарамаго? Ако нисте, предлажем вам да почнете од романа „Пећина“, мада знам да би вас магија његовог приповедања једнако очарала и у сусрету са „Седам сунаца и седам луна“, „Годином смрти Рикарда Реиша“, „Јеванђељем по Исусу Христу“, „Путовањем једног слона“ или било којом другом, да не набрајам, пошто је низ подугачак. А зашто вам, за први сусрет са Сарамагом, предлажем овај роман? Зато што ми он изгледа као најпријемчивије штиво уз које ћете се, лако и без много отпора, привикнути на специфичну пишчеву синтаксу и нарочита правописна „правила“ по којима је препознатљив. Понесени топлом и блиском људском причом о великом малом човеку у епохи глобализације, убрзо ћете престати да тражите очекиване тачке, знакове навода,  упитнике… тамо где их код Сарамага нема. Уронићете у бујицу његових мисли које пониру много дубље него што нам, на први поглед, открива једноставна фабула.

Роман „Пећина“ је заправо алегорија, са недвосмисленом алузијом на истоимену алегорију о обезумљеном човечанству заточеном у свету привида и обмана, коју је у свом филозофском делу  „Држава“ употребио Платон. Успостављајући тематску везу са овим античким штивом писац снажно појачава утисак да је човек, откад постоји, па до данашњег дана, непрекидно изложен силама које теже да у њему пониште управо оно што га као врсту чини вредним постојања. Код Платона, те силе имају сврху да покрену оно божанско у људском бићу, подстакну га на развој и упуте на пут самоспознаје; у Сарамаговој „пећини“, међутим, човек је изложен привиду који га води ка губитку свести о томе ко је заправо и каква је његова сврха на овом свету.  Манипулисано човечанство одриче се способности да мисли, спознаје, разуме и одлучује, отупљује урођени нагон да трага за истином, да ствара… Ово је сведочење о времену у којем управо живимо, о ери дехуманизације, глобалних корпорација, диктатуре профита и интереса невидљивих моћника „новог светског поретка“, чије жртве постајемо свакодневно и неосетно, на безброј начина.

У средишту приче је, ипак, Човек који није заборавио на идеју добра, који се није одрекао сопственог идентитета и аутентичности, и који, упркос егзистенцијалној угрожености, одбија да прихвати поништавање границе између истине и обмане.

Верујем да ће одломци који следе у вама подстаћи жељу да „слагалицу“ склопите у потпуности.

 

Одломци из романа „Пећина“,  Ж. Сарамаго

 

Човек који вози камионет зове се Сипријано Алгор, по занимању је грнчар и има шездесет и четири године, премда делује млађи. Онај што седи поред њега, то му је зет, зове се Марсал Гашо, и још није навршио тридесету. У сваком случају, по лицу му нико ни толико не би дао. Као што се већ могло приметити, и један и други носе прилепљена уз лично име необична презимена чије порекло, значење и узрок не познају. Највероватније је да би се обојица згра- нули ако би икада сазнали да реч алгор значи јаку дрхтавицу, језу која најављује грозницу, а да гашо није ни мање ни више него део волујског врата на који се ставља јарам. Млађи носи униформу, али није наоружан. Старији на себи има цивилну јакну и панталоне које се колико-толико слажу, кошуља му је строго закопчана до грла, без кравате. Шаке које управљају воланом велике су и снажне, сељачке, али упркос томе можда због свакодневног додира са житком глином, што је неизоставни део његовог заната, у себи носе неку нежност.

***

Тада Сипријано Алгор рече, Не брини, стижемо на време, Не бринем, одговори зет, невешто прикривајући нервозу, Знам, то се тако само каже, рече Сипријано Алгор. Скренуо је у једну паралелну улицу којом се обавља локални саобрачај, Хајдмо овуда пречицом, рече, а ако нас полиција буде питала зашто смо скренули са главног пута, сети се договора, треба нешто да завршимо у једној од ових фабрика пре но што стигнемо у град. Марсал Гашо уздахну дубоко, кад год би саобраћај постао гушћи, таст би, пре или касније, кренуо неком пречицом. Једино га је забрињавала могућност да таст заборави да скрене на време. Срећом, упркос стрепњама и упозорењима, полиција их никада није зауставила. Једног дана ће морати да схвати да више нисам дете, помисли Марсал, да не мора сваки пут да ме подсећа на причу о послу који треба да обавимо у фабрикама. Ни једном ни другом није падало на памет да је управо униформа чувара Центра, коју је Марсал Гашо носио, била главни разлог што им је саобраћајна полиција гледала кроз прсте, да то није била последица пуке случајности или луде среће, како би вероватно одговорили када би их неко питао зашто мисле да их никада до сада нису казнили. А прави одговор би знао и Марсал Гашо, кад би којим случајем пред тастом испољио ауторитет који му униформа даје, а знао би и Сипријано Алгор, када би којим случајем почео да разговара са зетом с мање ироничне попустљивости. Жива је истина да нити младост зна шта може, нити старост може оно што зна.

