„Muškarci bez žene“, Harukija Murakamija

„Muškarci bez žene“, zbirka kratkih priča čuvenog japanskog savremenog pisca, Harukija Murakamija,
nosi naslov istoimene zbirke Ernesta Hemingveja. Pozajmljivanje poznatih naslova ili motiva, da bi se sa njima poigravao i transformisao njihova značenja na sasvim neočekivan i originalan način, u neku ruku je Murakamijev zaštitni znak. Tako je njegov trotomni roman „1Q84“ inspirisan naslovom Orvelovog istoimenog romana („1984“), roman „Norveška šuma“ popularnom pesmom Bitlsa, „Južno od granice, zapadno od sunca“, romantičnom pesmom koju peva Net King Kol…

Takvim jednim naslovom – Drive my car (naslov pesme Bitlsa), počinje i ova zbirka koju čini sedam priča o sedam usamljenih muškaraca:  Drive my car, Yesterday, Samostalni organ, Šeherezada, Kino, Zaljubljeni Samsa, Muškarci bez žene.

Murakamijeve priče, kao i njegovo delo u celini, čini vešt preplet realistički sagledane  svakodnevice savremenog čoveka i čudesnih, katkad ekscentričnih izliva mašte, začinjenih povremeno i ponekom bizarnošću, koji čitaoca ponekad nagone da se zaustavi i zapita gde  je granica između onoga što mislimo da nam se dešava i onoga što nam se možda dešava. Njegovi junaci nastoje da sebi samima objasne sopstvena iskustva iz kojih nisu uspeli ništa da nauče. Iza života kojim su živeli do trenutka kada ih kao junake priča upoznajemo, ostala je duboka melanholija, rutina prazne svakodnevice, emocionalna inhibiranost i mnoštvo otvorenih pitanja na koja skoro da i ne očekuju odgovor.  U njihovim životima ima žena, suprotno onome što piše u naslovu, ali nema onoga što žena u životu muškarca otelovljuje – nema naivnosti i topline nepatvorene ljubavi, bezuslovnog predavanja, potpunog stapanja u jedinstveno biće koje čoveka čini celovitim.

Preporučujući ovu zbirku Murakamijevih priča, sa vama delim jednu, tek da vas podstaknem da pročitate i ostalih šest.

Branijeta Kondžulović

Drive my car

Kafuku se mnogo puta do sada vozio automobilima kojima su upravljale žene i, iz njegove perspektive, njihov način vožnje načelno se delio na dve vrste. Ili su vozile preoštro, ili previše obazrivo. Onih potonjih je – na čemu treba biti zahvalan – bilo daleko više nego onih prvih. Uopšte uzev, žene vozači voze mnogo pažljivije i obazrivije nego muškarci. Normalno, čovek nema zašto da se požali na pažljivu i obazrivu vožnju. Pa ipak, takva vrsta vožnje ostalim vozačima povremeno verovatno ide na živce.

S druge strane, mnoge žene vozači koje pripadaju onoj „neobuzdanoj grupi”, za sebe, izgleda, veruju da „odlično voze”. Vrlo često ismevaju žene koje voze previše obazrivo i ponose se time što same nisu takve. Samo, kad one krenu u drsko prestrojavanje, ne obaziru se previše na vozače oko sebe kojima staje dah ili koji svom silinom gaze na kočnice, uz salve ne baš pohvalnih reči.


Naravno, ima onih koje ne pripadaju nijednoj od te dve grupe. To su žene koje ne voze ni pregrubo ni previše obazrivo, nego sasvim normalno. Neke od njih su i vrlo vešti vozači. Pa ipak, čak je i kod njih Kafuku iz nekog razloga uvek umeo da oseti naznake napetosti. Nije mogao tačno da ih definiše, ali vozeći se na tom suvozačkom sedištu, na njega se prenosila ta „ustreptalost” i više ne bi mogao da se opusti. Grlo bi mu se sasušilo, ili bi započinjao glupe i bespotrebne priče samo da popuni tišinu.

I među muškarcima, razume se, ima odličnih vozača, kao i onih koji to nisu. Ali u većini slučajeva, njihova vožnja kod njega ne izaziva tu vrstu napetosti. Nije da su oni naročito opušteni dok voze. Verovatno zapravo i jesu napeti. Samo, oni su po svemu sudeći u stanju da svoj osećaj napetosti prirodno – verovatno nesvesno – razdvoje od svoje uloge. Da se s jedne strane usredsrede na vožnju, a s druge da normalno vode razgovor i preduzimaju šta treba u stilu: ovo je jedno, a ovo je drugo. Odakle te razlike potiču, to je za Kafukua bilo zagonetka.

U svakodnevnom životu on retko u svojim razmišljanjima pravi razliku između muškaraca i žena. Gotovo nikad ne oseća ni razliku u njihovim sposobnostima. U svom poslu, Kafuku je sarađivao sa manje-više jednakim brojem muškaraca i žena, čak se opuštenije osećao kad god je radio sa ženama. One po pravilu paze na detalje, a i umeju da slušaju. Jedino kada je vožnja u pitanju, međutim, Kafuku bi uvek, čim bi seo na susedno sedište, postajao svestan činjenice da je za upravljačem žena. Ipak, to svoje mišljenje nikad nikom nije izgovorio. Smatrao je da tu temu ne bi bilo prikladno spominjati pred drugima.

Upravo zbog toga, kada mu je Oba, vlasnik servisa za popravku automobila, kome je rekao da traži profesionalnog vozača, preporučio jednu mladu ženu, Kafuku nije baš imao presrećan izraz na licu. Videvši to, Oba se nasmešio. Kao da kaže: znam kako se osećaš.

„Samo da znate, gospodine Kafuku, ta mala stvarno ume da vozi. Ja vam za nju garantujem, Ako hoćete, mogu da vas upoznam, pa bar da joj date jednom da vas provoza.”

„Dobro, ako ti tako kažeš”, rekao je Kafuku. Vozač mu je bio potreban što pre, a i Oba je bio pouzdan čovek. Znaju se već petnaest godina. Imao je kosu oštru kao žica i izgled nekog đavolka, ali kada se radilo o automobilima, njegovo mišljenje je nepogrešivo trebalo slediti.

„Za svaki slučaj hoću da proverim da li je trap nacentriran, ali ako tu ne bude problema, mislim da ću prekosutra u dva sata moći da vam predam kompletno sređen auto. Pozvaću i nju da dođe u to vreme. Šta mislite, da joj zatražite jednu probnu vožnju po kraju? Ako vam se ne bude dopalo, slobodno mi recite. Nemojte da se ustežete zbog mene.”

„Koliko ona ima godina, otprilike?”

„Valjda je negde na sredini dvadesetih. Doduše, nisam je nikad pitao”, rekao je Oba. A onda se malko namrštio. „Samo, kao što malopre rekoh, jeste da nema baš ničeg spornog u tome kako vozi…”
„Ali?”

„Ali, kako da kažem – pomalo je ekscentrična.”

„U kom pogledu?”

„Oštra je, ćutljiva i puši kao sumanuta”, rekao je Oba. „Biće vam jasno kad je upoznate, ali ona vam nije od onih ljupkih devojčuraka. Nikad da se nasmeši. Osim toga, iskreno, možda je malo neuglađena.”

„To mi ne smeta. Pored neke lepotice ne bih ni mogao da se opustim, a i ne bi valjalo da počnu da kolaju neke glupe glasine.”

„Onda je ona možda baš ono što vam treba.”

„Uglavnom, dobar je vozač, to je sigurno?”

„Baš je siguran vozač, i to ne samo za jednu ženu. Jednostavno je odlična.”

„A šta sad radi?”

„Pa, ne znam tačno. Radi za kasom u prodavnici, obavlja kurirsku dostavu. Izdržava se izgleda od takvih nekih kratkoročnih poslova, na kojima odmah može da dâ otkaz ako naiđe nešto bolje. Kod mene je došla tako što ju je poslao jedan moj poznanik, ali pošto ni moj biznis ne stoji najbolje, ne mogu sebi da priuštim da zapošljavam nove radnike. Zovem je samo po potrebi. Ali, mislim da je vrlo uravnotežena osoba. Ako ništa drugo, alkohol neće ni da lizne.”

Na spomen alkohola Kafukuovo lice se smrklo. Prst desne ruke spontano mu je pošao ka usnama.
„Onda ćemo se videti prekosutra u dva”, rekao je Kafuku. Činjenica da je oštra i ćutljiva i da nije ljupka, pobudila je njegovo zanimanje.

U dva sata po podne dva dana kasnije, servis na žutom sabu 900 kabriolet bio je završen. Ulubljeni prednji desni blatobran je popravljen, doveden u prvobitno stanje i pažljivo prefarban tako da se razlika gotovo i ne razaznaje. Motor je bio pregledan, brzine podešene, čak su i pedala kočnice i brisači zamenjeni. Automobil je opran i ispoliran, a točkovi očišćeni. Kao i uvek, Oba je besprekorno obavio posao. Kafuku je taj sab vozio već dvanaest godina i s njim prešao preko sto hiljada kilometara. Platneni krov mu je već bio prilično izanđao. U danima sa jakom kišom trebalo je paziti na procepe kroz koje je curila voda. Ali Kafuku u ovom trenutku nije planirao da taj auto zameni za novi. Do sada s njim nije bilo velikih problema, a i, lično, bio je vezan za taj automobil. Voleo je to što je mogao da ga vozi sa spuštenim krovom, bila zima ili leto. Sedeo bi za upravljačem, zimi u debelom kaputu sa šalom oko vrata, a leti s kačketom na glavi i tamnim naočarima za sunce na licu. Uživao je menjajući brzine dok se kretao ulicama grada, na semaforima čekao u miru zagledan u nebo. Posmatrao je oblake dok plove, ptice koje sede na električnim kablovima. To je postalo neodvojiv deo njegovog životnog stila. Kafuku je bez žurbe napravio krug oko saba proučavajući svaki detalj na njemu, baš kao neko ko pred trku proverava fizičku spremnost svog konja.

