Bio jednom jedan Maestro. Osećao se staro i usamljeno. Nije ostario od godina, ostario je od razočaranja i gorčine. Napustio je ljude. Nije im više verovao. A onda su i ljudi počeli da napuštaju njega. Među poslednjima su otišle Vera i Nada. A on nije ni primetio kada je postao namćor i kada je počeo sebi da govori: – Ako, šta će mi iko? Baš mi je dobro ovako. Nema ko da me nervira, da mi govori šta da radim, da me propitkuje, da stavlja primedbe na moje ponašanje. Ovako je najbolje.
Dane je provodio u polumraku, sedeći u svom ćošku, satima gledajući u kutiju koja je za sve imala spremne odgovore i stvarala iluzije, koju god da poželi. I tako su se smenjivali dani, godišnja doba, godine. Maestro to kao da nije ni primećivao. Nakon što bi prošlo vreme ručku – jednoj od retkih radosti koje su mu još preostale – Maestro bi ubrusom obrisao masne usne, otkinuo još jedan list na kalendaru, počešao bradu (Nije se brijao. Što bi? Ionako ga niko ne vidi.), a zatim stavio ubrus na sto i vratio se svojoj kutiji. Život mu je bio jednoličan, bez ikakvih izgleda da se nešto promeni. A on je upravo zbog toga imao neki čudan osećaj zadoljovoljstva, osećaj da je gospodar svoje sudbine, koju ne može da uzdrma nikakav Zanos, Uzbuđenje ili Lažna Nada…
Morate znati da Maestro nije uvek bio takav. Iako tako ne izgleda, nekoć je i on bio mlad, imao planove, žive želje, nade i snove. Ponekad se sećao svojih slavnih dana, kada je koncertrirao nasred pozornice. U njega su bili upereni reflektori, a publika ga je slušala bez daha, nakon čega bi se prolomio gromoglasan aplauz. To su bili dani. Ali što veći uzleti, to bolniji i dublji padovi…
Tog jutra Maestro se probudio kao i obično (budio se uvek u isto vreme), umio se i seo da nešto pojede. Pogled mu je odsutno šetao polumračnim prostorom. I tada ju je ugledao. Jedva se videla od krša koji ju je zaklanjao i prašine kojom je bila prekrivena. Neodlučno se odgegao do nje, pitajući se usput: – Što mi to treba? Pa moj život je i ovako savršen. Nema iznenađenja. Nema uzbuđenja. Sve je pod kontrolom. Ali violina ga je privlačila kao magnet i kao da mu je šaputala: – Priđi. Uzmi me. Tebe sam čekala. Za tebe sam se čuvala. Kao hipnotisan, bez misli, sagnuo se, uzeo je i oduvao sa nje oblak prašine. Pažljivo ju je osmotrio. Ni ona više nije bila mlada, ali je iz nje izvirala nekakva nestašnost i vedrina, neka neodoljiva provokacija. Hitro poput dečaka otišao je do prozora, otvorio žaluzine i pustio dnevnu svetlost u prostoriju. Zatim je pronašao meku krpu, seo sa violinom u krilu i pažljivo je obrisao. A onda je palcem nežno dotakao strunu i oslušnuo. Zvuk violine mu je otoplio srce i razvukao osmeh. Proželo ga je slatko uzbuđenje, za koje je bio zaboravio da postoji. Potražio je gudalo. Obrisao ga. Naslonio je violinu i gudalo na stolicu pored svoje i gledao ih dugo, dugo. (Morate znati da kod Maestra vreme nikud ne žuri. Ono stoji i razvlači se. Ono traje.) Hoće. Neće. Ma samo malo. Prostoriju su ispunili tihi nežni zvuci. Sunčev zrak se poigravao česticama prašine. Sve je dobilo neku novu magiju. Maestro više nije bio onaj starac od maločas. Gotovo da je ličio na dečaka.
Te večeri legao je radostan i rešen da sebe svakog dana nagradi druženjem sa violinom. Ne mnogo. Jedan sat posle ručka. Ne treba preterivati. Možda se previše veže. Ne, ne. Zna on kako je to opasno, to vezivanje. Otvoriće četvore oči. Ako vidi da ne može bez nje, zaustaviće se na vreme.
Jedva je dočekao jutro. Širom je otvorio prozore. Umio se, obrijao i pažljivo očešljao. Pre nego što će sesti da doručkuje, stavio je violinu na stolicu pored svoje, da mu pravi društvo. Pogledavali su se i osmehivali jedno na drugo. Trudio se da održi rutinu, ali sve je izgledalo nekako drugačije. Jedva je dočekao ručak. A onda – posle ručka – je duboko uzdahnuo. Ukrstio je prste, okrenuo dlanove i zapucketao ukrštenim prstima. Uzeo ju je pažljivo i gotovo pobožno i zasvirao. Ona je bila tako milozvučna i podatna. Nežni zvuci ispunili su prostor. Umalo da se zanese. Ali ne. Vreme je da je odloži.
Preuzeto sa: httpsi.ytimg.comviNS60nx-qtDgmaxresdefault.jpg2
Dani su odjednom počeli da prolaze brže. Njihovo zajedničko vreme više se nije držalo reda, letelo je i otimalo se, dolazilo u nevreme i nije želelo da se povuče. Maestro se trudio da održi kakvu takvu iluziju rutine, da makar prividno izgleda kao da je sve ostalo isto i kao da u njegovom životu nema pukotine kroz koju može da se provuče nekakav neočekivan i nekontrolisan događaj, koji bi mogao da ga uznemiri. Ponekad bi mu čak uspelo da poveruje u to. Ali strast je, gotovo neprimetno, ovladala njegovim bićem. Zvuci koje je proizvodio više nisu bili isključivo nežni, već su sve češće postajali zaneseni i neukrotivi, kao u ono vreme kad je vladao pozornicom. Više se nije znalo ko gospodari tim melodijama. Melodije su se otrgle i ni jedno ih više nije kontrolisalo. Kako je to bilo zanosno! Violina je uglavnom bila podatna i proizvodila željenu muziku. Ali dešavalo se i to, da Maestro ima na umu i u srcu jedne, a Violina druge note. Iz te igre nastajale su neverovatne pariture.
I, kao što je to Maestro oduvek znao – to je, mislio je, naprosto bilo neizbežno – jednog takvog dana kada njihove melodije nisu bile harmonične, kad se Maestro uzneo i izgubio kontrolu – a toga se, zapravo, oduvek plašio, toga nečeg tragičnog u svom karakteru – struna je pukla…
„Akvamarin“ je distopijska pripovest čija se radnja dešava u budućnosti, gotovo vek i po udaljenoj od vremena u kojem živimo. 
knjigoljupci 
