Јован Скерлић, О Коштани

 

C’est l’extase langoureuse,
Cest lafatigue amoureuse…
Cette ame qui se lamente
En cette plainte dormante
C’est la notre, ri est-ce pas?
La mienne, dis, et la tienne,
Dont s’exhale l’humble antienne
ar ce tiede soir, tout bas
.

Paul Verlaine: Ariettes oubliees

 

 

Када се завеса подигла, појавио се буљук белих Врањанки. Шалваре су зашуштале, дукати зазвецкали, и запевало се Шано, душо Шано… Ја помислих да ћемо имати да гледамо нешто као Ђидо, Риђокоса, Потера, низ шарених „слика из народног живота”, са много песама и игара, и са обавезном свадбом на крају. Али, уколико се радња развијала, трагични карактер се све више испољавао: последњи чин, који се ипак свршава свадбом, мртвачки је тужан. За четири чина човеку остаје срце стегнуто, и није у стању да се насмеје. Да је Борисав Станковић следовао примеру добрих старих драматичара наших, он би свој комад, у живописном дијалекту своме, назвао Коштана или Жал за младост.

Јер, сав драмат Станковићев јесте једна болна носталгија љубави, самртна песма младости која у гроб силази. Речи оних честитих и простих Врањанаца звоне као учења великих филозофа песимизма и налазе дубока одјека и у нашим далеко сложенијим и узнемиреним душама. Човек са нежношћу мора у томе да запази ону велику солидарност и једнакост којом бол сједињује и једначи све људе, па ма одакле они били, па ма колико они знали. Цела Коштана је тужна повест згажених срдаца и промашених живота. Сви ти људи много се веселе, али од њих нико није весео. Они много певају, али то су лабудске песме. У свакоме од њих одиграва се вечита трагедија, стара као свет: јединка која тражи сву љубав, сву срећу, потпун, интензиван, слободан живот; целина безлична, неумољива, која тражи да људи подреде оно што им је најдраже њеним незнаним, хладним рачунима. И то још целина која није, као наша, остала без веровања, поткопана критиком, без богова, и коју само спољна груба сила и интерес одржавају – но целина патријархална, тврда, непробојна, хладна, тешка као стена. И под тим социјалним жрвњем сви су строшени. Тома, човек домаћин, трговац, хаџија, који је претставник тога старога деспотског, патријархалног морала, и он јечи што су му родитељи и обзири наметнули „стару, мртву, ледну, плачну”. Митко, весели Митко, само куне породицу која га закла и зароби. Стојана младост оставља раздерана срца; Коштана са клетвом полази за Асана и улази у живот. Сви, као једна душа, јецају: Беше моје!

Цела је прича проста. Коштана је Циганка, певачица и играчица, она оличава буран, весео живот, плаху раздраганост младости. Она је једна од оних лепота од чијега блеска очи заслепе и које као блудећи огањ воде људе у пропаст. Поред свога заната, она је остала поштена у чаршиском смислу речи: још су њене косе незамршене, још јој је грло негрижено, и још јој нико није пио оне црне очи од којих се памет губи. Сем лепоте, сем царскога грла, како вели народна песма, сем оних чудних опојних песама, има она нечега вишег. Та мала Циганка има немирну, осетљиву, упечатљиву душу уметника, неодређену потребу нечега лепшег, заједницу душе са великим Све. Њене пламене очи дубоко се загледају у мрку кестенову шуму, у „ону голему, пусту, тамну гору”, и она осећа како „мирише гора”. За њу није прашљива мала циганска, са разваљеним кућама на којима су прозори залепљени хартијом, са мршавим псима који крај догореле ватре глођу кости. Она неће да јој се на камену живот суши и вене. Још мање је за њу студени живот домаћинске куће, да двори, да клечи, да старима ноге пере. Њој треба друго нешто: оно, вечито оно, које никада човек није достигао, нити ће икад достићи. „Ох, – уздише она, – а када ноћ падне, месечина дође, еан ме хвата, око се рашири, снага разигра…” Тада, тада она мора да изиђе да великим очима својим гледа како је „ноћ дубока, месечина иде, греје, удара у чело, главу, пали…”

Цело Врање за њом лудује, и староме и младоме мозак је завртела. Када она запева:

А ја имам црне очи, црне очи, русе косе, русе косе, бело лице, бело лице, алт’н чело, алт’н чело, медна уста…

када она то запева, неки бес уђе у људе. Тада се удари пити; ниске дуката и ћилибарске муштикле зазвече на циганским тасовима, механџији се глава разбија, тавани се куршумима решетају, пандури се на мртво име пребијају. Оде ли „полицаја” да их умири, на њега ни главу да окрену; оде ли кмет, распаше се и он, заседне са њима, на саблазан пореским главама. Шта није претседник чинио да стане на пут томе лудовању! Да их затвори? Али, то су Митко, Стојан, Риста, Зафир, Секула, па и саме хаџије, све његови рођаци, седе косе, трговци људи! Једном је био протерао Коштану у Турску, и севдалије мироваше док се дуван не среди и виногради не побраше, али о месницама пређоше границу, начинише лом по Турској, отеше је од Арнаута, и доведоше је на коњима, грувајући из пушака као да владику прате. Најзад, када Стојан сасвим помахнита за њом и заборави кућу, када Хаџи-Тома, који је пошао да сина од ње одвуче или да га убије, када и он памет изгуби, заседе са њом и доведе је својој кући – тада се Арса претседник репш на отсудан корак. Он нареди циганском кмету, те Коштану, мртву од бола, силом удадоше за Асана.