Kada je kupio taj auto, žena mu je još bila među živima. Žutu boju karoserije upravo je ona izabrala. U prvih nekoliko godina često su se vozili zajedno. A kako njegova žena nije umela da vozi, Kafukuova uloga je uvek bila da bude za upravljačem. Više puta su njime odlazili na izlete. Išli su u Izu, u Hakone, u Nasu. Ali nakon toga, sada već skoro deset godina, Kafuku se njime uvek vozio sam. Posle suprugine smrti bio je u vezama s nekoliko žena, ali iz nekog razloga nijednom mu se nije pružila prilika da neku od njih poveze na suvozačkom sedištu svog automobila. A ni prilike da malo izađe van grada, izuzev u situacijama kada je to zahtevao njegov posao, više uopšte nije bilo.

„Sad se već pomalo kvari tu i tamo, ali još je on dobar”, rekao je Oba, dlanom nežno protrljavši komandnu tablu, kao da gladi nekog krupnog psa po vratu. „Pouzdan je to auto. Švedska kola su se tih godina baš solidno pravila. Jeste da čovek mora da vodi računa o elektrici, ali osnovna mehanika mu je sasvim u redu. Baš ste ga lepo održavali.”

Dok je Kafuku potpisivao potrebne papire i slušao objašnjenje svake stavke računa, devojka je stigla. Oko 165 centimetara visine, ne punačka, ali širokih ramena i stamene građe. Na vratu s desne strane imala je oveću ljubičastu masnicu ovalnog oblika i veličine masline koju, čini se, nije imala ništa protiv da tako izlaže pogledu. Njena gusta kosa crna kao noć bila je svezana pozadi da joj ne smeta. Kako god da se pogleda, za nju se nije moglo reći da je lepotica i, kao što je i Oba rekao, lice joj je izgledalo vrlo oštro. Na obrazima je još imala nešto ožiljaka od akni. Imala je krupne oči jasno oivičenih zenica koje su poprimale neki sumnjičavi ton, onoliko velike baš koliko i ta sumnjičavost. Njene uši, oveće i široke, štrčale su kao prijemnici u nekoj zabiti. Na sebi je imala za mesec maj nešto topliju mušku jaknu od tvida, smeđe pamučne pantalone i crne starke. Ispod jakne bela majica dugih rukava i pune grudi.

Oba je predstavio Kafukua. Ona se zvala Vatari. Misaki Vatari.

„Misaki se piše hiraganom. Ako je potrebno, dostaviću vam svoju biografiju”, rekla je tonom koji baš i nije zvučao uljudno.

Kafuku je odmahnuo glavom. „Biografija mi za sad ne treba. Znaš da voziš auto sa ručnim menjačem, je l’ tako?”

„Volim ručni menjač”, odgovorila je hladnim glasom. Kao okoreli vegetarijanac kad ga pitaju jede li zelenu salatu.

„Auto je star, tako da nema ni navigaciju.”

„Nema ni potrebe. Neko vreme sam radila kao dostavljač. Imam mapu grada u glavi. ”

„Hoćemo li onda u jednu probnu vožnju po kraju? Vreme je lepo, spustićemo krov. ”

„Kuda idemo?”

Kafuku je malo razmislio. Mesto na kome se trenutno nalaze blizu je Šinohašija.

Skrenućemo desno na raskrsnici kod hrama Tengenđi, ostavićemo auto u podzemnoj garaži samoposluge Meiđija, tamo ću u manju kupovinu, a onda ćemo uzbrdo ka parku Arisugava, pa pored francuske ambasade, odakle ćemo ući u Ulicu Meiđi. Potom se vraćamo ovamo.”

„Razumem”, rekla je ona. Nije čak ni ponovila redosled ulica. Od Obe je uzela ključ automobila i hitro podesila sedište i retrovizore. Delovalo je da tačno zna gde se nalazi koji prekidač. Pritisnula je kvačilo i isprobala brzine. Iz gornjeg džepa jakne izvukla je zelene rejban naočare za sunce i stavila ih na lice. I zatim Kafukuu kratko klimnula glavom. To je značilo da je spremna.

„Kasete”, rekla je kao da govori sama za sebe kad je ugledala muzički uređaj.

„Ja volim kasete”, rekao je Kafuku. „Lakše su za upotrebu od CD-a. A mogu i da vežbam uloge.”

„Odavno ih nisam videla.”

„Kad sam ja počinjao da vozim, u upotrebi su bile magnetne trake stereo-8”, rekao je Kafuku.

Misaki nije izgovorila ništa, ali se po njenom izrazu lica dalo pretpostaviti da nije imala pojma šta je to stereo-8.

Baš kao što mu je Oba i garantovao, ona je bila izvanredan vozač. Sve operacije u vožnji izvršavala je glatko, bez imalo trzanja. Na ulicama je bila gužva i oni su se često zaustavljali na semaforima, ali ona kao da se trudila da održava ravnomeran broj obrtaja motora. U to je mogao da se uveri prateći putanju njenog pogleda. Ali čim bi zatvorio oči, Kafuku više gotovo uopšte ne bi bio u stanju da oseti te prelaske iz jedne brzine u drugu. Tek kada bi oslušnuo promene zvuka motora, Kafuku bi napokon uspeo da spozna razliku u brzini. I pedalu za gas i kočnicu pritiskala je vrlo meko i pažljivo. A opet, Kafuku je od svega najzahvalniji bio na tome što je devojka bila opuštena u vožnji, od prvog do poslednjeg trenutka. Po svemu sudeći, kod nje se napetost uspešnije otklanjala dok je vozila nego kad nije bila za volanom. Tada bi splasnula ona oštrina njenog izraza, čak bi joj i pogled u očima postao malo blaži. Jedino što se nije menjalo bila je njena ćutljivost. Progovarala je tek na postavljeno pitanje.

Kafukuu to, međutim, nije naročito smetalo. Ni njemu samom ćaskanje nije bilo jača strana. Nije njemu bilo mrsko da vodi sadržajne razgovore s nekim ko mu je blizak, ali ako to nije bio slučaj, onda je bio zahvalan na tome što može da ćuti. Utonuo u suvozačko sedište, odsutno je posmatrao gradske ulice kroz koje su prolazili. Njemu koji uvek sedi na mestu vozača i drži upravljač u rukama, prizori gradskih ulica tako posmatrani izgledali su sveže.

U Ulici Gaien-niši s gustim saobraćajem, za probu joj je tražio da se nekoliko puta bočno parkira i ona je to vešto i precizno izvela. Imala je dobar osećaj. I refleksi su joj bili izvanredni. Tokom dugih čekanja na semaforu, ona je pušila. Marlboro je očigledno bila marka njenog izbora. Cigaretu je gasila čim bi se upalilo zeleno svetlo. Nije pušila dok vozi. Na opušku nije bilo otiska karmina. Ni nokti joj nisu bili nalakirani. Na licu nije imala praktično nikakvu šminku.

„Imam nekoliko pitanja”, rekao je Kafuku negde kod parka Arisugava.

„Pitajte slobodno”, rekla je Misaki Vatari.

„Gde si naučila da voziš?”

„Odrasla sam u planinama Hokaida. Vozim još od petnaeste godine. U takvom mestu bez auta ne bi moglo da se živi. To je gradić u klisuri u koji i sunce slabo dopire, a putevi budu zaleđeni skoro šest meseci godišnje. Hteo – ne hteo, čovek se izvešti u vožnji.”

„Ali u planinama verovatno nema vežbanja bočnog parkiranja.”

Ona na to nije odgovorila. To je valjda značilo da je konstatacija glupa i da na nju nema svrhe davati odgovor.

„Jesi li od gospodina Obe možda čula nešto o okolnostima zbog kojih mi je iznenada potreban vozač?”

Gledajući pravo ispred sebe, glasom lišenim bilo kakve intonacije, Misaki je odgovorila: „Rekao mi je da ste glumac, da šest dana u nedelji nastupate na sceni i da se sami automobilom prevozite do pozorišta. Ne volite ni podzemnu železnicu ni taksi, zato što želite u automobilu da vežbate svoje uloge. Nedavno ste, međutim, izazvali saobraćajnu nezgodu pa vam je oduzeta vozačka dozvola. Jer, bili ste i malo pripiti, a i vaš vid je bio doveden u pitanje.”

Kafuku je klimnuo glavom. Činilo mu se kao da sluša priču o tuđem snu.

„Na očnom pregledu na koji me je uputila policija otkriveno je da imam simptome glaukoma. Izgleda da imam slepu mrlju u vidnom polju. U desnom uglu. Do tada ništa nisam primećivao.”

Što se tiče vožnje pod dejstvom alkohola, uneta količina nije bila tako velika pa je to nekako i moglo da se zataška. Nije procurilo ni u medije. Ali, kada je reč o problemima s vidom, to ni njegova agencija nije mogla da prenebregne. Kako sada stoje stvari, ako bi mu neki automobil otpozadi s desne strane zašao u mrtav ugao, postoji mogućnost da ga uopšte ne bi video. Saopšteno mu je da ne sme sam da vozi dokle god ponovna ispitivanja ne pokažu dobre rezultate.

„Gospodine Kafuku”, pitala je Misaki. „Je li u redu da vas tako zovem? Da li vam je to pravo ime?”

„Jeste, pravo je ime”, rekao je Kafuku. „Imam ime koje bi trebalo da donosi sreću, ali po svemu sudeći nemam nikakve koristi od toga. Među rodbinom nemam nijednu osobu koja bi se mogla nazvati imućnom.”

