Настасијевићева поема „Речи у камену”, Зоран Глушчевић

Глушчевић, Зоран: Настасијевићева поема „Речи у камену“;
Уметност тумачења поезије;
Приредили Д. Недељковић и М. Радовић,
Нолит, Београд, 1979.

A fragment of Linda Heslop’s painting: https://fullcirclestudio.ca/arti/linda-heslop/

Први стихови у првој песми ове поеме сликају апокалиптичним језиком, језиком митске праслике, чулну махнитост живота који још није досегао никакав степен духовности да би се могла одредити његова етичка припадност и духовна вредност. Живот је овде дат као ванетичка биолошка категорија, он сав кључа у ускомешаности и у узаврелости своје хемијске радионице. То је најсажетија, најлуђа и највеличанственија слика живота као слепе елементарне материје која уопште постоји у светској књижевности: живот као низ кључајућих процеса којима се не зна ни порекло ни сврха.

Најпре је издвојен елеменат воде, чудо од воде, како каже песник, што може да указује на исконски тренутак кад је цела планета била преплављена водама у којима се комешало и врило од милиона разних животних заметака, а може и да се односи на град на реци, град који су притисле огромне водурине. У сваком случају, издвојен је елеменат воде као праподлога, као неизбежна основа свег живота, као темељ на којем може да почне еволуција животне твари, јер живот је овде само материјална, хемијска ствар, безоблична у сваком другом погледу.

И сама та вода чудо је за себе, јер је на необјашњив начин постала топла подлога за настајање и развијање живота. Одозго је дато небо, и то је онај други елеменат, супротан елеменат, који својим бескрајем поклапа сварење, тј. ограничава га и своди на границе наше планете, даље од земље то бујање не може јер му се испречио бескрај: неумитније ограничавање, постигнуто антитезом, уопште се не може исказати друкчијом сликом.

Јер кад кажемо бескрај, све су прве песничке асоцијације упућене ка чежњи која вуче преко граница нашег строго омеђеног света, те нам тај симбол, од романтичара па наовамо, све до нашег песника, служи као симбол прекорачења граница, док песник показује, имплицитном и неумољивом логиком реалности, да је бескрај највеће ограничење које се може захмислити! Тек је овај песник изменио значења појмова и дао им прави смисао, сагласан са стварним могућностима које произлазе из ограничености људске природе.

Али не само то.

Ми од романтичара знамо да је бескрај пројекција свих недосегнутости које човек у себи носи. Све што није у стању да реализује у свом животном амбијенту, на релацијама у којима сам живи као конкретна, одређена особа – романтичарски песник смешта у бескрај. Бескрај је испао као нека чежња која отвара све могућности. А овде имамо управо сасвим обрнуто: негацију тог појма бескраја, јер бескрај је нешто што ограничава, па зато одједном осетимо да се на овој малој земљи налазимо потпуно напуштени и безнадежни. Тај утисак нас прати од почетка до краја и ми схватамо у једном магновењу да се ради о мотиву усамљености: ову је поему могао саздати само човек који се усред животне вреве осетио усамљен заједно са свим живим на овој забаченој, нико не зна где, у који део космоса баченој планети, опкољеној са свих страна бескрајем и осуђеној или да уништи тај свој живот који је тајанствено и незнано настао или да га непрекидно репродукује и тако се бесмислом континуитета, као јединим својим смислом, одупире том исисавајућем, прождирућем бескрају. (…)

Да ли је тај огромни котао живота „приставио” бог да би добио новог савезника противу сила мрака (враг, ђаво) или га је измислио ђаво да би имао још једног савезника у борби са силама добра (бог) – то још не знамо. У сваком случају, овде се већ поставља инструменталистички принцип, односно учињен је покушај да се живот и човек који ће настати његовом еволуцијом уклопе у једну већ дејствујућу конфронтацију, да се схвате не као нешто посебно, као сила за себе, него само као потенцијални елеменат у већ постојећој дуалистичкој подели и антагонизму који делује у космосу.

Најпре се даје општа слика, општи однос, локација у космичкој расподели антагонистичких сила и принципа, дакле глобални поглед.

Оно песниково

И буде

употребљено је у значењу „деси се”, или „тако се то обично дешава”, као да се даје нека законита формула за настанак, за почетак живота.

„И буде” – то је библијски почетак, библијска интонација за почетак стварања света: и ми присуствујемо једном таквом почетку. Смисао ове интонације је: кад год се зачне, кад год дође до стварања једног космоса, онда то бива овако, па онда долазе елементарни услови: огромна вода, јер без ње нема зачетка живих бића, затим одмах ограничење (небо као поклопац животног котла!) нечег што је претходним стихом назначено и дефинисано као најсажетија метафора: „гојазна глад”, угојена глад, глад која се сама од себе гоји и која утољавањем своје глади постаје још гладнија.

Та слика унутарње антиномије најопштија је представа живота, јер живот је тај који непрекидно расте, гута, све би живо и неживо да у себе унесе и прогута, и све је гладнији и експанзивнији уколико више засићује своју глад, глад за живљењем, тако да је живот постао симбол незаситне глади, глади која саму себе прождире као што прождире све око себе, непрекидно се храни и потхрањује своје апетите, те је, тиме истовремено, дата подлога, биолошки и анимално је утемељена похота као духовна категорија, као духовни пандан те животне глади која се сама собом потхрањује и проширује и никад да се заустави у својој анималној експанзивности, уколико се не одухови и не оплемени, те је већ у биолошкој дефиницији живота као незајажљиве глади за живљењем дата и опредељена суштинска својственост похоте, коју ћемо открити чим покушамо да је психолошки дефинишемо.

