Архиве ознака: Serbian literature

Carte de vins kafane »Kod dva desperadosa«

 

Danilo Kiš je oprostio ovom svetu sve duboke ožiljke koje je od njega primao i tiho se povukao u neke blagonaklonije prostore 15. oktobra 1989. Propustila sam taj datum kao prigodnu priliku da poklonike dobre knjige podsetim na njegovo delo, pa mi to ne da mira… No, kako god, izaberite neko vino sa njegove jedinstvene vinske karte i podignite čašu njemu u čast.

 

IMPORTNA VINA

Malaga a la Orfeus
Euridikine oči
San Desperadosa
Maraskino magnolijsko
Glutteus aeburnea a la Leontina
Satirska ambrozija
Gelosia vecchia al Umberto
Tugava a la Mansarde
Arpeggio a la Mansarde
Žilavka — Lautanka
Hosszu lepes mudrijaški
Thea Lipovanka a la Marija Magdalena
Večernjača, gorka
Zornjača, ljubičasta
Tam Tamova pesma
Delfinska mesečina
Palmova lepeza vugava
Primavera marina
Mezzogiorno adriatico
Marinski duel ciklamen
Le temps retrouve
Dollente, lis blanc
Allegro, ma non troppo
Allegretto (108), crno
Allegro vivace (152), belo
Ritardanto brillante, maestoso
Doloroso espressivo
Dolce ma con fuoco a l’Euridica
Soliloqui Desperadosa
Bouledeneige
II Sueno della Vida
Balata, opal gor
Tourmaline bicolore
Tourmaline rose (rubellite)
Saphir cagochon
Calitera menandar (Asie)
Precis heleida (Madagascar)
Precis eurodoce
Anea Orphilochus (Sumatra)
Arhonias Bellona (pierides)
Byblia ilithya
Agerona mexicana
Ch.risidia madagascariensis
Eucalitia clemante
Ametist bleu (saphir)

 

DOMAĆA VINA:

Fruškogorski biser jutarnji
Dubrovački madrigal
Ohridska legenda
Gračanička zora
Slovenska legenda gorka
Hercegovačka Danica, gorka
Markovi drumovi (mutno)
Zlato Skadra (žilavka)
Kosa Majke Jevrosime
Pehar Banović Strahinje
Lazareva mišica
San Vuka Mandušića, belo
Majčina kletva
Slovo ljubve
Oči Simonide
Kaluđerski rukopis

 

1 коментар

Објављено под Кутак за читање

Хазарска полемика

У част Милораду Павићу који је рођен 15. октобра 1929.

Црвена књига

ХАЗАРСКА ПОЛЕМИКА – догађај који хришћански извори стављају у 861. годину, према слову житија Константина Солунског, светог Ћирила, оно писано у IX веку, а сачувано у такозваном рукопису Московске духовне академије и у верзији Владислава Граматика из 1469. године. Поменуте 861. године дођоше византијском цару посланици од Хазара и рекоше: „Одувек познајемо само једнога бога, који је над свима и њему се клањамо према Истоку, а држимо се других својих паганских обичаја. Јевреји нас, пак, наговарају да примимо њихову веру и обред, а Сарацени с друге стране, нудећи мир и многе дарове, вуку нас у своју веру говорећи: ,Наша је вера боља, него код свих других народа‘ – стога се обраћамо вама гајећи старо пријатељство и љубав, јер сте ви (Грци) велики народ и држите царску власт од Бога, те тражећи ваш савет, молимо да пошаљете учена мужа од вас, па ако буде надвладао у спору Јевреје и Сарацене – прихватићемо вашу веру“. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Оскар Давичо, Хана

На данашњи дан, од овоземаљског шара се опростио Оскар Давичо, револуционар међу песницима, надреалиста који је у зачудност надреалистичких слика, у немир својих разиграних речи у необузданост песничке фантазије, подједнако вешто смештао озбиљне, ангажоване и социјалне теме, као и своје усхићење и чулни занос пред лепотом и тајном жене. Давичо је мајсторски преплитао елементе љубавне и социјалне лирике; у његовој поезији се неретко бунтовничка енергија и револуционарни занос сударају са крхкошћу и рањивошћу заљубљеног бића. Давичовска љубав није сентиментални, романтични занос, већ моћна самосвојна, ћудљива енергија, подједнако разорна колико и стваралачка. То се може наслутити већ у првој песми циклуса Хана.