 

Izvesno vreme trajao je tajac. Potom joj je Kafuku saopštio sumu mesečnog honorara koju bi mogao da joj plati kao svom profesionalnom vozaču. Nije to neki pozamašan iznos. Ali toliko je njegova agencija mogla da izdvoji za troškove. Kafukuovo ime je bilo u izvesnoj meri poznato u javnosti, ali kako on nije bio glumac koji igra glavne uloge u filmovima i na televiziji, njegova zarada u pozorištu bila je ograničena. Da glumac njegovog ranga angažuje vozača, pa makar i samo na nekoliko meseci, samo po sebi bilo je luksuz bez premca.

„Radno vreme će ti se menjati u skladu s mojim rasporedom, ali pošto su mi u ovom trenutku scenski nastupi glavni posao, prepodne u principu nećeš imati posla. Moći ćeš da spavaš do podne. Uveče, čak i ako se zadržim, gledam da završim najkasnije do jedanaest sati. U slučaju da imam potrebe za prevozom posle jedanaest, uzeću taksi. Jedan dan u nedelji će ti biti slobodan.”

„To će biti u redu”, sasvim je jednostavno rekla Misaki.

„Mislim da ti sam posao neće biti toliko naporan. Verovatno će ti teže pasti oni sati dok sediš, čekaš i ne radiš ništa.”

Misaki na to ništa nije rekla. Usne su joj samo bile stisnute u ravnu crtu. Izraz na njenom licu govorio je da je do sada imala gomilu iskustava mnogo težih od svega pomenutog.

„Možeš da zapališ cigaretu dok je krov automobilu otvoren. Ali, kad je krov zatvoren, molim te da ne pušiš”, rekao je Kafuku.

„Razumem.”

„Imaš li ti neke zahteve?”

„Ništa posebno.” Suzila je oči i polako izdišući prebacila menjač u nižu brzinu. A onda je rekla: „Sviđa mi se ovaj auto.”

Ostatak vremena njih dvoje su proveli ćutke. Kad su se vratili u servis, Kafuku je pozvao Obu na stranu i objavio: „Angažovaću je.”

Od narednog dana, Misaki je postala Kafukuov profesionalni vozač. U 15.30 stigla bi pred zgradu u Ebisuu u kojoj je živeo Kafuku, isparkirala žuti sab iz podzemne garaže i odvezla Kafukua do pozorišta u Ginzi. Kad nije bilo kiše, na automobilu je krov ostajao spušten. Kafuku je na suvozačkom sedištu u odlasku uvek slušao kasete i uz njih izgovarao replike. U pitanju je bila adaptacija drame Ujka Vanja Antona Čehova, smeštena u Japan u vreme razdoblja Meiđi. On je igrao ulogu Ujka Vanje. Sve replike je već bio savršeno zapamtio, ali je uprkos tome osećao potrebu da ih, radi sopstvenog mira, svakodnevno ponavlja. Tu naviku imao je već dugi niz godina.

U povratku su često slušali Betovenove gudačke kvartete. Betovenove gudačke kvartete voleo je zato što se takve muzike čovek ne može zasititi, a uz to, bila je kao stvorena da se uz nju razmišlja, ili da se naprotiv ne misli apsolutno ni o čemu. Kad mu se slušalo nešto laganije od toga, puštao je stari američki rok. The Beach Boys, The Rascals, Creedence, The Temptations. Muziku koja je bila u modi kada je Kafuku bio mlad. O muzici koju je Kafuku puštao, Misaki nije izrazila nikakav utisak. Da li joj se takva muzika sviđala, da li za nju predstavljala mučenje ili Misaki baš ništa nije ni čula – Kafuku nije uspeo da zaključi. Bila je to devojka čija osećanja ne izlaze na površinu.

U uobičajenim okolnostima, imao bi tremu i uopšte ne bi bio u stanju da naglas vežba ulogu kada je tu još neko, ali mu Misakino prisustvo nije smetalo. U tom pogledu, Kafuku je bio zahvalan na onoj njenoj bezizražajnosti i oštrini. Ma koliko glasno on pored nje izgovarao replike, ona se ponašala kao da ništa ne čuje. A možda joj zaista ništa i nije ulazilo u uši. Uvek je bila usredsređena na vožnju. Ili je pak zalazila u neko specifično stanje zena koje joj je vožnja donosila.

Kafuku takođe nije imao nikakvu ideju šta o njemu lično misli Misaki. Nije znao da li ona prema njemu gaji bar malo naklonosti, da li je potpuno nezainteresovana i ravnodušna, da li se ježi od njega, čak ni da li ga samo trpi zato što joj treba posao. Ali, ma šta ona mislila o njemu, Kafuku se na to nije obazirao. Njemu se dopadala njena ugodna i sigurna vožnja, to što nije govorila ništa suvišno, pa i to što nije ispoljavala osećanja.

Čim bi se završila predstava, Kafuku bi skinuo šminku, presvukao se i hitro odlazio iz pozorišta. Nije voleo da se zadržava tamo. Nije imao ni prijatelje među ostalim glumcima. Mobilnim telefonom bi pozvao Misaki i tražio da doveze auto pred službeni ulaz. Kad bi stigao do vrata, napolju bi ga već čekao žuti sab kabriolet. Potom bi nešto posle 22.30 stigao do svoje zgrade u Ebisuu. Isto to ponavljalo se manje-više svaki dan.

 

Dešavalo se da on dobije i neki uzgredni posao. Zbog snimanja dramske serije jednom nedeljno morao je da odlazi u televizijsku stanicu u gradu. Bila je to sasvim obična policijska serija, ali je imala veliku gledanost, a i honorar je bio dobar. Igrao je ulogu predskazivača sudbine koji pomaže glavnoj junakinji, policijskoj inspektorki. Da bi se uneo u tu ulogu više puta je prerušen stvarno izašao na gradske ulice i prolaznicima proricao sudbinu kao pravi prorok. Čak je i stekao reputaciju da dobro pogađa. Snimao bi do večeri, pa bi odatle pravo pohitao u Ginzu ka pozorištu. Taj deo je uvek bio najrizičniji. Vikendom, po završetku matine predstave, držao je večernje časove u školi glume. Kafuku je voleo da usmerava mlade ljude. Sva ta odvoženja i dovoženja obavljala je ona. Tako je Misaki njega bez ikakvih problema, po rasporedu, razvozila na razna mesta, a i Kafuku se privikao na to da ga ona vozi dok on sedi na suvozačkom sedištu automobila. Dešavalo mu se čak i da zaspi kao klada.

Kad je napolju otoplilo, Misaki je prestala da nosi onu mušku štofanu jaknu i oblačila je neku tanku letnju. Jednu od te dve jakne obavezno je nosila za vreme vožnje. Možda su joj one bile zamena za nekakvu uniformu. Kad je počela kišna sezona i krov je na automobilu bivao sve češće zatvoren.

 

Sedeći tako na mestu suvozača, Kafuku je često razmišljao o svojoj pokojnoj ženi. Otkad je zaposlio Misaki da ga vozi, iz nekog razloga sećanja na nju postala su mu sve učestalija. Njegova supruga je takođe bila glumica, žena lepih crta lica, dve godine mlađa od njega. Kafuku je uglavnom bio „karakteran glumac”, pa su i uloge koje je dobijao u većini bile pomalo šablonske, sporedne uloge. Lice mu je bilo malo duguljasto, dok je kosa počela da mu se proređuje još u mladim danima. To nisu bile odlike podesne za glavne uloge. U poređenju s njim, njegova žena je bila prava lepa glumica, pa su i uloge i honorari koje je dobijala bili srazmerni tome. Ipak, njega je s godinama javnost naprotiv počinjala sve više da ceni kao glumca sa osobenim glumačkim darom. Uprkos tome, njih dvoje su se uzajamno podržavali i prihvatali profesionalni status onog drugog, a razlike u popularnosti i zaradi nikada među njima nisu izazvale poteškoće.

Kafuku je nju voleo. Prema njoj je gajio snažna osećanja još otkad su se prvi put sreli (njemu je tada bilo 29 godina) i ona se sve do njene smrti (a tada je imao 49 godina) nisu promenila. Tokom njihovog braka nijedanput nije spavao ni sa jednom drugom ženom. Nije da nije bilo prilika za to, ali on nikad nije osetio da to želi.
Njegova žena je, međutim, s vremena na vreme spavala s drugim muškarcima. Koliko je njemu poznato, imala je ukupno četiri partnera. Ili ih je bilo bar četvorica sa kojima je ona povremeno održavala seksualne odnose.

Njegova žena mu, naravno, o tome ni reč nije rekla, ali kad god bi ona vodila ljubav s nekim drugim muškarcem na nekom drugom mestu, on bi to uvek znao. Kafuku je oduvek imao dobru intuiciju za takve stvari, a i kad je nekoga iskreno voleo bio je u stanju da oseti prisustvo tako nečega, ma koliko mu mrsko bilo. Lako je po načinu na koji je govorila uspevao da shvati i o kome se radi. Njeni ljubavnici uvek su bili glumci sa kojima je zajedno glumila u nekom filmu. Uz to, često i mlađi od nje. Njihov odnos bi potrajao po nekoliko meseci, dok bi trajalo snimanje filma, a zatim bi se, činilo se uglavnom zajedno sa završetkom snimanja, i njihova veza prirodno ugasila. Ista stvar se po istoj matrici ponovila četiri puta.