То је потка, али главни интерес комада јесте Митко, брат претседников. Чудна природа био је Митко. „Луд се и родио”, вели његов брат. Као младићу није му било равна до Скопја и Солуна; када је царским друмом ходио, све му се живо склањало испред пута. Напио се вина, напевао песама, наљубио жена, али брат га силом ожени, цео живот му огорча, и он од механе до механе носи свој неутољиви дерт. Осећа како студена старост долази, како тело слаби, док „душа још иска“. Жал је његов велики, „докле турски хат иде”; севдах његов је кара-севдах; песма је његова жална и тешка. „Песма је моја голема. Како мајка сина имала, чувала, хранила, дан и ноћ само њега гледала… Што на сина душа заискала, све мајка давала, а син болан. Пораснаја син. Дошла снага, младост… Дошле башче, цвеће, месечина. Замирисале девојке! Син полетеја. Све што искаја, све имаја… Хатови, пушке, сабље, жене… Коју девојку није погледаја, само њојне косе није замрсија и уста целиваја. Ниједна му не одрече, ниједна га не превари, а он све ги целиваја, вараја, и болан, болан бија. Болан откако се родија…” И он на ногама мре: „Земља ме пије, ноћ ме пије, месечина ме пије.” Песма његова, то је оно када је од Кара-Куле ударио на Прешево. „Шар Планина у небо штрчи, а под њума лега пусто и мртво Косово. Друм широк, прав, царски. По њега се расипали ханови, сераји, чешме, башче… Месечина греје…” Мартинка му преко крила: коњ Дорча иде ногу пред ногу: свирачи иду за њим, свирају му и певају. „А из серај-башча, куде је и куде је, младе жене и девојке око шедрван и на месечину као да играв и песме појев, грнета свири, дајре се чује и песна… не песна, глас само, и тој мек, пун глас… сладак глас, глас како прво девојачко миловање… такој сладак глас, па т’ј глас иде, с’с месечину се лепи, трепери и како мелем на срце ми пада… Т’ј глас искам, Коштан, туј песну, тој време…” То је песма за младошћу која се више никада неће вратити, за коју ће жалан у гроб са отвореним очима да легне. „Пој жал за младост, и искај гу нека се врне.”

Може бити најјаче место у целоме комаду, због кога се заборављају велики недостаци уосталом, јесте дијалог између Митка и Коштане у четвртом чину. Пандури су повели Коштану у Бању за Асана, и у тај мах долази Митко певајући: Механџи, море, механџи, донеси вино, ракију, да пијем, да се опијем, дертови да си разбијем…

И Коштана му се баца пред ноге, вије се, преклиње га да је спасе, да је води одатле, тамо… Митко, коме се срце искубало, побеђен, сломљен, погружено јој вели: „И там земља, и овде земља!..Тврда је земља: „Неје земља мајка да зажали. Земља је земља.” Што је суђено, суђено.

 

Што суђенице „на трећу вечер” досудиле, пред тиме се треба савити. Треба се покорити, јер се и он покорио, он који се целога века узаман отимао и борио. И овај полупијани Врањанац говори малој Циганки која се удаје у Бању речи скоро тако очајне и дубоке као што су Хамлетови савети Офелији: Иди, иди, сви су весели око тебе, „а ти ће плачеш. И прва ноћ плакање, и друга ноћ плакање; цел век плакање…” Црни дани долазе, руке ће јој да испуцају, лице да поцрни, очи да утрну. „Тој је! Ја ли га не знаем што иде! Иде, Коштан, јесен, дом, кућа, брат мој, студ, м’гла, и гробје… Тојиде!…”Митковидиштањегачека,онјечи: бешемоје, алинећедагажале,јерсесам целога живота ожалио. Сада, нема више вина, нема механа, нема песме, сада у дом, одакле ће га само мртва изнети! И он саветује Коштану: „Дигни се! Не плачи! Слузу не пуштај! Стегни срце и трпи! Бидни човек; а човек је само за жал и муку здаден.” Онај који је ове речи говорио свршио је свој живот самоубиством, јер, као и Коштана, као и Тома, као и Арса, он је одиста постојао.

Чудна нека носталгична поезија загрева цело ово дело. То је она иста поезија што се налази у нашим народним песмама, нарочито босанским севдалинкама, које су и методичног Гетеа могле загрејати. У тој поезији има нечега меког, топлог, дубоког, болног; она изражава ону љубав која је јача од смрти и која се најзад и изједначује са смрћу. Има ту нечега што долази од наше меке, женске, осетљиве расе словенске, она уздржана и скривена емоција људи који су много патили и који се сви у срце повлаче. Има и нечег сензуалног, хладног, што нам је остало од Турака. Ова је поезија заразна, ако се тако може рећи, она је опојна као какав источњачки мирис, она у дубинама срца изазива већ давно умукла осећања, онако као што су под ветровима еолске харфе изводиле тајанствене мелодије.

Наши стари су ту поезију боље осећали но ми; наши дедови и оцеви знали су шта је то севдах. Ми смо за то исувише малокрвни, суви и сложени. Они су могли да вену и да умиру од тих рана. Ми само још у песмама осећамо.

Ниједно књижевно дело наше не износи боље но Коштана ту особиту, заносну, фаталну љубав. И мало је дела која су у стању да оставе тако трајан и дубок утисак. Нема спора да је она пуна мана; строго узев, она није ни драмат, радња је једноставна, трома, врло трома, рђаво повезана, али то су техничке мане, и то је ствар заната. Коштана је добро, истински уметничко дело, јер је пуно живота, јер се прелива њиме и неком дубоком, интимном, болном поезијом. Ја бих дао све регуларне драме Јована Суботића и Милорада Шапчанина за један онакав снажан и емотиван „комад живота” као што је четврти чин Коштане, која је једна од најлепших, најпоетичнијих и најдубљих песама целе наше књижевности.

(1901)

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за III разред средње школе, Позајмице

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s