Хана

 

Аутор слике је Андре Кон: http://art-monie.blogspot.com/2013/09/andre-kohn-tango.html

1.

Ја, син мутнога ловца, и видра и овца,
заволео сам у граду колонијалну Хану,
кћер тужнога трговца, Евреја удовца
крај гробља што је држао бакалницу и механу.

Пробудила ме ко шуму блистави крекет ракета
и сад сам слеп за вас, зрикави шатровци.
Љубав је тако сама и тако пуна света.
Љубав је светионик и спасени поморци.

Од ње ми горе очи – жаруље сред руље,
од ње зру море и мреже, рибе и риболовци,
конопцем водопада пужу се с њом јегуље
и цвркућу зликовци као врапци и основци.

О шта све нисам снио и шта све нисам био
са ћоравим Ћором у друштву Богословца.
И оно што нисам пио, што нисам сам разбио,
плаћао сам од свога детињастог новца.

Но сад волим, и кад волим, волим од неба до руке
с којом ми љубав с дна мора извлачи бродоломце
и надима стројеве, оживљује сандуке
и кида решетке да челом рушим дворце,

да трагам покровце, откривам летњиковце
и небо с ког сам прстом тањир сунца скино,
кад сам сунце и кости, гробара и ровца
посло у крчму да пију девојачко вино.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Милан Ракић, Искрена песма

На данашњи дан рођен је Милан Ракић, песник двеју великих љубави – према жени и према свом роду, аутор песама Симонида, Јефимија, На Газиместану… по којима га многи препознају. Учио се модернизму на француским изворима, али је сачувао аутентичност израза, напајајући своје стихове изворном тугом свога народа и песимизмом који је природно проистицао из туробне стварности његовог доба.

Искрена песма  – песма о љубави које нема

О, склопи усне, не говори, ћути,
остави мисли нек се бујно роје,
и реч нек твоја ничим не помути
безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
забрекћу новим, заносним животом,
да заборавим да смо ту нас двоје
пред величанством природе; а потом,

кад прође све, и малаксало тело
поново падне у обичну чаму,
и живот нов и надахнуће цело
нечујно, тихо потоне у таму,

ја ћу ти, драга, опет рећи тада
отужну песму о љубави, како
чезнем и страдам и љубим те, мада
у том тренутку не осећам тако.

И ти ћеш, бедна жено, као вазда
слушати радо ове речи лажне,
и захвалићеш богу што те сазда,
и очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући врх заспалих њива
како се спушта нема полутама,
ти нећеш знати шта у мени бива –
да ја у теби волим себе сама,

и моју љубав наспрам тебе, кад ме
обузме целог силом коју има,
и сваки живац растресе и надме,
и осећаји навале ко плима!

За тај тренутак живота и миља,
кад затрепери цела моја снага,
нека те срце моје благосиља.
Ал’ не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек реци: ћути,
остави душу нек спокојно снива,
док крај нас лишће на дрвећу жути
и тама пада врх заспалих њива.

2 коментара

Објављено под Кутак за читање

Александар Вучо

A.Vuco

На данашњи дан рођен је велики српски песник, оснивач београдске групе надреалиста, смели истраживач и иноватор у српској књижевности – Александар Вучо. Можда неко и није читао његову поезију за одрасле, али верујем да међу старијим читаоцима нема оних који се не сећају бар неке песме намењене деци. Вучо је књижевности за децу придавао посебан значај и сматрао је једнако озбиљном као и књижевност за одрасле:

„По­е­зи­ја ко­ју сам на­пи­сао за де­цу пру­жи­ла је ве­ли­ку по­моћ мо­јој по­е­зи­ји за од­ра­сле,  а и обр­ну­то. Обе су ме осло­бо­ди­ле предрасуда мо­ра­ли­стич­ке и ра­ци­о­на­ли­стич­ке цен­зу­ре. Схва­тио сам да је на­че­ло по­е­зи­је и на­че­ло де­тињ­ства у су­шти­ни јед­но исто начело жеље. Ли­те­ра­ту­ра ко­ја се пи­ше за де­цу до­ла­зи у до­ба фор­ми­ра­ња лич­но­сти. Она тре­ба да до­пу­ни ути­цај вас­пи­та­ња — до­ма­ћег и школ­ског.“         А. Вучо

