У периодизацији књижевности појам савремена књижевност није у свим европским земљама истоветно, јасно и строго временски одређен, али у већини историја књижевности под овим појмом подразумева се књижевно стваралаштво од краја Другог светског рата до данас.
Дешава се и да неко дело, настало у давној прошлости, сматрамо савременим, или још боље – свевременим, због свевремености тематике којом се бави, због непролазних питања и проблема са којима се суочавају његови јунаци, због уметничког мајсторства које превазилази књижевна обележја епохе у којој је дело настало… Поједностављено – док год нека књижевна дела живо учествују у савременом културном животу, док их људи читају и проналазе повезаност са њиховим садржајем, карактерима и судбинама јунака, проблемима, идејама, мотивима… и док та дела утичу на стваралаштво писаца нових генерација или нам помажу да објаснимо неке појаве у књижевности нашег времена, можемо их сматрати савременим. Књижевност је (у дословном значењу) савремена у времену у којем је настала, али је једнако актуелна и у будућим временима у којима још увек траје интересовање и потреба за њом. Ипак, како би се избегле нејасноће у разумевању, потребно је поставити неку временску границу.
У српској књижевности, под појмом савремена књижевност подразумевају се књижевна дела која су настајала од краја Другог светског рата до наших дана. Ипак, при вредновању књижевног стваралаштва, успоставља се разлика између дела насталих током првих послератних година и књижевности која се развијала од педесетих година двадесетог века наовамо.
(Српска књижевност која је настајала непосредно после Другог светског рата, од 1945. до 1950., била је под снажним утицајем комунистичке идеологије, политички усмеравана, усредсређена на теме о обнови порушене земље, патриотска и револуционарна, патетична, понекад и пропагаторска, без истинског личног надахнућа, па је тешко наћи књижевна дела из овог периода која су достигла висок уметнички домет. У ово време су стварали Радован Зоговић, Скендер Куленовић, Бранко Ћопић, Душан Костић, Јован Поповић, Мира Алечковић… али њихова дела која завређују пажњу не потичу из овог периода. Тек после 1948. године, након политичког разилажења са Совјетским Савезом, књижевност се ослобађа образаца који су јој одузимали креативност и аутентичност и многи песници се враћају својим личним инспирацијама и стиловима изражавања.
У ово послератно време, ипак, нису сви стварали по истом обрасцу. Упоредо са онима који су сматрали да својим делом треба да доприносе буђењу оптимизма и подстицању на обнову земље у новом, социјалистичком поретку, стварали су и традиционално оријентисани песници као што су Аница Савић-Ребац, Вељко Петровић, Велимир Живојиновић Масука… Било је и нежних субјективних лиричара попут Славка Вукосављевића и Светислава Мандића, али и песника боема међу којима се издвајају Слободан Марковић и Бранко В. Радичевић. Многи песници надреалисти, који су својим делом обележили међуратни период у српској књижевности, наставили су да стварају у истом духу и након рата; међу њима су Милан Дединац, Душан Матић, Александар Вучо, Марко Ристић и Оскар Давичо.)
Песници који су након 1950. године начинили стваралачки преокрет и освојили право да се и данас називају савременим књижевницима били су Миодраг Павловић и Васко Попа. Миодраг Павловић објавио је 1952. збирку под називом 87 песама, а Васко Попа је објавио збирку Кора, 1953. године. Њихова дела су због своје модерности и авангардизма изазвала бројне полемике у културној јавности тог доба. Интелектуална дубина њихове поезије, нове метафоре и симболи, нови приступ језику као изражајном средству, осуђивани су као појава која нарушава склад и подрива установљене естетске вредности у српској књижевности, као неразумљиво трабуњање које је само себи сврха.