*** Наставите са читањем

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Ако нисте читали, предлажем – Провидне приче

Фотографија позајмљена са: https://dereta.rs/cached/dereta.rs/Images/Ljudmila-Ulicka-000048103154.jpg

 

 

Зашто треба да прочитате макар нешто што је написала Људмила Улицка? Зато што је њена мисао течна и јасна као вода, реченица истовремено интелектуално провокативна и лака, лежерна као добра шала, а ткиво њених текстова примамљиво и магнетски привлачно попут интриге.  Уместо да вас убеђујем, предлажем вам да прочитате увод у њене „Провидне приче“. Уверена сам да ћете пожелети да прочитате и остатак.

 

Провидне приче

Може ли се поредити велика мушка лаж, стратешка, испланирана, стара као Каинова реч, са милим женским лагањем у којем нема никаквог предумишљаја, чак ни користи?

Ево, на пример, царски пар Одисеј и Пенелопа. Царство додуше није велико, око триста палата, невелики посед. На пашњаку козе – о кокошима ни говора, изгледа да их још нису одомаћили – царица прави сир и тка отираче, пардон, покриваче… Она је, истина, из угледне породице, тата ради као цар, а сестра од стрица је она иста Јелена због које се одиграо најсвирепији рат у давна времена. Узгред, Одисеј је такође био један од претендената на Јеленину руку, али – лукавац! – измерио је „про” и „цонтра” и није се оженио најлепшом од свих жена, звездом над звездама сумњивих моралних назора, већ кућевном Пенелопом, која је до старости свима дојадила својом демонстративном и још тада старомодном супружничком верношћу. И то у време када се он, чувен по својим „вештим домишљањима”, по лукавству и подмуклости спреман да конкурише боговима – како га оцењује сама Атена Палада – претвара да се враћа кући. Десетлећима он пегла Средоземно море, отима свете реликвије, заводи чаробнице, царице и њихове служавке – митски лажов оних препотопских времена када су точак, весло и преслица већ били измишљени, али још не и савест. На крају крајева, сами богови одлучују да организују његов повратак на Итаку, јер постоји бојазан да ако му не помогну вратиће се у своје село сам, упркос судбини, и тако посрамити Олимпијце… Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Maestro i violina

Darinka Kovačević

Bio jednom jedan Maestro. Osećao se staro i usamljeno. Nije ostario od godina, ostario je od razočaranja i gorčine. Napustio je ljude. Nije im više verovao. A onda su i ljudi počeli da napuštaju njega. Među poslednjima su otišle Vera i Nada. A on nije ni primetio kada je postao namćor i kada je počeo sebi da govori: – Ako, šta će mi iko? Baš mi je dobro ovako. Nema ko da me nervira, da mi govori šta da radim, da me propitkuje, da stavlja primedbe na moje ponašanje. Ovako je najbolje.

Dane je provodio u polumraku, sedeći u svom ćošku, satima gledajući u kutiju koja je za sve imala spremne odgovore i  stvarala iluzije, koju god da poželi. I tako su se smenjivali dani, godišnja doba, godine. Maestro to kao da nije ni primećivao. Nakon što bi prošlo vreme ručku – jednoj od retkih radosti koje su mu još preostale – Maestro bi ubrusom obrisao masne usne, otkinuo još jedan list na kalendaru, počešao bradu (Nije se brijao. Što bi? Ionako ga niko ne vidi.), a zatim stavio ubrus na sto i vratio se svojoj kutiji. Život mu je bio jednoličan, bez ikakvih izgleda da se nešto promeni. A on je upravo zbog toga imao neki čudan osećaj zadoljovoljstva, osećaj da je gospodar svoje sudbine, koju ne može da uzdrma nikakav Zanos, Uzbuđenje ili Lažna Nada…