Zbog čega je ona imala potrebu da spava s drugim muškarcima, to Kafukuu baš i nije išlo u glavu. Ne može to da shvati ni dan-danas. Jer, otkad su se venčali, njih dvoje su uvek imali odlične odnose, i kao bračni, i kao životni partneri. U slobodno vreme, s puno žara su, iskreno razgovarali o raznim stvarima i trudili se da veruju jedno drugom. On je smatrao da su njih dvoje i mentalno i seksualno u dobrom skladu. I njihova okolina ih je doživljavala kao idealan par koji se odlično slaže.

Zbog čega je ona uprkos tome spavala s drugim muškarcima – za razlog tome on je svoju ženu za života trebalo odlučno da zapita. Često mu to padne na pamet. To pitanje mu je jednom stvarno i bilo na vrh jezika. Šta si ti to uopšte u njima tražila? Šta je to što meni nedostaje? Bilo je to nekoliko meseci pre nego što je umrla. Ipak, svojoj ženi koja je trpela žestoke bolove i borila se sa smrću takvo nešto nije mogao da izgovori. A onda je ona, bez i jednog jedinog objašnjenja, nestala iz Kafukuovog sveta. Nepostavljenih pitanja i nedobijenih odgovora. Skupljajući u krematorijumu ženine kosti iz pepela, ćutke je duboko o tome razmišljao. Toliko duboko da nije čuo ni one koji su mu prilazili i govorili na uho.

Da zamišlja svoju ženu u naručju drugog muškarca Kafukuu je naravno padalo teško. Kako i da mu ne pada teško? Kad bi zatvorio oči, svakakve pojedinosti iz tih slika iskrsavale bi mu u glavi, pa zatim nestajale. Nije želeo da ih zamišlja, ali nije mogao da se odupre. Poput oštrog sečiva, te vizije sekle su ga na komade, polako i nemilosrdno. Razmišljao je ponekad o tome koliko bi samo bilo bolje da ništa nije znao. Ali, u bilo kojoj situaciji bolje je znati nego ne znati – to je bio njegov fundamentalan način razmišljanja, njegov životni stav. Ma koliko mi silovitog bola to donelo, ja to moram znati. Jer, čovek jača tek sa spoznajom.

Ono što je od zamišljanja, međutim, bilo još teže, bilo je živeti normalno, znajući tajnu koju njegova žena krije, a da ga ona ne prozre. Uvek na licu imati blagi osmeh, dok te bol u grudima razdire, dok spolja nevidljivo krvariš iznutra. Obavljati dnevne poslove kao da ti nije ništa, voditi neobavezne razgovore, u krevetu sa ženom voditi ljubav. To je nešto što običan čovek od krvi i mesa verovatno nije u stanju. Samo, Kafuku je bio glumac po profesiji. Odvojiti se od sebe samog, glumiti u predstavi – to je bio njegov poziv. I tako je on glumio iz sve snage. U predstavi bez publike.

Ipak – ako se izuzme činjenica da je ona povremeno u potaji spavala s drugim muškarcima – njih dvoje su vodili ispunjen bračni život, bez ikakvih trzavica. Oboma je s profesionalnog stanovišta sve bilo potaman, i uživali su finansijsku stabilnost. Tokom nepunih dvadeset godina bračnog života njih dvoje su nebrojeno puta vodili ljubav i bar sa Kafukuovog stanovišta, seks im je pružao zadovoljstvo. Tek pošto je njegova žena obolela od raka materice i za tren oka umrla, on je upoznao nekoliko drugih žena i tokom veza s njima delio postelju. U njima, ipak, nije uspeo da pronađe onu radost bliskosti koju je osećao dok je spavao sa ženom. Sve što je postojalo među njima bio je blagi osećaj već viđenog, kao kad ponovo pratiš tragove nečeg što si već ranije iskusio.

 

Pošto je njegovoj agenciji radi isplate honorara bilo potrebno da se popuni zvanični formular, tražio je od Misaki da mu zapiše svoju sadašnju adresu stanovanja, prijavljeno boravište, datum rođenja i broj vozačke dozvole. Stanovala je u Akabaneu, opština Kita u Tokiju, sa prijavljenim boravištem u mestu Kamiđunitaki, okrug ***, Hokaido, i tek što je napunila dvadeset četiri. Kafuku nema pojma u kom delu Hokaida se Kamiđunitaki nalazi, koliko je to mesto, ni kakvi ljudi u njemu žive. To da ona ima dvadeset četiri godine, međutim, Kafukua je malo pomelo.

Kafuku je imao dete koje je živelo samo tri dana. Devojčicu koja je treće noći po rođenju umrla u porodilištu. Bez ikakvog upozorenja, naprasno, srce joj je stalo. Kad je svanuo dan, beba je već bila mrtva. U bolnici su rekli da je imala neki urođeni problem sa srčanim zaliskom. Ali, on to nije imao načina da proveri. S druge strane, i da je znao stvarni uzrok, to ne bi dete vratilo u život. Na sreću ili nesreću, još nisu bili odlučili koje će joj ime dati. Da je to dete poživelo, sada bi imalo tačno dvadeset četiri godine. Na dan rođenja tog bezimenog deteta, Kafuku bi uvek sklopio šake da se pomoli. I pomislio na to koliko bi imala godina da je preživela.

Iznenadni gubitak deteta na takav način oboje ih je duboko pozledio. Praznina koja se stvorila bila je teška i mračna. Bilo je potrebno mnogo vremena da se oporave. Zatvorili su se u kuću i mnoge sate provodili ne progovarajući. Ako bi samo otvorili usta, činilo im se, izgovorili bi nešto glupo. Ona je počela sve češće da pije vino. On se izvesno vreme na bizarno strastven način odavao kaligrafiji. Povlačeći crnim tušem i četkicom po snežnobelom papiru i ispisujući razne ideograme, osećao se kao da sklop njegovog uma počinje da se prozire i izlazi na videlo.

Ipak, uzajamnom podrškom uspeli su mic po mic da zaleče rane i da prebrode taj opasan period. A zatim su počeli još dublje nego ranije da se usredsređuju svako na svoj posao. U pripreme za svaku dodeljenu ulogu unosili su se srcem i dušom, gotovo nezajažljivo. „Žao mi je, ali više ne želim da pokušavamo da dobijemo dete”, rekla je ona, a on se složio. Razumem te, više nećemo pokušavati. Uradićemo onako kako ti misliš da treba.

Sada kad se toga priseća, njegova žena je seksualne odnose sa drugim muškarcima počela da održava posle toga. A možda je i gubitak deteta u njoj probudio takvu vrstu žudnje. Pa ipak, to je samo njegova puka pretpostavka. Samo jedno možda.

„Mogu li da vam postavim jedno pitanje?” rekla je Misaki.

Zadubljen u misli i odsutno u okolne predele zagledan, Kafuku je iznenađeno pogledao u nju. I posle dva meseca provedena zajedno u vožnji, pitanja su iz Misakinih usta izlazila izuzetno retko.
„Naravno”, rekao je Kafuku.

„Zbog čega ste postali glumac?”

„Za vreme studija, drugarica me je pozvala da se priključim jednoj studentskoj trupi. Nisam se ja oduvek zanimao za pozorište. U stvari sam hteo da uđem u bejzbol tim. U srednjoj školi sam u timu bio stalni presretač, imao sam samopouzdanje u igranju odbrane. Ali bejzbol tim u koji sam ušao na fakultetu igrao je na nivou malo previsokom za mene. Zato sam bez ikakvih očekivanja pomislio da bih mogao da se oprobam i priključio se trupi. Verovatno i zbog toga što sam želeo da budem uz tu drugaricu. Ali, posle izvesnog vremena, počeo sam da shvatam da uživam u glumi. Kada glumiš, u stanju si da se pretvoriš u nekoga drugog. A kad se to okonča, ponovo se vratiš samom sebi. To me je radovalo.”

„Srećni ste kada se preobrazite u nekog drugog?”

„Dokle god sam svestan da mogu da se vratim sebi.”

„Da li ste ikada poželeli da se ne vratite sebi?”

Kafuku je razmislio o tome. Prvi put mu je neko poslavio takvo pitanje. Kolovozi su bili zakrčeni. U tom trenutku kretali su se autoputem ka izlazu Takebaši.

„Pa i ne bih imao kome drugom da se vratim”, rekao je Kafuku.

Misaki nije izgovorila svoje mišljenje o tome.

Izvesno vreme trajala je tišina. Kafuku je sa glave skinuo bejzbol kapu, proučavao njen oblik pa je ponovo namestio na glavu. Pored šlepera sa neprebrojivim brojem guma žuti sab kabriolet izgledao je stvarno bedno. Kao turistički brodić pored tankera.

„Možda nije primereno”, rekla je Misaki malo kasnije, „ali, zapitala sam se, pa bih htela još nešto da vas pitam, ako mogu.”

„Možeš”, rekao je Kafuku.

„Zašto nemate prijatelje?”

Kafuku je sa zanimanjem pogledao u Misakin profil. „A otkud ti znaš da ja nemam prijatelje?”

Misaki je neprimetno slegnula ramenima. „Posle dva meseca odvoženja i dovoženja, toliko mi je bar jasno.”

Kafuku je izvesno vreme radoznalo posmatrao džinovske gume šlepera. A onda je rekao: „Kad malo bolje razmislim, odavno već nemam mnogo njih koje bih mogao nazvati prijateljima.”

„Još od detinjstva?”

„Ne, u detinjstvu sam naravno imao bliske prijatelje. Zajedno smo igrali bejzbol, odlazili na kupanje. Ali otkad sam odrastao, nisam mnogo puta poželeo da imam prijatelje. Naročito otkad sam se oženio.”

„Znači, nisu vam bili potrebni prijatelji jer ste imali suprugu, zar ne?”

„Moguće je da je tako. Jer smo nas dvoje bili i dobri prijatelji.”

„Koliko ste imali godina kad ste se oženili?”