МОЈ ОТАЦ ТРАМВАЈ ВОЗИ

Мој отац, кад трамвај вози,
стоји на десној нози,
а другом ногом звони
да се са клизаве шине
несташно дете скине;
он грчи ногу и звони
да псето не погине;
он звони, звони и звони
да се са дуге пруге
уморни радник склони.

Ујутру, кад пођем у школу,
ја први угледам тролу,
ја први угледам где стење
трамвај који се пење;
и кликнем: „Ено га иде!“
Да другови моји виде
за бремзом, у пуном сјају,
мог оца на трамвају.

Али кад стигну смене
и отац кући крене,
ја знам да га боле вене
на тромој, окорелој нози
на којој трамвај вози.
Ноћу, кад трамваји замру,
и помру суморне мисли,
не спава отекла нога
коју су болови стисли.

Мој отац кад трамвај вози,
на болесној стоји нози,
па ипак он вози и вози…
Стотине људи дневно
путује и ноге одмара,
стотине људи дневно
на ручак стигне брже,
стотине људи дневно
новине мирно отвара,
прстом на прозору шара,
смеје се и разговара…

Мој отац вози и вози,
стотине људи дневно
он вози, вози и вози
на својој болесној нози.

 

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Кутак за читање

Из „Хазарског речника“, М. Павића – III

Ових дана, из неког разлога, често помислим на Хазаре. То ме вратило овој чудесној Павићевој књизи која може бити шта год пожели. Зато делим са вама оне делове које сам, после много година, поново прочитала. Можда призовем међу њене читаоце и оне који су на њеној првој страници заувек уснули…

Хазарски речник, Милорада Павића

На овом месту лежи онај читалац који никада неће прочитати ову књигу.
Он је овде заувек мртав.

Жута књига

Хебрејски извори
o хазарском питању

 „Истина је прозрачна и не опажа се, а лаж непрозирна, не пропушта светлост ни поглед. Постоји и треће, где су две ствари помешане, и то је најчешће. Једним оком видимо кроз истину и тај се поглед губи заувек у бескрају, а другим оком не видимо кроз лаж ни педаљ и тај поглед не може даље, остаје на земљи и наш; тако се пробијамо кроз живот поребарке. Отуда се истина и не може схватити непосредно као лаж, него само из упоређења истине и лажи. Уз поређење белина и слова наше Књиге. Јер, белине Хазарског речника обележавају прозрачна места божанске истине и имена (Адама Кадмона). А црна слова између белина – места где наши погледи не продиру дубље од површине…

ХАЗАРИ – ратнички народ који је између седмог и десетог века насељавао Кавказ, имао моћну државу, бродовље на два мора, Каспијском и Црном, ветрова колико риба, три престонице, летњу, зимску и ратну, и године високе као борове. Исповедали су данас непознату веру, обожавали со, своје храмове клесали у подземним стенама соли или у сланим бреговима. Према Халевију, примили су јудаизам 740. године, а последњи хазарски каган Јосиф успоставио је везу чак са шпанким Јеврејима, јер је пловио седмог дана, кад земља куне човека и када та клетва тера и сама брод од копна. Та се веза прекинула када су Руси 970. године заузели хазарску престоницу и уништили хазарску државу. После тога један део Хазара стопио се с источноевропским Јеврејима, други делови овог народа с Арапима, Турцима и Грцима, тако да се данас зна само за оне мале оазе хазарског живља који је још трајао без језика и вере у самосталним општинама до другог светског рата (1939) у источној и средњој Европи, а потом ишчезао сасвим. , Јеврејски облик њиховог имена је Кузари (pl. Кузарим). Обично се узима да је код Хазара само племство примило јудаизам; међутим, у Панонској низији, између VII и X века, постојао је центар за јудаизацију који се понекад приписује Хазарима (Челарево). Друтмар Аквитански око 800. године у Вестфалији помиње „gentes Honorum que ab gayari vocantur“ истичући да су били обрезани и припадали Мојсијевој вери и да су били јаки. Код Кинама, у XII веку каже се да Хазари живе према Мојсијевим законима, али не сасвим чистим. Кагане Јевреје помињу већ арапски извори X века (Ибн Рустах, Иштакхри, Ибн Хаукал). Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Из „Хазарског речника“, Милорада Павића – II