По речима професора Новице Петковића, Попини савременици нису били у стању да разумеју лирику у којој нема оних основних обележја старе лирике као што су субјективност, лична осећања и емоционалне конотације у песничком језику. Предмете из човекове околине Попа описује хладно и прецизно, па нису сви читаоци били у стању да препознају и разумеју извесно смисаоно померање које те његове описе чини метафоричним; његове слике изражавају нелагодност, стрепњу, страх и угроженост. Попа уобличава искуство савременог градског човека, национално осећање и искуства, прасловенско памћење, али ствара и универзалне симболичке слике које плене не само домаће него и стране читаоце. Зато је Попа већ за живота постао не само највише превођени српски песник него и један од најпознатијих европских песника.
(Попине најпознатије збирке песама: Кора, 1953, Усправна земља, 1972, Вучја со, 1976, Споредно небо, 1968. Широј читалачкој публици познате су његове песме Очију твојих да није, Врати ми моје крпице, Манасија, Каленић, Коњ, Маслачак, Патка, Белутак, Столица…)
На подједнако неразумевање наишло је и дело Миодрага Павловића, али и оно, упркос томе, заузима значајно место у нашој савременој књижевности. Н. Петковић о томе пише: Његова прва књига 87 песама (1952) испуњена је за читаоце лирике чак шокантним призорима. У то време сасвим нови феномен апсурда појавио се најпре код Павловића. Мада се његова поезија веома разликује од Попине, он се такође враћа у прошлост позивајући се на памћење. (Збирке песама: Млеко искони (1963), Велика Скитија (1969), Нова Скитија (1970) итд.) Изузетно плодан као песник, он није мање плодан и значајан ни као есејиста.
(Из Павловићевог богатог стваралачког опуса издвајамо само неколико песама – Научите пјесан, Почетак песме, Реквијем, Пробудим се, Марији, Треба поново…)
Тих педесетих година на нашој књижевној сцени се појавио и изразити лиричар Стеван Раичковић у чијој поезији преовлађују мотиви из природе и чији стихови су стварани у маниру традиционалиста. Међутим, ти мотиви и лирски бојени пејзажи у себи скривају питања која се тичу савременог човека, његових стрепњи, осећања егзистенцијалне угрожености, страха од пролазности и смрти. У томе је његова модерност. Његова најпознатија збирка песама (сонета), објављена 1963., носи назив Камена успаванка. Осим истоимене песме Камена успаванка, у антологијске песме овог аутора спадају Опрости камену што ћути, У зимски сумрак, Уморна песма, Куда потону Пек…
Средином педесетих година на српској књижевној сцени појављују се нови, млади песници, неоптерећени традицијом или идеологијом новог доба, који настоје да дају сопствени печат књижевности којој су били наклоњени. Њихови узори били су француски и руски симболисти, па је из тога проистекао и назив песничког покрета који су створили – неосимболизам. Најпознатији међу њима били су Иван В. Лалић, Бранко Миљковић, Борислав Радовић, Јован Христић, Милован Данојлић…
Неосимболисти су усредсређени на трагање за суштином, за унутрашњом везом између стварног, појмљивог света и оног несазнатљивог, између живота и смрти, бића и ништавила, прошлости и будућности… Њихови симболи и метафоре су често намерно затворени за тумачење и представљају интелектуалну и духовну провокацију за читаоце. Неретко је за разумевање ове поезије потребно широко образовање, познавање филозофије, источњачких религија, митологије, историје… и наравно – књижевности. Најистакнутији међу песницима ове оријентације био је Бранко Миљковић.
(Његове најзначајније збирке су Узалуд је будим (1957), Порекло наде (1960) и Ватра и ништа (1960), а међу песмама издвајамо – Поезију ће сви писати, Узалуд је будим, Свест о песми, Триптихон за Еуридику, Горан…)
Осим неосимболизма, потребно је поменути још један књижевни правац у српској (али и европској) књижевности, чији је покретач Мирољуб Тодоровић; реч је о авангардном песничком стваралаштву под називом сигнализам. Карактеристика овог правца је уношење ликовних елемената у текст (било да се специфичним распоредом речи на папиру формира ликовни израз у оквиру самог текста, или се пак књижевном тексту додају фотографије, цртежи, научни симболи…). Осим побуне и отпора према песништву првих послератних генерација, сигналисти на овај начин изражавају и намеру да повежу до тада неспојиво – позију са егзактним наукама и новим технологијама.
Упоредо са неосемболистима, окренути сопственом песничком изразу, којем посебну боју даје завичајни тон и изворни српски језик препун заборављених речи из народног говора, стварају Љубомир Симовић, Матија Бећковић, Милован Данојлић, Бранислав Петровић, Добрица Ерић… Њихово је песништво отворено према читаоцу. И када је дубоко мисаона њихова је поезија доступна, без интелектуалистичких претензија и неразазнатљивих симбола и метафора које смисао песме затамњују; тематика је животна, мотиви препознатљиви, а стил близак традиционалном српском песништву.
Када говоримо о песницима који су кроз читаво своје стваралаштво остали доследни традиционалном песничком изразу, не можемо заобићи Десанку Максимовић. Она је својим делом испунила скоро читав двадесети век. О њеном стваралаштву Н. Петковић пише: Ретко који песник, међутим, својим делом обухвата тако дуг развојни континуитет као Десанка Максимовић (1898-1993). Од прве збирке Песме (1924) па до наших дана, она је седам деценија богатила и усавршавала лирику која има сва традиционална обележја: исповедна, осећајна, дескриптивна и, често, родољубива. Претежно је писала једном умереном варијантом слободног стиха, али врло музикалном. Језик је богат и култивисан. У позној збирци Тражим помиловање (1964) највише је дошла до изражаја главна њена особина: она је песник света какав јесте, и добар и зао (за који тражи помиловање), а не какав би могао или морао бити (према једном царском законику). Д. Максимовић је несумњиво најпопуларнији српски песник 20. века.
Последњу четвртину двадесетог века у српској поезији обележиле су теме и мотиви који проистичу из свеопште кризе вредности новог доба. Бујање потрошачког менталитета, индивидуализација друштва, отуђеност, криза морала, политичко профитерство, површност… подстиче песнике да дигну глас против деструкције и бесмисла која друштво и појединца и њему изједа изнутра. Њихова поезија је израз немоћи пред стихијом дехуманизације која надолази, а којој се нико не опире. Зато је пуна ироније, тамних тонова, јеткости, песимизма. Представници ове генерације песника су Адам Пуслојић, Радомир Андрић, Раша Ливада, Слободан Ракитић, Рајко Петров Ного…
Савремена српска поезија, која настаје у двадесет првом веку, веома је разноврсна и у жанровском и у вредносном смислу. Тематика је, као и увек у српској књижевности, веома разноврсна – патриотска, и социјална, црнохуморна и интелектуална, фантастичка и стварносна као никад досад, сва у знаку неког новог реализма који искључује емоцију и личну обојеност, врло блиска објективној слици света, обезличена, налик на прозу, па отуда и појам п(р)оезија. (Часлав Ђорђевић)
Осим што поништава границу између поетског и прозног израза, ново песништво често све више залази и у подручје визуелних и сценских уметности (такозвана слем поезија).
Оно што савременој поезији можда не иде у прилог је поводљовост младих писаца према књижевним „трендовима“ који се у нашу књижевност увозе из америчке и неких западноевропских књижевности, на уштрб оригиналности, али увек постоји могућност да се, као реакција на ту појаву, изроди неко ново, аутентично песништво које ће обележити нову епоху. Потребно је да прође време како би се међу младим песницима издвојили они чије ће се дело сматрати доприносом српском књижевном стваралаштву.
Бранијета Конџуловић
Извори:
Јован Деретић: Историја српске књижевности
Новица Петковић: Кратак преглед српске књижевности XX века; Књижевност 20. века; Пројекат Растко
Часлав Ђорђевић: Књижевност и српски језик IV
knjigoljupci 