„Oženio sam se u tridesetoj. Igrali smo u istom filmu, tako smo se upoznali. Doduše, ona je imala glavnu sporednu ulogu, a ja jednu malu.”

Automobil je sporo napredovao kroz gužvu. Kao i uvek kad izađu na auto-put, krov je stajao zatvoren.
„Ti nikad ne piješ alkohol?” pitao je Kafuku ne bi li promenio temu.

„Izgleda da moj organizam ne podnosi alkohol”, rekla je Misaki. „A i moja majka je pravila probleme kad popije, pa možda i to ima veze.”

„Da li tvoja majka i sad pravi probleme?”
Misaki je nekoliko puta zavrtela glavom.

„Mama je umrla. Napila se i sela da vozi, izgubila kontrolu nad volanom, automobil se okrenuo, izletela je s puta i udarila u drvo. Ostala je praktično na mestu mrtva. Ja sam tada imala sedamnaest godina.”

„Žao mi je”, rekao je Kafuku.

„Što poseješ, to ćeš i požnjeti”, kratko je rekla Misaki. „Jednog dana to bi se svakako dogodilo. Pre ili kasnije – samo je bilo pitanje kada.”

Neko vreme je bio tajac.

„A tvoj otac?”

„Ne znam ni gde je. Otišao je od kuće kada mi je bilo osam godina, više ga nikad nisam videla. Nemam ni kontakt s njim. Mama je stalno mene krivila za to.”

„Zbog čega?”

„Bila sam jedinica. Da sam ja bila lepša devojčica, tata sigurno ne bi otišao od kuće. Mama je uvek tako govorila. Da sam se rodila ružna i da me je zato ostavio.”

„Ti uopšte nisi ružna”, rekao je Kafuku tihim glasom. „Tvoja majka je samo tako htela da misli.”
Misaki je ponovo blago slegla ramenima. „U uobičajenim okolnostima nije bila takva, ali kad bi popila, mama je postajala nesnosna. Stalno je ponavljala jedno te isto. Povredila me je. Žao mi je što to kažem, ali iskreno, odahnula sam kad je umrla.”

Posle tih reči tajac je potrajao još duže od onog prethodnog.

„Imaš li ti prijatelje?” pitao je Kafuku.

Misaki je odmahnula glavom. „Nemam.”

„Zašto?”

Nije odgovorila na to. Suženih očiju, samo je gledala ispred sebe.

Kafuku je zatvorio oči u pokušaju da malo odrema, ali nije uspeo da zaspi. Zastajkivanja i polasci su se smenjivali u kratkim razmacima, a ona je svaki put brižljivo menjala brzine. Poput neke ogromne senke sudbine, šleper u susednoj traci bivao je čas ispred, čas iza saba.

„Poslednji put sam stekao prijatelja pre skoro deset godina”, rekao je Kafuku odustavši i otvorivši oči. „Odnosno, možda bi bilo tačnije reći – nekog nalik na prijatelja. Bio je šest ili sedam godina mlađi od mene, baš dobar momak. Voleo je da popije, pa sam mu ja pravio društvo, i tako smo pili i vodili razne razgovore.”

Misaki je malčice klimnula glavom čekajući nastavak. Kafuku se malo kolebao, a zatim je odlučno izgovorio: „U stvari, taj muškarac je izvesno vreme spavao s mojom ženom. Nije znao da ja znam za to.”

Misaki je bilo potrebno malo vremena da shvati o čemu se radi. „Dakle, taj čovek je imao seksualne odnose sa vašom suprugom?”

„Tako je. Mislim da je više puta spavao s mojom ženom tokom tri ili četiri meseca.”

„Kako ste saznali za to?”

„Ona je to, naravno, krila, ali ja sam jednostavno znao. Priča bi potrajala ako bih ti objašnjavao kako. Ali, nema sumnje. Ništa nisam umislio.”

Dok je auto stajao, Misaki je obema rukama podešavala retrovizor. „Zar vam to što je vaša žena spavala s tim čovekom nije bilo prepreka da budete prijatelji?”

„Baš naprotiv”, rekao je Kafuku. „Ja sam se s njim i sprijateljio upravo zato što je moja žena spavala s njim.”

Misaki je ćutala. Čekala je objašnjenje.
„Kako da kažem… Hteo sam da razumem. Da shvatim zbog čega je ona počela da spava s tim muškarcem, zašto je imala potrebu za tim. Ili mi je to bar bio početni motiv.”

Misaki je duboko udahnula. Grudi su joj se ispod jakne polako uzdigle, pa utonule.

„Zar vam to nije bilo mučno? To da sa čovekom za koga znate da je vaša žena s njim spavala pijete i vodite razgovore.”

„Pa, nije da nije bilo mučno”, rekao je Kafuku. „Počneš da razmišljaš o stvarima o kojima ne želiš da razmišljaš. Setiš se nečega čega ne želiš da se setiš. Ali, ja sam glumio. Ipak mi je to posao.”

„Da postanete neko drugi”, rekla je Misaki.

„Upravo tako.”

„A onda da se vratite samom sebi.”

„Tako je”, rekao je Kafuku. „Vratiš se sebi, čak i ako to ne želiš. Samo, tada kad si se vratio, položaj ti je nešto drugačiji nego pre. To je pravilo. Nije moguće da bude potpuno isti.”

Počela je sitna kiša i Misaki je uključila brisače koji su nekoliko puta prešli preko vetrobrana. „I jeste li tada shvatili zbog čega je vaša žena spavala s tim čovekom?”

Kafuku je odmahnuo glavom. „Ne, nisam uspeo da shvatim. Mislim da je bilo nečega što je on imao a da je meni nedostajalo. Odnosno, verovatno mnogo toga. Ali šta je tačno od svega toga nju osvojilo, to već ne znam. Ne funkcionišemo mi na tom nivou da takvo nešto možemo precizno da odredimo. Odnosi između dvoje ljudi, pogotovo odnos između muškarca i žene, kako bih rekao, mnogo je celovitije pitanje. Nešto mnogo neuhvatljivije, mnogo sebičnije i mnogo bolnije.”

Misaki je neko vreme razmišljala o tome. A onda je rekla: „Pa ipak, iako niste mogli da razumete, s tim čovekom ste nastavili da budete prijatelj, zar ne?”

Kafuku je ponovo skinuo bejzbol kapu sa glave i ovog puta je smestio u krilo. A zatim je dlanom protrljao teme. „Kako to da kažem? Jednom kad počneš ozbiljno da glumiš, teško je naći priliku da prestaneš. Ma koliko ti psihički to teško padalo, dok smisao te glume ne zauzme odgovarajući oblik, ne možeš da prekineš njen tok. Isto kao što ni muzika ne može da dođe do prave harmonije sve dok ne stigne do tačno određenog završnog akorda… Razumeš o čemu ti govorim?”

Misaki je iz pakle marlbora izvadila jednu cigaretu i stavila je u usta, ali je nije pripalila. Nikad ne puši dok je krov na automobilu podignut. Samo cigaretu drži u ustima.

„Je li vaša supruga i za to vreme spavala s tim čovekom?”

„Ne, tada nije. To bi već bilo, kako bih rekao… isuviše lažno. Ja sam se s njim sprijateljio malo pošto je moja supruga preminula.”

„A jeste li s njim postali istinski prijatelj? Ili je to ipak bilo samo gluma?”

Kafuku je razmišljao o tome. „I jedno i drugo. Postepeno sam i sam prestajao da razaznajem granicu između ta dva. Upravo to i jeste ono što znači ozbiljno glumiti.”

 

Kafuku je prema tom čoveku još od prvog susreta osećao izvesnu naklonost. Zvao se Takacuki, bio je visok, lepog lica, zgodan glumac. U ranim četrdesetim godinama, bez naročitog glumačkog umeća. Nije bio ni po čemu jedinstven, a to je ograničavalo raspon likova koje je mogao da glumi. Uglavnom uloge prijatnih sredovečnih muškaraca. Uvek je bio nasmejan, ali je s vremena na vreme njegov profil odavao nekakvu melanholiju. Bio je popularan među starijim ženama. Kafuku se s njim slučajno sreo u predvorju televizijske stanice. Tada, pola godine posle smrti njegove žene, Takacuki mu je prišao, predstavio se i izjavio mu saučešće. Sa vašom suprugom sam, samo jednom doduše, glumio u istom filmu. Veoma sam joj zahvalan na svemu što je učinila, rekao je Takacuki smernog izraza na licu. Kafuku mu je zahvalio. Koliko je njemu poznato, od muškaraca sa kojima je njegova žena održavala seksualne odnose, Takacuki je po redosledu bio na samom dnu liste. Nedugo pošto je raskinula vezu s njim, na ispitivanjima joj je otkriven već prilično uznapredovali rak materice.

„Imam za vas jednu molbu”, zaustio je Kafuku kad su završili s pozdravljanjem.

„O čemu je reč?”

„Ako je moguće, da li bih mogao da vam oduzmem malo vremena, gospodine Takacuki? Voleo bih da sednemo nešto da popijemo i da porazgovaramo o uspomenama koje imate na moju ženu. Ona mi vas je često spominjala.”

Upitan tako iznebuha, Takacuki je delovao iznenađeno. Možda je bolje reći -šokirano. Blago nakrivljenih obrva pravilnog oblika, sa zanimanjem je pogledao u Kafukua. Kao da naslućuje da se nešto valja iza tog pitanja. Ipak, nije uspeo da prepozna nikakvu konkretnu zadnju nameru. Kafuku je na licu imao miran izraz kakav bi se i mogao očekivati kod čoveka koji je upravo izgubio ženu posle mnogo godina braka. Poput površine jezera koje je prestalo da se mreška.