Ових дана, из неког разлога, често помислим на Хазаре. То ме вратило овој чудесној Павићевој књизи која може бити шта год пожели. Зато делим са вама оне делове које сам, после много година, поново прочитала. Можда призовем међу њене читаоце и оне који су на њеној првој страници заувек уснули…

Хазарски речник, Милорада Павића

На овом месту лежи онај читалац који никада неће прочитати ову књигу.
Он је овде заувек мртав.

Зелена књига

Исламски извори
o хазарском питању

 Један арапски хроничар из IX века бележи: „Неки мој вршњак Хазар рекао ми је недавно необичну реченицу: До нас Хазара допире само један део будућности, онај најтврђи и најнепробојнији, најтежи за савлађивање, тако да се кроз њу пробијамо постранце као кроз јак ветар, или као разливена бара неосетно се шире и плаве нам ноге остаци и отпаци будућности већ убуђали и изанђали. Тако до нас допире или онај најнемилосрднији део будућности или од употребе већ излизана и изгажена будућност, и ми не знамо коме у општој расподели и грабежи будућности долази онај њен лепши и несажвакани део…“

 

ХАЗАРИ – арапски Khazar, кинески K’osa, име народа турског порекла. Назив долази од турског qazmak (лутати, селити се) или од quz (страна планине окренута северу, осој). Срета се и назив Aq-Khazar, што значи бели Хазари. Они су очигледно добили име да би се разликовали од црних Хазара (Qara-Khazar) које помиње Иштакхри. Од 552. године Хазари су по свој прилици припадали западном турском царству и можда су учествовали у походу првог кагана западних Турака на персијско утврђење Сул или Дарбанд. У шестом веку предео северно од Кавказа држали су Сабири (једно од два велика хунска племена). Масуди-писар међутим, у X веку каже да су Турци Хазаре звали „Сабир“. У сваком случају, кад муслимански извори помињу Хазаре, не зна се да ли се то увек односи на исти народ. Читав народ, како изгледа, имао је двојника, као и његов владар. Отуда се њихово име белих и црних Хазара може схватити на други начин: пошто хазар на арапском значи бела и црна птица, може се претпоставити да бели Хазари представљају дане, а црни Хазари ноћи. У сваком случају, у почетку своје упамћене историје Хазари су победили једно моћно племе са севера, које се звало      W-n-nd-r и помиње се у спису Худу ал лам (Предели света). Име тог племена одговара имену Оногундур како су Грци називали Бугаре. Тако би први хазарски сукоби у прикавказју били са Бугарима и с Арапима. Према исламским изворима, први арапско-хазарски рат избио је на Кавказу 642. године. Током сукоба код Баланџара 653. погинуо је арапски војсковођа и тако се рат завршио. Како бележи Масуди-писар престоница која је најпре била у Баланџару премештена је потом у Самандар и најзад у Атил или Итил. Други арапско-хазарски рат почео је 772. или нешто раније и завршио се 773. године поразом Хазара. То је било у време Мухамеда Марвана и каган је у то време исповедао ислам. Хазарска држава заузимала је доњи ток Волге и Дона, укључујући Саркил и Атил како сведочи мапа арапског географа Идрисија. Иштакхри говори о караванском путу из Хазарије у Корезму, а помиње се и „краљевски пут“ од Корезме за Волгу. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Поворка, Омера Петојевића

 


П
есништво је завет насхваћених људи, хегелијански разапетих између ничега и свачега. У сплету таквих (обезбожених) околности Омер Петојевић се оглашава другом књигом својих стихова, сажимајући лирску потку свете властитости у једну и јединствену поетску целину, веродостојним и препознатљивим рукописом, процеђеним кроз анархично – лично, породично и епско (па и књишко) наслеђе отуђених појединаца… који творе ову заумну Поворку, складних и целовитих одлика побожног посебништва.

