Фотографија позајмљена са: http://www.navodi.com/2018/01/usamljeni-moreplovci-2/
Да ли сте прочитали било коју књигу коју је написао Жозе Сарамаго? Ако нисте, предлажем вам да почнете од романа „Пећина“, мада знам да би вас магија његовог приповедања једнако очарала и у сусрету са „Седам сунаца и седам луна“, „Годином смрти Рикарда Реиша“, „Јеванђељем по Исусу Христу“, „Путовањем једног слона“ или било којом другом, да не набрајам, пошто је низ подугачак. А зашто вам, за први сусрет са Сарамагом, предлажем овај роман? Зато што ми он изгледа као најпријемчивије штиво уз које ћете се, лако и без много отпора, привикнути на специфичну пишчеву синтаксу и нарочита правописна „правила“ по којима је препознатљив. Понесени топлом и блиском људском причом о великом малом човеку у епохи глобализације, убрзо ћете престати да тражите очекиване тачке, знакове навода, упитнике… тамо где их код Сарамага нема. Уронићете у бујицу његових мисли које пониру много дубље него што нам, на први поглед, открива једноставна фабула.
Роман „Пећина“ је заправо алегорија, са недвосмисленом алузијом на истоимену алегорију о обезумљеном човечанству заточеном у свету привида и обмана, коју је у свом филозофском делу „Држава“ употребио Платон. Успостављајући тематску везу са овим античким штивом писац снажно појачава утисак да је човек, откад постоји, па до данашњег дана, непрекидно изложен силама које теже да у њему пониште управо оно што га као врсту чини вредним постојања. Код Платона, те силе имају сврху да покрену оно божанско у људском бићу, подстакну га на развој и упуте на пут самоспознаје; у Сарамаговој „пећини“, међутим, човек је изложен привиду који га води ка губитку свести о томе ко је заправо и каква је његова сврха на овом свету. Манипулисано човечанство одриче се способности да мисли, спознаје, разуме и одлучује, отупљује урођени нагон да трага за истином, да ствара… Ово је сведочење о времену у којем управо живимо, о ери дехуманизације, глобалних корпорација, диктатуре профита и интереса невидљивих моћника „новог светског поретка“, чије жртве постајемо свакодневно и неосетно, на безброј начина.
У средишту приче је, ипак, Човек који није заборавио на идеју добра, који се није одрекао сопственог идентитета и аутентичности, и који, упркос егзистенцијалној угрожености, одбија да прихвати поништавање границе између истине и обмане.
Верујем да ће одломци који следе у вама подстаћи жељу да „слагалицу“ склопите у потпуности.
Одломци из романа „Пећина“, Ж. Сарамаго
Човек који вози камионет зове се Сипријано Алгор, по занимању је грнчар и има шездесет и четири године, премда делује млађи. Онај што седи поред њега, то му је зет, зове се Марсал Гашо, и још није навршио тридесету. У сваком случају, по лицу му нико ни толико не би дао. Као што се већ могло приметити, и један и други носе прилепљена уз лично име необична презимена чије порекло, значење и узрок не познају. Највероватније је да би се обојица згра- нули ако би икада сазнали да реч алгор значи јаку дрхтавицу, језу која најављује грозницу, а да гашо није ни мање ни више него део волујског врата на који се ставља јарам. Млађи носи униформу, али није наоружан. Старији на себи има цивилну јакну и панталоне које се колико-толико слажу, кошуља му је строго закопчана до грла, без кравате. Шаке које управљају воланом велике су и снажне, сељачке, али упркос томе можда због свакодневног додира са житком глином, што је неизоставни део његовог заната, у себи носе неку нежност.
Тада Сипријано Алгор рече, Не брини, стижемо на време, Не бринем, одговори зет, невешто прикривајући нервозу, Знам, то се тако само каже, рече Сипријано Алгор. Скренуо је у једну паралелну улицу којом се обавља локални саобрачај, Хајдмо овуда пречицом, рече, а ако нас полиција буде питала зашто смо скренули са главног пута, сети се договора, треба нешто да завршимо у једној од ових фабрика пре но што стигнемо у град. Марсал Гашо уздахну дубоко, кад год би саобраћај постао гушћи, таст би, пре или касније, кренуо неком пречицом. Једино га је забрињавала могућност да таст заборави да скрене на време. Срећом, упркос стрепњама и упозорењима, полиција их никада није зауставила. Једног дана ће морати да схвати да више нисам дете, помисли Марсал, да не мора сваки пут да ме подсећа на причу о послу који треба да обавимо у фабрикама. Ни једном ни другом није падало на памет да је управо униформа чувара Центра, коју је Марсал Гашо носио, била главни разлог што им је саобраћајна полиција гледала кроз прсте, да то није била последица пуке случајности или луде среће, како би вероватно одговорили када би их неко питао зашто мисле да их никада до сада нису казнили. А прави одговор би знао и Марсал Гашо, кад би којим случајем пред тастом испољио ауторитет који му униформа даје, а знао би и Сипријано Алгор, када би којим случајем почео да разговара са зетом с мање ироничне попустљивости. Жива је истина да нити младост зна шта може, нити старост може оно што зна.