„Lično, samo bih voleo da imam nekog ko bi mogao da mi priča o mojoj ženi”, dodao je Kafuku. „Da budem iskren, ponekad mi teško pada da sedim sam kod kuće i čamim. Verovatno vas dovodim u neprijatnu situaciju, gospodine Takacuki.”
Takacuki je po svemu sudeći malo odahnuo kad je to čuo. Izgledalo je da Kafuku ne sumnja da su oni bili u vezi.

„Ne, ni slučajno. Rado ću izdvojiti vreme. Pod uslovom da vam odgovara ovakav beskoristan sagovornik kao što sam ja”, rekao je on i izvio usne u blag osmeh. Nežni nabori pojavili su se na rubovima njegovih očiju. Vrlo šarmantan osmeh. Da sam kojim slučajem neka sredovečna žena, sad bi mi se sigurno zarumeneli obrazi, mislio je Kafuku.

Takacuki je brzo u glavi prelistavao svoj kalendar obaveza. „Sutra mi je celo veče slobodno, mogli bismo tada na miru da se vidimo, ako se to uklapa u vaš raspored.”

Sutra uveče sam i ja slobodan, rekao je Kafuku. S obzirom na sve, Kafuku je bio zadivljen koliko je lako bilo prozreti osećanja tog čoveka. Ako mu se zagledaš pravo u oči, čini ti se da će se provideti sve do samog dna. U njemu nije bilo nimalo podlosti, nijedne zle namere. Nije on od onih što umeju da usred noći iskopaju duboku jamu, pa da čekaju da tuda neko prođe. Kao glumac verovatno u životu neće postići zavidan uspeh.

„Gde bi vam odgovaralo?” pitao je Takacuki.

„Odabir mesta prepuštam vama. Samo me uputite gde je i ja ću doći tamo”, rekao je Kafuku.

Takacuki mu je dao ime poznatog bara u Ginzi. Ako se rezerviše separe, tamo se može slobodno razgovarati, da niko drugi ne sluša, rekao je on. Kafuku je znao gde se taj bar nalazi. Potom su se rukovali i rastali. Takacukijeva ruka je bila meka, a prsti tanki i dugački. Dlan mu je bio topao, malčice izgleda ovlažen od znoja. Možda zbog nervoze.

Kad je Takacuki otišao, Kafuku je seo na stolicu u predvorju, raširio dlan šake kojom se rukovao i zagledao se u njega. Na njemu je još živo osećao dodir Takacukijeve ruke. Ta ruka, ti prsti polako su milovali svaki delić nagog tela njegove žene, mislio je Kafuku. Potom je zatvorio oči i ispustio jedan duboki, dugačak uzdah. Šta ja to pokušavam, mislio je. Ali, što god to bilo, on je to jednostavno morao da učini.

Ispijajući malt viski u tihom separeu bara, Kafukuu je jedno bilo jasno: Takacuki je u njegovu ženu očigledno i dan-danas veoma zaljubljen. Činjenicu da je ona umrla, da je njeno telo sagorelo i pretvorilo se u pepeo, Takacuki izgleda još nije uspeo da shvati. Takva osećanja su i Kafukuu bila razumljiva. Prisećajući se njegove žene, Takacuki na trenutke samo što nije zaplakao. Dođe ti da pružiš ruku i potapšeš ga kad to vidiš. Taj čovek nije u stanju dobro da skriva svoja osećanja. Podbodeš li ga samo malo, odmah bi ti sve priznao.

Po Takacukijevim rečima dalo se zaključiti da je Kafukuova žena očigledno bila ta koja je prekinula njihovu vezu. Verovatno je Takacukiju saopštila da je bolje da se više ne vidaju. I stvarno više nije pokušavala s njim da se vidi. Vezu je održavala nekoliko meseci, a onda ju je u nekom trenutku grubo prekinula. Glatko i bespovratno. Koliko je Kafukuu poznato, to je bio obrazac njenih veza (valjda je u redu da ih tako nazove). Ali sam Takacuki izgleda nije imao istu spremnost na tako nagao raskid. On je valjda želeo da s njom ima trajniju vezu.

Kad je rak dospeo u završnu fazu, a Kafukuova žena primljena u ustanovu za palijativnu negu u gradu, Takacuki joj se javio rekavši da želi da je poseti, ali je ona i to odlučno odbila. Otkad je otišla u bolnicu, gotovo nikog više nije viđala. Osim medicinskog osoblja, ulaz u njenu bolničku sobu bio je dozvoljen samo njima troma: njenoj majci, mlađoj sestri i Kafukuu. Takacuki je očigledno žalio što nijednom nije mogao da joj dođe u posetu. To da je obolela od raka Takacuki je saznao tek nekoliko nedelja pre nego što je preminula. Ta vest ga je pogodila kao grom iz vedra neba i za njega je predstavljala činjenicu koju još nije uspeo da prihvati. Ta osećanja i Kafuku može da razume. Pa ipak, naravno, osećanja koja imaju njih dvojica nikako ne mogu biti potpuno jednaka. Kafuku je priliku svoje žene od koje je ostala samo senka imao pred očima iz dana u dan, svojim rukama je u krematorijumu skupljao ostatke njenih snežnobelih kostiju iz pepela. Došao je do stupnja nekog sopstvenog prihvatanja. To je ogromna razlika između njih.

Čini mi se da ovde ja tešim njega, mislio je Kafuku dok su njih dvojica razmenjivali uspomene na nju. Kako li bi se moja žena osećala kad bi ovo gledala? Kad je na to pomislio, Kafuku se osetio čudno. Ipak, mrtvi verovatno više ni o čemu ne razmišljaju, ništa ne osećaju. To je, doduše samo sa njegovog stanovišta, bila prednost umiranja.

Spoznao je on još nešto, a to je da je Takacuki bio sklon opijanju. Zbog toga što je u takvoj profesiji, Kafuku je u životu video mnogo njih u pijanom stanju (zbog čega li se glumci tako strastveno odaju alkoholu?), i kako god gledao na to, za Takacukija nije mogao da kaže da pripada onoj zdravoj kategoriji ljudi koji vole da popiju. Kafuku je smatrao da na ovom svetu postoje dve velike grupe onih koji piju: u jednoj su ljudi koji moraju da piju ne bi li sebe nečim dopunili, a u drugoj oni koji moraju da piju zato da bi od sebe nešto oduzeli. Bilo je jasno da Takacuki spada među ove potonje.

Čega je on to hteo da se liši, Kafuku to ne zna. Možda tek slabosti svog karaktera, možda neke rane zadobijene u prošlosti. Ili pak nekih problema koje baš sada u sebi nosi. Možda i svega toga pomešanog. Ipak, ma šta da je to bilo, u njemu je postojalo to „nešto što želi da zaboravi ako je ikako moguće”, i da bi to nešto zaboravio, ili da bi bol koju mu to nešto donosi ublažio, morao je da se opija. Na jedno popijeno Kafukuovo piće, Takacuki bi popio dva i po. To je prilično brz tempo.

Možda je za njegov brz tempo zaslužna bila njegova napetost. Jer, sedeo je tu licem u lice i pio sa suprugom žene s kojom je nekad spavao. Bilo bi čudo da nije bio napet. Ali, nemoguće je da je samo to u pitanju, mislio je Kafuku. Mora da je on čovek koji je oduvek jedino tako i umeo da pije.

Pomno ga posmatrajući, Kafuku je obazrivo pio sopstvenim tempom. Kada je njegovog sagovornika posle nekoliko čašica napetost počela da popušta, Kafuku ga je upitao da li je oženjen. U braku sam već deset godina i imam sedmogodišnjeg dečaka, odgovorio je Takacuki. Ali, usled određenih okolnosti, on i njegova žena od prošle godine žive rastavljeni. Verovatno će se uskoro i razvesti, samo što će tada sigurno nastati veliki problemi oko starateljstva nad detetom. Po svaku cenu želi da izbegne da dođe dotle da više ne može dete slobodno da viđa. Za njega bi to bio život kakvog bolje da i nema. Takacuki je Kafukuu pokazao fotografiju deteta. Dečaka lepog lica, naizgled blage naravi.

Kao i svim drugim ljudima koji redovno uzimaju alkohol, i Takacukiju bi se, čim popije, razvezao jezik. I bez nagovora i bez pitanja pričao je i o onome što verovatno ne bi trebalo. Kafuku je mahom preuzeo ulogu slušača, saosećajno klimao glavom i, kad ga je trebalo utešiti, tešio ga biranim rečima i tako prikupio što je mogao više podataka o njemu. Ponašao se kao da je naklonjen Takacukiju. To mu uopšte nije padalo teško. Imao je dar da ume dobro da sluša a, s druge strane, odista i jeste prema Takacukiju osećao naklonost. Povrh toga, njima dvojici zajedničko je bilo nešto krupno: to da su u jednu prelepu ženu koje više nema, još zaljubljeni. Iako u različitim položajima, ni jedan ni drugi na isti način nisu mogli da nadomeste taj nedostatak. Zato su i govorili istim jezikom.

„Gospodine Takacuki, ako želite, mogli bismo opet negde da se nađemo. Drago mi je što sam razgovarao s vama. Odavno se nisam ovako osećao”, rekao mu je Kafuku na rastanku. Račun u baru Kafuku je već prethodno bio izmirio. U svakom slučaju, činilo se da se pomisao da će neko taj račun svakako morati da plati nije ukazala u Takacukijevoj glavi. Alkohol ga navodi svašta da zaboravi. Verovatno i mnogo toga važnog.

„Obavezno”, rekao je Takacuki podigavši pogled s čaše. „Baš bi bilo lepo da se ponovo vidimo. Osećam da je i meni posle razgovora s vama malo pao teret sa srca.”

„Mora biti da je to neka sudbina što smo se ovako sreli”, rekao je Kafuku. „Možda nas je moja žena spojila.”