Morate znati da Maestro nije uvek bio takav. Iako tako ne izgleda, nekoć je i on bio mlad, imao planove, žive želje, nade i snove. Ponekad se sećao svojih slavnih dana, kada je koncertrirao nasred pozornice. U njega su bili upereni reflektori, a publika ga je slušala bez daha, nakon čega bi se prolomio gromoglasan aplauz. To su bili dani. Ali što veći uzleti, to bolniji i dublji padovi…

Tog jutra Maestro se probudio kao i obično (budio se uvek u isto vreme), umio se i seo da nešto pojede. Pogled mu je odsutno šetao polumračnim prostorom. I tada ju je ugledao. Jedva se videla od krša koji ju je zaklanjao i prašine kojom je bila prekrivena. Neodlučno se odgegao do nje, pitajući se usput: – Što mi to treba? Pa moj život je i ovako savršen. Nema iznenađenja. Nema uzbuđenja. Sve je pod kontrolom. Ali violina ga je privlačila kao magnet i kao da mu je šaputala: – Priđi. Uzmi me. Tebe sam čekala. Za tebe sam se čuvala. Kao hipnotisan, bez misli, sagnuo se, uzeo je i oduvao sa nje oblak prašine. Pažljivo ju je osmotrio. Ni ona više nije bila mlada, ali je iz nje izvirala nekakva nestašnost i vedrina, neka neodoljiva provokacija. Hitro poput dečaka otišao je do prozora, otvorio žaluzine i pustio dnevnu svetlost u prostoriju. Zatim je pronašao meku krpu, seo sa violinom u krilu i pažljivo je obrisao. A onda je palcem nežno dotakao strunu i oslušnuo. Zvuk violine mu je otoplio srce i razvukao osmeh. Proželo ga je slatko uzbuđenje, za koje je bio zaboravio da postoji. Potražio je gudalo. Obrisao ga. Naslonio je violinu i gudalo na stolicu pored svoje i gledao ih dugo, dugo. (Morate znati da kod Maestra vreme nikud ne žuri. Ono stoji i razvlači se. Ono traje.) Hoće. Neće. Ma samo malo. Prostoriju su ispunili tihi nežni zvuci. Sunčev zrak se poigravao česticama prašine. Sve je dobilo neku novu magiju. Maestro više nije bio onaj starac od maločas. Gotovo da je ličio na dečaka.

Te večeri legao je radostan i rešen da sebe svakog dana nagradi druženjem sa violinom. Ne mnogo. Jedan sat posle ručka. Ne treba preterivati. Možda se previše veže. Ne, ne. Zna on kako je to opasno, to vezivanje. Otvoriće četvore oči. Ako vidi da ne može bez nje, zaustaviće se na vreme.

Jedva je dočekao jutro. Širom je otvorio prozore. Umio se, obrijao i pažljivo očešljao. Pre nego što će sesti da doručkuje, stavio je violinu na stolicu pored svoje, da mu pravi društvo. Pogledavali su se i osmehivali jedno na drugo. Trudio se da održi rutinu, ali sve je izgledalo nekako drugačije. Jedva je dočekao ručak. A onda – posle ručka – je duboko uzdahnuo. Ukrstio je prste, okrenuo dlanove i zapucketao ukrštenim prstima. Uzeo ju je pažljivo i gotovo pobožno i zasvirao. Ona je bila tako milozvučna i podatna. Nežni zvuci ispunili su prostor. Umalo da se zanese. Ali ne. Vreme je da je odloži.

Preuzeto sa: httpsi.ytimg.comviNS60nx-qtDgmaxresdefault.jpg2

Dani su odjednom počeli da prolaze brže. Njihovo zajedničko vreme više se nije držalo reda, letelo je i otimalo se, dolazilo u nevreme i nije želelo da se povuče. Maestro se trudio da održi kakvu takvu iluziju rutine, da makar prividno izgleda kao da je sve ostalo isto i kao da u njegovom životu nema pukotine kroz koju može da se provuče nekakav neočekivan i nekontrolisan događaj, koji bi mogao da ga uznemiri. Ponekad bi mu čak uspelo da poveruje u to. Ali strast je, gotovo neprimetno, ovladala njegovim bićem. Zvuci koje je proizvodio više nisu bili isključivo nežni, već su sve češće postajali zaneseni i neukrotivi, kao u ono vreme kad je vladao pozornicom. Više se nije znalo ko gospodari tim melodijama. Melodije su se otrgle i ni jedno ih više nije kontrolisalo. Kako je to bilo zanosno! Violina je uglavnom bila podatna i proizvodila željenu muziku. Ali dešavalo se i to, da Maestro ima na umu i u srcu jedne, a Violina druge note. Iz te igre nastajale su neverovatne pariture.