***
Такав је живот, препун речи које ничему не служе, или које су служиле а више не служе, свака коју будемо изговорили одузеће место другој, заслужнијој, али не толико сама по себи, већ због последица које носи њено изрицање.
Ауторитарне, паралишуће, циркуларне, а понекад и елиптине крилатице, такође у шали назване бисерима, права су пошаст, једна од најгорих које су похарале свет. Недоумичарима кажемо, Спознај самога себе, као да упознати себе није пета и најтежа људска аритметичка операција, безвољнима кажемо, Хтети значи моћи, као да окрутна стварност овога света из чисте забаве не мења места глаголима, кажемо колебљивцима, Почните од почетка, као да је тај почетак увек видљиви крај замршеног клупка који је довољно само повући и повлачити га све док не стигнемо до другог краја, и као да смо између једног и другог имали у рукама праву и непрекинуту нит чије чворове није требало размрсити, нити расплитати оно што је замршено, јер нема тог клупка које се неће замрсити, што такође важи, ако нам је дозвољено да употребимо још једну крилатицу, и за животне замрсотине. Марта рече оцу Почнимо од почетка, и чинило се да само треба једно и друго да седну за сто и почну да обликују лутке прстима који су наједном добили спретност и умешност, и којима се вратила стара вештина након дуге обамрлости. То је чиста заблуда наивних и необавештених, почетак никада не почиње од једне одређене тачке, почетак је спор и дуготрајан процес који захтева време и стрпљење да би се схватило у којем правцу треба ићи, који испипава пут као слепац, почетак је само почетак, и сам по себи не вреди ништа.
…. све је питање психологије, Психологија никад није била моја јача страна, Ни моја, али чак и само незнање може имати своје пророчке тренутке, Немој у те пророчке тренутке да уплићеш будућност свог оца, он је увек више волео да сваког дана сазна шта му носи тај дан, било добро или зло, Није то исто, једно је оне што нам носи дан, а друго је оно што ми, са своје стране, доносимо том дану, Претходни дан, Не разумем шта тиме хоћеш да кажеш, Претходни дан уносимо у нови дан који живимо, у животу гомиламо претходне дане као што неко гомила камење, а кад поклекнемо под теретом, не можемо га више носити, последњи дан је једини који не можемо назвати претходним, Хоћеш да ме расплачеш, Не, ћеро моја, али можда си ти крива, А за шта то, Са тобом разговор увек скрене на озбиљне теме….
….Живех, гледах, читах, осетих, Шта ће ту читање, Читањем се скоро све сазнаје, Па и ја читам, Онда ваљда нешто и знаш, Нисам више баш тако сигурна, Мораћеш онда да читаш на други начин. Како, Не постоји један за све, свако нађе свој, који му одговара, има људи који читају читавог живота а да никад нису ништа прочитали између редова, који се слепо држе онога што је написано, не схватају да су речи само камење које нам помаже да прегазимо неку речицу, да су ту да бисмо могли да пређемо на другу страну, а важна је само та друга страна, Осим ако није, Шта ако није, Осим ако те речице немају само две обале, већ више, и да је сваки циталац та обала, своја сопствена обала, његова и ничија више, она на коју треба да стигне, Баш лепо речено, каза Сипријано Алгор, још једном се испоставило да старци не треба да расправљају с новим генерацијама, јер су увек на губитку….
Кажу да је пејзаж душевно стање, да спољни предео видимо унутрашњим очима, можда зато што ови нарочити унутрашњи органи вида нису успели да виде ове фабрике и хале, овај дим који гута небо, ову отровну прашину, ово вечно блато, овај скорели гар, јучерашње ђубре које се баца преко старог ђубрета, сутрашње ђубре које се баца преко данашњег, да би се то видело довољне су обичне очи да убеде и најзадовољнију душу да посумња у срећу којој се нада.
…. и наједном осети тежак умор, не зато што је превише напрезао мозак, већ зато што је схватио да је свет баш такав, да у њему има превише лажи а нимало истине или можда бар једна, да, сигурно је ту негде, али се непрестано мења и не само да нам не да времена да о њој размишљамо као о могућој истини, него најпре морамо да докучимо да није можда у питању још једна прерушена лаж.
Нећу закаснити, рече, и био је у праву, стићи ће на време, на крају крајева, тако увек и идемо, на време, с временом, у времену, а никада ван времена, колико год нас због тога кудили.
Ех како се тешко растајемо од онога што смо сами створили, била то нека ствар или сан, чак и кад смо га својом вољом уништили.
Верујеш у божанску промисао која штити унесрећене, Не ја верујем да понекад треба да се препустимо матици догађаја, као да немамо снаге да јој се супротставимо, али изненада схватимо да нас река носи у добром правцу, и то нико не примећује осим нас.
knjigoljupci 