U izvesnom smislu, to i jeste bila istina.

Tu su razmenili brojeve mobilnih telefona. A onda su se rukovali, i razišli.

 

Tako su njih dvojica postali prijatelji. Drugari koji se zajedno opijaju i dobro slažu. Dogovorili bi se preko telefona, našli se u gradu i odlazili u različite barove da piju i vode besciljne razgovore. Nijedanput nisu zajedno obedovali. Njihovo odredište uvek su bili barovi. Kafuku nikad Takacukija nije video da je u usta stavio bilo šta izuzev grickalica. Mogao je da pomisli da taj čovek nikad i ne jede ništa čestito. A zatim, izuzev piva koje je povremeno pio, nije naručivao ništa osim viskija. Omiljeni mu je bio singl malt viski.

Teme njihovih zajedničkih razgovora bile su razne, ali negde na pola puta po pravilu bi se pretvorili u razgovore o Kafukuovoj pokojnoj ženi. Kad bi mu Kafuku ispričao neku anegdotu iz vremena dok je još bila mlada, Takacuki bi to slušao vrlo ozbiljnog izraza lica. Skoro kao neki sakupljač tuđih sećanja. U međuvremenu je Kafuku shvatio da i sam uživa u takvim razgovorima.

Te večeri su pili u jednom malom baru u Aojami, neupadljivom lokalu, u nekoj uličici iza Muzeja Nezu. U njemu je uvek radio neki ćutljivi barmen četrdesetih godina, a na ukrasnoj polici sklupčana je spavala tanjušna siva mačka. Delovala je kao mačka lutalica iz susedstva koja tu stalno boravi. Na gramofonu se okretala ploča sa starim džezom. I ranije su više puta bili u tom baru jer im se dopadala njegova atmosfera. Kad god su imali dogovor da se vide, iz nekog razloga često bi bio kišan dan, pa je tako i tog dana padala sitna kiša.

„Bila je odista divna žena”, rekao je Takacuki gledajući u svoje šake položene na stolu. Lepe šake za muškarca koji je zašao u srednje godine. Bez uočljivih bora, negovanih noktiju. „Zaista si imao sreće što ste mogli da budete zajedno, što si s jednom takvom ženom delio život, Kafuku.”

„Pa jeste”, rekao je Kafuku. „U pravu si. Verovatno to jeste bila sreća. Ali ponekad mi je, baš zbog te sreće, bilo vrlo teško.”

„Zbog čega konkretno?”

Kafuku je podigao svoju čašu viskija i zakotrljao veliku kocku leda u njoj. „Zbog toga što bih je jednog dana mogao izgubiti. Na samu pomisao na to zabolelo bi me u grudima.”

„Dobro mi je poznat taj osećaj”, rekao je Takacuki.

„Kako to?”

„Odnosno…”, rekao je Takacuki, tražeći prave reči. „Gubitak neke divne osobe kao što je ona bila.”
„Onako uopšteno rečeno?”

„Tako je”, rekao je Takacuki pa nekoliko puta klimnuo glavom da potvrdi i samom sebi. „Mada mogu samo da pretpostavim.”

Kafuku je neko vreme uporno ćutao. Hteo je da taj muk otegne do krajnje granice, što je duže mogao. A zatim je rekao: „Samo, na kraju sam ja nju ipak izgubio. Gubio sam je malo-pomalo još za života, i na samom kraju izgubio sve. Kao kada erozija postojano razara nešto i na kraju ga ogroman talas iščupa iz korena i odnese… Razumeš šta hoću da kažem?”

„Mislim da razumem.”

Ne, ne razumeš ti to, mislio je Kafuku u sebi.

„Ono što mi pada najteže od svega”, rekao je Kafuku, „jeste to što ja nju – ili bar onaj verovatno najvažniji deo nje – nikad nisam stvarno uspeo da razumem. A sada, kada je umrla, verovatno će zauvek i ostati tako neshvaćena. Kao mali zabravljeni sef na dnu mora. Stegne me u grudima kad god pomislim na to.”

Takacuki je izvesno vreme razmišljao o tome. A zatim je progovorio.

„Ali Kafuku, da li smo mi ikada zaista u stanju da nekoga potpuno razumemo? Ma koliko duboko tog nekog voleli.”
Kafuku je rekao: „Zajedno smo živeli blizu dvadeset godina i smatrao sam da smo bili bliski kao bračni par, a istovremeno i prijatelji koji veruju jedan drugom, koji jedan s drugim o bilo čemu mogu iskreno da razgovaraju. Bar sam ja tako mislio. Ali, možda nije zaista tako bilo. Kako da to kažem… možda sam imao neku fatalnu slepu mrlju.”

„Slepu mrlju”, rekao je Takacuki.

„Možda sam prevideo nešto što je postojalo duboko u njoj, nešto važno. Ili, čak i ako sam video, možda to nisam uspeo stvarno da prepoznam.”

Takacuki se neko vreme grizao za usnu. Zatim je ispraznio ostatak viskija i od barmena zatražio još jedan.

„Znam kako se osećaš”, rekao je Takacuki.

Kafuku je zurio pravo u njegove oči. Takacuki je izvesno vreme primao taj pogled, ali je ubrzo pogledao u stranu.

„Kako znaš?” upitao je Kafuku tiho.

Barmen je doneo novi viski s ledom i kartonski podmetač naduven od vlage zamenio novim. Za to vreme njih dvojica su ćutali.

„Kako znaš?” upitao je Kafuku ponovo, pošto je barmen otišao.

Takacuki je razmišljao. U njegovim očima se videlo da je malo poljuljan. Ovaj čovek se koleba, pretpostavljao je Kafuku. Žestoko se bori sa željom da mu sad nešto prizna. Ipak, na kraju je to u sebi potisnuo i rekao: „Mi uopšte i ne možemo potpuno razumeti kako razmišljaju žene, zar ne? To je ono što želim da kažem. I to važi bez obzira na to koja je žena u pitanju. Zato mi se i ne čini da je to neka samo tebi svojstvena slepa mrlja. Ako je to zaista slepa mrlja, onda svi mi živimo sa istim takvim slepim mrljama. Stoga mislim da ne treba sebe previše kriviti zbog toga.”

Kafuku je neko vreme razmišljao o njegovim rečima. Zatim je rekao: „Ali to je i dalje uopštavanje.”
„Jeste”, priznao je Takacuki.

„Ja sada govorim o sebi i svojoj pokojnoj ženi. Ne bih voleo da o tome govoriš tako pojednostavljeno i uopšteno.”
Takacuki je veoma dugo ćutao. Potom je rekao: „Koliko sam je ja poznavao, tvoja supruga je bila zaista divna žena. Normalno, ono što ja o njoj znam nije ni stoti deo onoga što ti, Kafuku, znaš, ali to svejedno pouzdano tvrdim. Na tih dvadeset godina zajedničkog života sa tako divnom osobom ti svakako moraš biti zahvalan. Od srca to mislim. Pa ipak, ma koliko se dobro razumeo s nekim, ma koliko tog nekog voleo, sasvim se zagledati u tuđe srce je nemoguće. Čak i ako to želiš, time samo sebi otežavaš. Ali, ako se na to nameriš, ako se samo potrudiš, zahvaljujući tom naporu uspećeš čestito da pogledaš u sopstveno srce. Stoga, ono što na kraju svega moramo da uradimo jeste valjda da se sa svojim srcem umešno, istinski pomirimo. Ako stvarno želimo nekog drugog, onda nam ne preostaje ništa do da pogledamo duboko i pravo u sebe. Ja tako mislim.”

Te reči su izgleda isplivale sa nekog posebnog mesta duboko u čoveku po imenu Takacuki. Tek na tren, otvorila su se tajna vrata. Njegove reči zvučale su kristalno čisto, kao nešto što je doprlo iz srca. Ako ništa drugo, bilo je jasno da to nije bila nikakva gluma. On nije čovek koji bi tako nešto uspeo da odglumi. Ništa ne govoreći, Kafuku se zagledao u svog sagovornika. Ovog puta, Takacuki nije skrenuo pogled. Njih dvojica su se dugo gledali u oči. I tada su prepoznali sjaj jedan drugom u očima, poput onog kakav ima neka daleka zvezda stajačica.

 

Na rastanku su se ponovo rukovali. Napolju je padala slaba kiša. Nakon što je Takacuki u bež kišnom mantilu bez kišobrana izašao na tu kišu i nestao, Kafuku je kao i uvek neko vreme gledao u dlan svoje desne ruke. I pomislio na tu ruku koja je milovala nago telo njegove žene.

Pa ipak tog dana, čak i dok je mislio na to, iz nekog razloga nije mu bilo teško. Samo je pomislio – pa da, to se dešava. Takve se stvari valjda jednostavno dešavaju. Ipak je to bila samo telesna stvar, ubeđivao je sebe Kafuku. Samo stvar tela koje se nedugo potom pretvorilo u sićušan prah i pepeo. Sigurno ima mnogo čega što je važnije od toga.
Ako je to zaista slepa mrlja, onda svi mi živimo sa istim takvim slepim mrljama. Te reči su dugo odzvanjale u Kafukuovim ušima.

„Jeste li nastavili da se družite s tim čovekom i kasnije?” pitala je Misaki gledajući u kolonu automobila ispred njih.

„Družili smo se oko pola godine, odlazili otprilike dvaput mesečno u neki bar na piće”, rekao je Kafuku. „Posle smo potpuno prestali da se viđamo. I kad bi me zvao telefonom, ja sam ignorisao njegove pozive. Sa svoje strane nisam ga zvao. U međuvremenu je i on mene prestao da zove.”

„On mora da se tome čudi.”

„Verovatno.”

„Možda je povređen.”

„Može biti.”

„Zašto ste iznenada prestali da se viđate s njim?”