I, kao što je to Maestro oduvek znao – to je, mislio je, naprosto bilo neizbežno – jednog takvog dana kada njihove melodije nisu bile harmonične, kad se Maestro uzneo i izgubio kontrolu – a toga se, zapravo, oduvek plašio, toga nečeg tragičnog u svom karakteru – struna je pukla…

4 коментара

Објављено под Кутак за читање

Metamorfoze Gregora Samse

Retko koji poštovalac knjiga nije čuo za Kafkine Metamorfoze i njegovog junaka Gregora Samsu. Prošao je čitav vek od Samsinog prvog preobražaja i prvih pitanja koja nam je na razmatranje ostavio ovaj,  samo na prvi pogled, neobičan „slučaj“ u ljudskoj vrsti viđenoj Kafkinim očima. Dovoljno je da se osvrnemo oko sebe i uvidimo da smo još uvek daleko od odgovora na ta pitanja. Šta sve može biti i postati čovek i kakvi  su razlozi koji nas nagone na preobražaje u kojima zaboravljamo ko smo bili, šta smo postali, čemu težimo…? Ipak, ako smo pomislili da je Samsa zauvek upokojen poslednjom rečenicom Kafkine priče, prevarili smo se. Proces pretvaranja još uvek traje, a kraj je neizvestan…

Pred vama su dva odlomka, jedan iz Kafkine, a drugi iz Murakamijeve priče o istom junaku. Tek da vam zagolicaju radoznalost i želju da pročitate obe.

Preobražaj

Franc Kafka

Preuzeto sa: https://hiperboreja.blogspot.rs/2013/09/preobrazaj-franc-kafka.html

Kad se Gregor Samsa jednog jutra prenuo iz nemirnih snova, ugledao je sebe u postelji pretvorenog u ogromnu bubu.

Gregor je bio trgovački putnik i tog je jutra morao na posao kao i uvek jer je izdržavao celu porodicu. Gledao je po sobi i pogled mu se zadržao na jednoj slici koja je visila iznad radnog stola. Bila je to neka ilustracija koju je isekao iz novina i stavio je u lep pozlaćeni ram. Otac i majka su bili stari a sestra je imala 17 godina i bila je još mlada. Između ostalog Gregorov otac je dugovao neki novac Gregorovom šefu i zato je ovaj morao da trpi maltretiranja, bar dok ne vrati dug. Kasnio je na posao, prvo što se uspavao a drugo pošto se u svom novom telu teško snalazio i pošto je bio okrenut na leđa, nikako nije mogao da ustane iz kreveta već čitav sat. Majka, otac i sestra su mu uzalud kucali na vrata terajući ga da ustane, on je u početku govorio da će uskoro i da ne brinu, mada ga nisu čuli iako je on odgovarao. Čuo je i prokuristu koji je lično došao da se raspita zašto Gregor nije došao na posao. U pokušaju da ustane udario je glavu, ali je nekako uspeo da padne sa kreveta nepovređen, uspravio se uz pomoć ormana pa se bacio do stolice i nekako sa stolicom prišao vratima. Za to vreme, majka je govorila da je on sigurno bolestan jer za 5 godina koliko radi nije izostao sa posla nikada i otac je dok je umirivao poslodavca poslao ćerku po doktora, a služavku po bravara. Gregor je nekako ustima uspeo da otvori vrata i kada su ga videli, majka je pala u nesvest, prokurista je , a otac je uzeo štap i počeo da juri Gregora u svoju sobu nazad. U toj jurnjavi nije vodio računa da ne povredi Gregora te ga je, pošto je ovaj bio toliko širok da nije mogao onako položen na sve noge, kako uostalom bube i hodaju, da prođe kroz vrata nego se zaglavio – otac ga je na silu ugurao u sobu i pritom mu povredio nogu i trup. Raskrvavljen, Gregor je ležao u sobi u nesvesti. Otac zalupi vrata štapom i najzad se sve utiša.

Integralni tekst možete pročitati na: http://ss-amkaramaneo-vis.skole.hr/upload/ss-amkaramaneo-vis/images/static3/952/File/kafka_preobrazaj.pdf

 

Zaljubljeni Samsa

Haruki Murakami

Probudio se otkrivši da je doživeo preobražaj i postao Gregor Samsa.