Владета Коларевић

 

 

24297309_1a221000114696890_3582818160718961548_o

Фотографија Чедне Тодоровић (http://cednaphotography.com/about.html)

 

ДАНАС

Благи и Милостиви

Саклони и сачувај

У џепу ми eво

Стотину динара

И пар гвоздењака

Кол’ко да мe

На улици

Псето не понизи

 

У души

Тек пар мисли

Кол’ко молитву

Да надоместе

 

А ти Вeлики

Спрам себе сматрај

 

Моја мера

Ни крајцару

Не претеже

Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Простор, време и људи у роману „Сеобе“, Милоша Црњанског

Ово је само један од могућих  приступа обради прве књиге романа „Сеобе“, Милоша Црњанског. Намењен је ученицима трећег разреда средње школе, у чијој школској лектири је заступљено ово дело.

Током три часа предвиђена за обраду романа „Сеобе“ остварићемо следећи план:
1. Анализираћемо елементе структуре романа, доводити их у међусобну везу и изводити закључке и универзалне поруке.
2.Објаснићемо функцију уметничких знакова у роману: простор (оличен у манифестацијама четири праелемената – земље, воде, ваздуха и ватре), време, људи, колективни лик, односи, говор, мотив звезде, бескрајни плави круг.
3.Успоставићемо узрочно-последичне везе између унутрашњег плана романа (стања у коме константно егзистирају јунаци дела) и два преплетена фабуларна тока.
4.Сагледаћемо судбину и објаснити симболику Славонско-подунавског пука у историјско-политичком контексту и покушати да успоставимо паралелу са актуелном стварношћу – однос између прошлости, садашњости и будућности колективног српског бића.

Литература:

Јован Деретић, Историја српске књижевности;

Петар Џаџић, Простори среће у делу Милоша Црњанског;

Петар Пијановић, Књижевност и српски језик III.

Милош Црњански

Упутства и истраживачки задаци за ученике:

Књижевну грађу за роман „Сеобе“ Црњански је црпио из три основна извора: 
-из историје српског народа коју је као историчар познавао и проучавао,
-из Мемоара Симеона Пишчевића
-из сопственог искуства аустроугарског војника који је морао ратовати „по туђој вољи и за туђ рачун“.

Како бисте сви добили прилику да допринесете разумевању и тумачењу прве књиге романа „Сеобе“, предлажем вам да, према својим способностима и афинитетима, изаберете истраживачке задатке помоћу којих ћете се припремати за час:

Прва група
-Обнови своје знање о сеобама српског народа у 18. веку. (На интернету можеш пронаћи мноштво информација о вековним сеобама на које је наш народ био принуђен.)
-Прелистај садржај Мемоара Симеона Пишчевића. (Ко зна, можда пожелиш да прочиташ дело у целини…)
-Обавести се о садржају романа „Дневник о Чарнојевићу“.
-Послушај поему „Стражилово“  у интерпретацији Милоша Црњанског.
-Прочитај, по свом избору, неколико песама из збирке „Лирика Итаке“ и покушај да успоставиш везу између назива и садржаја ове збирке, романа „Сеобе“, „Стражилова“ и „Дневника о Чарнојевићу“.
-У приступу делу имај на уму суматраизам као песнички програм Милоша Црњанског.

-Проучи карту Европе и покушај да обележиш путању којом се кретао Славонско-подунавски пук. Покушај да замислиш живот и искуства војника који су пешице прошли том путањом.


-Предлажем ти да погледаш филм „Сеобе“, Александра Саше Петровића. (Напомињем да филм није и не може бити замена за књижевно дело, али ти може помоћи да се приближиш историјском времену, простору и атмосфери у којој се одвија радња романа.)