„Zato što više nije bilo potrebno da glumim.”

„Dakle, pošto je prestala da postoji potreba da glumite, više nije bilo potrebe ni da budete prijatelji?”

„Između ostalog”, rekao je Kafuku. „Ali ima i drugih razloga.”

„Kakvih?”

Kafuku je dugo ćutao.

Sa neupaljenom cigaretom u ustima, Misaki je na trenutak pogledala u njega.

„Ako ti se puši, slobodno zapali cigaretu”, rekao je Kafuku.

„Molim?”

„Možeš da pušiš.”

„Ali krov je zatvoren.”

„Nema veze.”

Misaki je otvorila prozor i zapalila marlboro upaljačem automobila. Potom je duboko uvukla jedan dim i sa uživanjem zaškiljila očima. Nakon što ga je malo zadržala u plućima, polako je otpuhnula dim kroz prozor.

„To će ti doći glave”, rekao je Kafuku.

„Kad smo kod toga – i sam život će mi doći glave”, rekla je Misaki.

Kafuku se nasmejao. „Može se i tako razmišljati.”

„Prvi put vas vidim da se smejete”, rekla je Misaki. Sad kad mu to kaže – verovatno i jeste tako, mislio je Kafuku. Moguće je da je to bilo prvi put posle dugog vremena da se nasmejao, a da to nije bilo za vreme nastupa.

„I ranije sam to hteo da ti kažem”, rekao je, „ali kad te čovek malo bolje pogleda, ti si baš slatka. Nimalo nisi ružna.”

„Hvala vam. Ni ja ne mislim da sam ružna. Samo nemam naročito lepe crte lica. Baš kao ni Sonja.”
Kafuku je pomalo iznenađeno pogledao u Misaki. „Čitala si Ujka Vanju?”

„Slušajući od vas iz dana u dan replike u delovima i preko reda, poželela sam da saznam o čemu se radi. Umem i ja da budem radoznala”, rekla je Misaki. ’Oh, kako je to strašno što nisam lepa! Kako je to strašno!’ Tužan komad, zaista.”

„Beznadežna priča”, rekao je Kafuku. ’Daj mi nešto! O, bože moj… Meni je četrdeset sedam godina; ako budem živeo, recimo, do šezdeset, ostaje mi još trinaest godina. Šta ću da radim, čime ću ih ispuniti?“  U to vreme ljudi su u šezdesetim umirali. Možda je i bolje što se Ujka Vanja nije rodio u današnje vreme.”

„Proverila sam, vi ste rođeni iste godine kao moj otac.”

Kafuku nije odgovorio na to. Ćutke je uzeo nekoliko kaseta i pregledao pesme zapisane na etiketama. Ali, muziku nije pustio. Misaki je kroz prozor proturila levu ruku kojom je držala upaljenu cigaretu. Kolona automobila se polako kretala napred, pa je samo u trenucima kada je trebalo promeniti brzinu i koristiti obe ruke nakratko stavljala cigaretu u usta.

„Da budem iskren, razmišljao sam o tome da tog čoveka nekako kaznim”, rekao je Kafuku kao da se ispoveda. „Tog čoveka koji je spavao sa mojom suprugom.” Potom je vratio kasete tamo gde su prethodno stajale.

„Da ga kaznite?”

„Razmišljao sam o tome da mu nekako naudim. Hteo sam da se pretvaram da sam mu prijatelj da bih ga naveo da se opusti, da mu u međuvremenu pronađem neku fatalnu slabu tačku, da to dobro iskoristim i povredim ga.”

Misaki je izvila obrve razmišljajući o tome šta to znači. „Kakvu na primer slabu tačku?”

„To već ne znam. Ali, pošto je on čovek kome popusti oprez kada popije, mislio sam da ću u međuvremenu sigurno nešto već pronaći. Sa te tačke uopšte nije tako teško izazvati skandal – neki problem zbog koga bi izgubio poverenje u javnosti. Ako bi do toga došlo, sigurno u brakorazvodnom procesu ne bi uspeo da dobije starateljstvo nad detetom, a to je nešto što on ne bi podneo. Verovatno se od toga ne bi povratio.”

„Vrlo mračno.”

„Jeste, mračan naum.”

„To bi, dakle, bila osveta za to što je spavao s vašom suprugom?”

„Nešto malo drugačije od osvete”, rekao je Kafuku. „Jednostavno, nikako to nisam mogao da zaboravim. Mnogo sam se trudio da prestanem da se sećam, ali nije vredelo. Iz glave mi nije izlazio prizor moje žene u naručju drugog muškarca. Stalno mi se vraćao. Kao da neki duh koji nema kud stalno visi u uglu tavanice i nadzire me. Mislio sam da će to nestati što više vremena bude prošlo od smrti moje žene. Ali nije nestalo. Naprotiv, osećam njegovo prisustvo još jače nego pre. Bilo mi je neophodno da ga nekud odagnam. Upravo zbog toga sam morao da uklonim taj bes koji je postojao u meni.”

Zbog čega ja ovo pričam jednoj devojci iz Kamiđunitakija sa Hokaida koja bi mogla da mi bude ćerka, mislio je Kafuku. Ali, kad je jednom počeo da priča, više nije mogao da se zaustavi.
„I zato ste hteli da kaznite tog čoveka”, rekla je devojka.

„Da.“

„Ali ništa niste stvarno uradili?”

„Ah, nisam”, rekao je Kafuku.

Delovalo je da je Misaki malo odahnula kad je to čula. Plitko je udahnula i samo bacila upaljenu cigaretu kroz prozor. Možda to u Kamiđunitakiju svi tako rade.

„Ne umem to da objasnim, ali u jednom trenutku iznenada je sve došlo na svoje mesto. Kao da je demon izašao iz mene”, rekao je Kafuku. „Više nisam osećao gnev. A možda to zapravo i nije bio gnev, već nešto sasvim drugo.”

„Ali, mislim da je to za vas nesumnjivo bilo dobro. To što ga niste povredili, ma u kom obliku.”

„I ja to mislim.”

„Jedino što vi još niste shvatili zbog čega je vaša supruga spavala s tim čovekom, zbog čega je to morao biti baš on, zar ne?”

„Ah ne, mislim da nisam shvatio. U meni je to još ostalo pod znakom pitanja. Taj čovek je bio dobar, bez zadnje namere. Izgleda i da je moju suprugu istinski voleo. Nije on s njom spavao iz zabave. Njenu smrt iskreno je doživeo kao šok. Povredilo ga je to što je odbila da primi njegovu posetu pred smrt, i sad nosi ožiljke od toga. Nisam mogao a da prema njemu ne osetim simpatiju, toliko da sam stvarno poželeo da postanemo prijatelji.”

Kafuku se tu zaustavio, prateći tok svojih misli. Tražio je reči još malo bliže istini.

„Ipak, otvoreno rečeno, nije on neki naročit čovek. Možda on ima dobru narav. Zgodan je, ima lep osmeh. I, ako ništa drugo, nikome ne podilazi. Samo, nije čovek prema kome bih osetio poštovanje. Iskren, ali mu nedostaje dubine. Slabić je, a i drugorazredan glumac. Nasuprot njemu, moja supruga je bila žena jake volje, velike dubine. Žena koja je bila u stanju dugo, podrobno i staloženo da razmišlja. Zašto ju je uprkos tome privukao taj nikakav muškarac, zašto je morala s njim da spava – to je nešto što mi i dan danas kao neki trn probada srce.”

„Verovatno to u izvesnom smislu osećate kao uvredu uperenu protiv vas. Šta mislite, gospodine Kafuku, je li to u pitanju?”

Kafuku je malo razmislio a zatim je iskreno priznao: „Moguće je da je to u pitanju.”

„Vaša supruga uopšte nije bila zaljubljena u njega”, rekla je Misaki sasvim jednostavno. „Zato i jeste spavala s njim.”

Kafuku je samo posmatrao Misakin profil, kao da gleda u neki daleki pejzaž. Uključila je brisače koji su nekoliko puta brzo prešli preko vetrobrana i uklonili vodene kapi. Novi par brisača zacvileo je poput nekih blizanaca koji kukumavče.

„Žene su ponekad takve”, dodala je Misaki. Reči mu nisu dolazile. Kafuku je uporno ćutao.

To je kao neka bolest, gospodine Kafuku. Ne vredi lupati glavu time. I to što je nas otac ostavio, i to što je mene moja majka tako strašno povredila, sve je to bolest. O tome ne vredi racionalno razmišljati. Nema druge nego osloniti se na sebe, progutati to i ići dalje.”

„Dakle svi mi glumimo”, rekao je Kafuku.

„Mislim da je tako. Manje ili više.”

Utonuvši duboko u kožno sedište, Kafuku je zatvorio oči i usredsredio svoj um trudeći se da oseti promene brzine koje ona izvodi. Ali to je ipak bilo nemoguće. Sve je to išlo tako glatko, tako neopaženo. Do njegovih ušiju samo je dopirao slabašan zvuk promene obrtaja motora. Kao zujanje krila insekta koji leti tamo-amo. Čas se približavao, čas udaljavao.

Hteo je malo da odrema. Da namah čvrsto zaspi, pa da se probudi. Deset-petnaest minuta, samo toliko. A onda će ponovo stati na scenu. Obasjan svetlošću, izgovaraće unapred određene replike. Dobiće aplauz i zavesa će pasti. Nakratko će se odvojiti od sebe, pa se sebi ponovo vratiti. Ali mesto na koje se vraća neće biti ono sasvim isto kao pre.

„Malo ću odspavati”, rekao je Kafuku.

Misaki mu nije odgovorila. Ćutke je nastavila da vozi. Kafuku joj je na toj tišini bio zahvalan.

 

 

 

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s