U krevetu leži na leđima, gleda u plafon. Treba vremena da se oči prilagode na nedostatak svetlosti. Plafon izgleda obično, kao svaki plafon. Nekada je bio okrečen u belo, ili možda svetlo krem. Godine prašine i prljavštine dale su mu boju pokvarenog mleka. Nije imao nikakav ukras, nikakvu izrazitu osobinu. Nema argumenta, nema poruke. Ispunjava svoju strukturnu ulogu ali ne teži ničemu više.

Na jednoj strani sobe, sa njegove leve strane, postoji visok prozor, ali bez zavese, a preko okna su prikovane debele daske. Nekoliko centimetara proreda je ostavljeno između horizontalnih dasaka, da li namerno ili ne, nije bilo jasno. Zraci jutarnjeg sunca sijali su kroz otvore, bacajući red blještavih paralelnih linija na pod. Zašto je prozor zabarikadiran tako grubo? Neka velika oluja ili tornado u najavi? Ili da se spreči nečiji ulazak? Ili da se onemogući da neko izađe? (Možda on?)

Još uvek na leđima, polako okreće glavu i ispituje ostatak prostorije. Vidi da nema nameštaja, osim kreveta na kome leži. Nema komode, ni stola, nema stolice. Nema slike, sata, ni ogledala na zidu. Nema lampe ni svetla. Niti razaznaje ikakav tepih ili prostirku na podu. Samo golo drvo. Zidovi su prekriveni tapetama složenog dizajna, toliko starim i izbledelim da je na slabom svetlu skoro nemoguće videti detalje šare.

Soba je možda nekada bila normalna spavaća soba. A sada su svi tragovi ljudskog života uklonjeni. Jedini ostatak je njegov usamljeni krevet u centru prostorije. Bez postelje. Nema čaršafa, ni pokrivača, ni jastuka. Samo prastari dušek.

Samsa nema pojma gde se nalazi, ni šta da radi. Zna samo da je sada ljudsko biće čije je ime Gregor Samsa. A kako on to zna? Možda mu je neko šapnuo dok je spavao? Ali ko je bio pre nego što je postao Gregor Samsa? Šta je bio?

 

Integralni tekst možete pročitati na: http://www.balkanmagazin.net/knjizevnost-i-knjige/cid147-76610/haruki-murakami-zaljubljeni-samsa

ili na: http://www.newyorker.com/magazine/2013/10/28/samsa-in-love

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Крадем реченицу

 

2016-11-03_211536

fft22_mf1349534

Фотографија позајмљена са: http://conlenostreidee.altervista.org/jodi-harvey-brown-sue-sculture-carta/

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Propuštena prilika

Letnji dan. Omorina. Vreme se zaustavilo. Nigde žive duše. Jedino kod nas pršti od životne radosti. Širom otvoreni prozori i vrata, prijatna muzika, smeh. Okolo razbacani albumi sa slikama. Reči pljušte. Pa ustuknu pred naletom osećanja. Dugo se nismo videli. Toliko toga se dogodilo u međuvremenu.
– Gospoja, gospoja!
Izlazim da vidim ko to doziva, barem onaj vidljivi deo mene. Onaj nevidljivi još uvek sedi na kauču u dnevnoj sobi i učestvuje u razgovoru. Scena je  nadrealna. Upekla zvezda. Gori asfalt. Slika treperi. Zaglušujući zvuk zrikavaca. Zaklanjam oči od sunca.
– Imate li neke stare postole za mene, moje su se pokidale. Ne mogu bosa.
– Koji broj? – pitam.
Pogledam oko sebe. Cipela koliko hoćeš: Sanjine, Damirove, Tamarine, moje. I mamine drvene natikače sa malom štiklom i šljokicama, baš kakve je volela. Kad ih pogledam, vidim u njima mamino stopalo sa nalakiranim noktima. Ne mogu. Ne mogu ih dati.
Lakonski se izvinim ženi: – Ne, nemam. Žao mi je. – i vratim se i nastavim tamo gde sam maločas stala.

Kasno te večeri, kad se sve umirilo i polegalo, otvorim mašinu za šivenje i na mene se obruše cipele, na desetine. Niko ih nikada neće obuti. Pred očima mi se odmotavao film, kadar po kadar. I ta žena, koja je došla niotkuda. Kao božji izaslanik koga nisam prepoznala. Kao  iskušenje. Kao ispit. Nisam položila.

                                                                                                                                                     Darinka Kovačević

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање