На данашњи дан рођен је Мигел де Сервантес, шпански песник, драматург и прозни писац који је, већ у епохи ренесансе, увидео моћ романа као уметничког инструмента за критичко сагледавање људских карактера и друштва које они сами обликују подобно себи и свом разумевању света у којем живе. Његов сатирични и пародијски роман Дон Кихот спада у најпревођеније књиге свих времена.
Велеумни племић дон Кихот од Манче
Други део
Предговор читаоцима
Ваистину, читаоче високородни, а можда и нискородни, биће да с ообитом вољом очекујеш сада овај предговор, мислећи да ћеш у њему наћи грдње, свађе и укора писцу оног другог Дон Кихота, велим онога, за кога веле да се зачео у Тордесиљама и родио у Тарагони.1 [1 Ово се односи на писца, који се скрио под именом лиценцијата Алонса Фернандеса од Авељанеде, родом од Тордесиља (Tordesillas), а књига му је печатана у Тарагони.] Али ја ти нећу дати то удовољство, јер ако увреде и побуђују гнев и у најсмеренијим грудима, у мојим ће то правило да буде изузетак. То би желео, да га назовем магарцем, заврзаном и безобразником; али ми то никада не пада на ум: нека је кажњен својим грехом, нека га то једе о своме хлебу и нека му буде на здравље.
Али нисам могао да не осетим што ме је назвао маторим и једноруким, као да је до мене стајало да задржим време, те да за ме не протиче, као да сам моју руку изгубио у каквој крчми, а не у најузвишенијој прилици што су је видела прошла столећа, а садашња што ће је будући векови видети.2 [2 Бој код Лепанта.]
Ако моје ране не блистају у очима онога који их гледа, бар их поштују они, који знају где сам их задобио; а војнику боље доликује да је мртав у боју, него ли слободан у бекству; па о томе ја тако мислим. Кад би ми сад предложили и остварили нешто немогуће, ја бих био волији што сам се нашао у оном дивном боју, него ли да сам сад излечен од мојих рана, а да нисам био у њему. Које ране војник показује на лицу и на прсима, то су звезде, које осталима показују пут на небо од части и побуђују у њима жељу за праведном похвалом; а ваља имати на уму, да се не пише седим власима, него разумом, који хоће да се поправља са годинама.
И то ме је жао, што ме зове завидљивим, па као каквом незналици описује ми, шта је то завист; а уистину, од оних двеју врста зависти што их има, ја само знам ону свету, племениту и добронамерну; па кад је тако, као што јесте, нећу ја да нападам ни на каква свештеника, па још кад је уз то члан светога звања;3 [3 Писац на ког мисли је Лопе де Вега, који је заиста био свештеник и члан светога звања (инквизиције) ако се и женио два пута.] па ако је оно рекао за онога, за кога изгледа да је рекао, онда се на сву меру превари, јер ја ономе обожавам умље, дивим му се делима и његовом неуморном и добродетељном занимању. Али управо захваљујем томе господину писцу, што је за моје новеле казао, да су више сатиричне, него ли примерне, али да су добре, што не би могле бити, да се у њима не налази и једно и друго.
Мени се чини, да ми кажеш, да себе сувише ограничавам и да се много држим у границама моје скромности, знајући да не треба додавати ударце ударцима, а онај господин биће да их је без сумње велике добио, јер се не усуђује да изађе на отворено поље и под ведро небо, него крије своје име, измишља свој завичај, као да је извршио неку увреду величанства. Ако га случајно познајеш, кажи му од моје стране, да себе не држим за увређена, да добро знам, шта су искушења вражија, а да је једно од највећих, кад се коме уврти у памет, да може сачинити и печатирати књигу, са којом ће да добије исто тако славе, као и новаца, и исто тако новаца, као и славе, па у потврду томе молим те, да му са својом добром вољом и умешношћу причаш ову причу :
У Севиљи била једна будала, која је пала на најсмешнију лудост, којој се игда у свету домислила будала. Она дакле начини од трске цев зашиљену на једном крају па кад би ухватила пса каква на улици, или другде, она би му једном ногом притиснула његову ногу, а другу би му издигла руком, па како је већ знала, наместила би му цев на неко друго место и надухала би га округла као лопту, и држећи га тако, ударала би га два пута шаком по трбуху и пустила би га, говорећи околнима, којих је увек пуно било: „Ви сад мислите, да је лак посао написати књигу?“
А ако му се ова прича не би свиђала, а ти, љубазни читаоче, кажи му ову, која такође гласи о будали и псу.
У Кордови беше друга будала, која је имала обичај да носи на глави комад од мраморне плоче, или други какав потежи камен, па кад би наишла на какво безбрижно псето, стала би узањ и спустила би камен, одозгоре нањ. Пас би се поплашио, па лајући и урличући не би се зауставио ни у трећој улици. Елем деси се, да међу псима, на које је будала спуштала свој камен, беше и пас једног шеширџије, кога је његов господар особито волио. Спусти камен, овај паде псу на главу, пас стаде цикати, његов господар то виде и прими срцу, дохвати риф, дође до будале и испребија јој кости, говорећи јој уза сваки ударац: „Пасја траго! зар моју вижљу? зар, душманине један, ниси видео да је мој пас вижља?“ па понављајући реч вижљу много пута, пусти будалу поштено издеветану.
Будала се усаветова, повуче се и више од месец дана не излажаше у свет, а онда ево је опет са њеним проналаском и са још већим каменом. Оде до пса и посматрајући га што боље са сваке стране, рекла би, не усудивши се да спусти камен: „Пази, ово је вижња!“ И заиста, ког би год пса нашла, па били самсови или шипарице, за свакога би будала казала да је вижња, па тако није више спуштала каменицу.
Можда ће се моћи на тај начин десити и том повестописцу, да се више не усуди да терет свога велеума меће у књиге, које, рђаве будући, тврђе су од камена. И то му кажи, да ме ни најмање није поплашила његова претња, да ће ме лишити добитка његовом књигом, јер држећи се познатог интермеца Перенденге,4 [4 Писац на ког мисли је Лопе де Вега] одговарам му, да за мене живи мој господин Веинтикуатро,5 [5 Веинтикуатро зове се општински управник у Севиљи, Гранади и Кордови.] а Христос за све: нека ми жив буде велики гроф Лемос, чије кршћанство и опште позната штедрота 6 [6 дарежљивост] мене штити од свака удара моје сиромаштине, и нека ми живо буде велико милосрђе пресветлога у Толеду, Дон Бернарда од Сандовала Рохаса, па ако ће и не бити печатња у свету, и ако ће се против мене печатати више књига, него што је стихова Минга Ревулга.7 [7 Стихови Минга Ревулга (las coplas de Mingo Revulgo), сатиричне тужаљке о владавини краља Хенрика IV Немоћнога.] Оба ова кнеза, ако их и није изазвало моје ласкање, нити иначе какво хваљење, једино по својој доброти латили су се да ми учине милост и буду и наклоњени, у чему се ја држим за срећнија и богатија, него ли да ме је срећа обичним путем подигла до свога највишега врхунца. Сиромах може имати части, али неваљалац не; сиромашнога може засенити племенитост, али никако сасвим је помрачити; али као што врлина по себи даје неки сјај, ако ће бити и кроз незгоде и пукотине сиромаштва, тако је уважавају узвишени и племенити духови, па за то је и штите.
А више немој му говорити, нити ја хоћу више да ти говорим, само ћу те опоменути, да имаш на уму, да је овај други део Дон Кихота, који ти подносим, скројен од истога уметника и од истога сукна, као и први, и да ти у њему дајем Дон Кихота настављена и најпосле умрла и погребна, како се нико не би усудио, да о њему доноси нова сведочанства, јер доста је досадашњих; а и тога је доста, кад је поштен човек јавио за ове пријатне лудорије, не марећи да се наново у њих упушта; јер изобиље у стварима, ако и добрима, чини да их не уважавамо, а реткост у стварима, ако и рђавима, у неколико се уважава. Заборавио сам да ти кажем, да се надаш Персилесу, кога већ довршујем, као и другом делу Галатеје.
knjigoljupci 