Друга група
-Обрати пажњу на изглед простора и материјални свет у роману „Сеобе“, усредсређујући се на четири праелемента (земљу, воду, ваздух и ватру). У којим облицима су ови елементи представљени у делу, тј. како се они манифестују у животном окружењу јунака?
-Упореди симболику коју ти, уобичајено, дајеш поменутим елементима са значењем које мислиш да имају у роману.
-Како су представљени дом и завичај?
-Размисли у каквом су односу пејзаж и човек у „Сеобама“.
-Супротстави свом доживљају простора у роману слику коју у твојим мислима ствара наслов првог и последњег поглавља и лајтмотив дела: „Бескрајни плави круг. У њему звезда.“

Трећа група
-Примећујеш да писац готово сва догађања, стања, размишљања, саопштава у форми доживљеног говора. Из чије перспективе нам је на тај начин предочена радња романа?
-У роману готово да нема дијалога. Какво значење теби представља тај „недостатак“?
-Какав однос према прошлости, садашњости и будућности имају јунаци романа?
-Изабери лик (Вук Исакович, Аранђел Исакович, госпожа Дафина) и припреми се да у његово име говориш у првом лицу одговарајући на питања: Ко сам ја? Шта желим, а шта ми се догађа? Да ли сам испуњен и срећан? Зашто је то тако?
-Пронађи шта је заједничко, а шта различито у поменутим ликовима.

Четврта група
Примећујеш да роман има 10 поглавља и да прво и последње носе исти наслов. Ако замислиш годишњи циклус кроз који у ратовању пролази Славонско-подунавски пук, видећеш да се годишњи период почетка и завршетка радње готово поклапају. Тиме се обликује композиција романа, али и симболизује живот и судбина овог колективног јунака. Размисли о значењу које има то кружно кретање као и о значењу које има сам Славонско-подунавски пук.
Какву историјску поруку нам шаље Црњански овим делом?
Како ту поруку сагледаваш у савременом контексту?

На сајту Књигомногољупци налази се избор фотографија са интернета које немају непосредну везу са овим делом, али ти могу послужити као илустрације неких важних мотива из романа

Простор, време и људи у роману „Сеобе“, Милоша Црњанског

О роману „Сеобе“ можемо говорити у књижевном и историјском контексту, узимајући у обзир све припреме које су ученици обавили прикупљајући информације на које су упућени. Затварајући круг који су Вук Исакович и његов колективни сапатник, Славонско-подунавски пук, начинили од поласка у рат до повратка из њега (Петроварадин – Печуј – Грац – Виртемберг – Енглштат – Мајнц – Штразбург – Петроварадин) и годишњи (временски) циклус од пролећа 1744. до истог периода 1745., уочили смо кружно кретање људи и времена, па ћемо у тај затворени оквир сместити своју причу о делу. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за III разред средње школе

Обележја и представници савремене српске поезије

 

У периодизацији књижевности појам савремена књижевност није у свим европским земљама истоветно, јасно  и строго временски одређен, али у већини историја књижевности под овим  појмом подразумева се књижевно стваралаштво од краја Другог светског рата до данас.

Дешава се и да неко дело, настало у давној прошлости, сматрамо савременим, или још боље – свевременим, због свевремености тематике којом се бави, због непролазних питања и проблема са којима се суочавају његови јунаци, због уметничког мајсторства које превазилази књижевна обележја епохе у којој је дело настало…  Поједностављено – док год нека књижевна дела живо учествују у савременом културном животу, док их људи читају и проналазе повезаност са њиховим садржајем, карактерима и судбинама јунака, проблемима, идејама, мотивима… и док та дела утичу на стваралаштво писаца нових генерација или нам помажу да објаснимо неке појаве у књижевности нашег времена, можемо их сматрати савременим. Књижевност је (у дословном значењу) савремена у времену у којем је настала, али је једнако актуелна и у будућим временима у којима још увек траје интересовање и потреба за њом. Ипак, како би се избегле нејасноће у разумевању, потребно је поставити неку временску границу.

 У српској књижевности, под појмом савремена књижевност подразумевају се књижевна дела која су настајала од краја Другог светског рата до наших дана.  Ипак, при вредновању књижевног стваралаштва, успоставља се разлика између дела насталих током првих послератних година и књижевности која се развијала од педесетих година двадесетог века наовамо. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за IV разред средње школе, Стилске формације у књижевности