Већ овде видимо како се једна слика претапа у другу, како један симбол служи као оквир за други, тако да једна једина слика садржи, као низ концентричних кругова, серију симбола којима се једно значење преноси на друга подручја добијајући одговарајућу измену у смислу и поруци. Најпре имамо слику града, она је симбол живота, тај живот, по једној својој, суштинској антиномији (гојазна глад) прејудицира и симболизује главни механизам који је садржан у похоти, која је предмет трећег дела поеме (III), тако да добијамо серију симбола, значења и смислова који се природно изводе из једне метафоре, а свим тим новоизведеним значењима и симболима и даље се у основи налази, као њихова заједничка суштинска одредба и антиномија, она својственост која је постављена у првом, заједничком симболу, који је њихов заједнички корен, њихов предуслов и својство које их апсолутно предодређује, препуштајући појединим подручјима да развију своје специфичне механизме самоостваривања тог основног и заједничког својства које је свуда присутно као матични симбол или матична метафора. На тај начин постоји вертикална структура од биолошког до психолошког. И други део поеме (II) у знаку је тог матичног симбола „гојазне глади”, тј. што више убијаш, све си гори, задовољавањем инстинкта зла и агресивности постајеш још агресивнији, гутајући зло, постајеш све гори! Тако је доследно спроведена матична метафора као општа законитост, као законитост унутарње антиномије и самонегације која обухвата сва подручја људске делатности, а то значи све структуре у којима се објективизује човек, од биолошке, преко социјалне и моралне, до психолошке, тј. најдубље људске.

Откуда оно песниково чуђење:

бескрајно небо,
небо зар?

(…) Можемо се запитати зашто песник употребљава тај облик (скраћено „небо зар?”) који наводи на погрешна тумачења уместо да је ставио „бескрај”? Разлози за то могу бити једино у области организације стиха, чиме се овде постиже повезивање речи на крају претходног и на почетку следећег стиха, као што се то дешава и у два завршна стиха друге строфе у истој песми:

бескрајно небо,
небо зар?

Бога ли ради
пристави враг, врага ли Бог?

Може се претпоставити: или да песник не води рачуна о двосмислицама које тако искрсавају у његовом тексту или да та сажимања и врши зато да би изазвао двосмислицу и недоумицу. Карактеристично је да иста таква недоумица постоји и у последња два наведена стиха, где, стриктно текстуално читајући, испада да бог приставља врага, док је првобитни смисао у антитетичкој вези са претходним стихом: „Бога ли ради пристави враг”, што се односи на котао, па се песник пита: ко је, у ствари, приставио тај котао, бог или ђаво, и то са намером да његов производ окрену један против другог, те други стих треба читати: Или то бог пристави (котао) ради врага.

Међутим, у сажетој форми, добија се још једна димензија: да ли то бог пристави ђавола, чиме се наговештава да је покретањем живота бог већ удахнуо ђавола у њега, јер материја, чулно, припада ђаволу, па је живот од почетка састављен од ђавола, али и од бога, јер оно духовно, дато у клици, припада богу, дакле и од добра и од зла, само је сад питање у ком ће правцу и како да се развија однос између те две присутне силе.

Карактеристично је да ова песма почиње једним макрокосмичкзм ракурсом, ја бих га тако назвао. Песник као да се за тренутак удаљио од живота који објективно постоји, делује, ври, рађа се, умире и поново настаје на земљи – као да је из неког васионског брода (извињавам се за ову малу банализацију) покушао да баци један гро-план на оно шта се на Земљи дешава и из те перспективе у првој песми добијамо поменуте слике. То је импозантна, готово би се могло рећи апокалиптична визија – не са оним последицама које апокалиптичне слике у себи носе, али са оним могућностима које могу да крену у разним правцима, а ми још не знамо, као што то и сам песник каже, на шта ће изаћи све то чудо од живота, та голема глад, грдосија од глади, незаситљивост животне глади: у похоту или субмлимацију похоте.

У другој песми као да смо одједном прескочили читаве фазе у развоју живота, једноставно нас песник баца у суштину обешчовеченог живота, где се људи сударају и прождиру један другог као звери: једини однос међузависности једног човека од другог јесте дуг у крви који треба подмирити, потпуна остврљеност која говори о највећем степену бестијалности. (…)

Изгледа да живот од почетка носи у себи једно проклетство: сам себе прождире! Живо биће не може да опстане ако не прождире друго живо биће. Али ако жива бића у природи нису ни у каквом сродству, чим та формула пређе на људски род, долази до тешких изопачавања, јер су сви људи, због духовности у којој учествују, међусобно браћа, и ако, у природи, једно живо биће може да гута друго без икаквог моралног зазора, у људском друштву одмах долази до моралних огрешења: брат једе брата, друг друга.

Последица тога што људи један другог „једу” јесте пораст зла у свету: док они један другог једу, утроба (свеопште) немани већ их вари и претвара их, онако зле, у још гору крв. То би могло значити да су најгоре последице узајамног људождерства међу људима на моралном плану: сад цела слика од чисто чулне прераста у моралну и психолошку, свако убиство рађа по требу за противубиством, и тиме повећава количину агресивности, што значи и зла у свету. Ефикасност дејствовања ових слика претпоставља магијску представу људског тела као носиоца разних духовних својстава, овде моралних; тело није имуно од духовности коју човек носи, овде од зла; у рђава човека зло пребива у целом његовом телу, разлива се и тече његовом крви кроз тело, и кад такав један опак човек „поједе” исто тако рђавог човека, он повећава количину свога зла јер са телом и крви непријатеља којег је убио уноси у себе и његову залиху зла и моралне искварености.

У другој песми, или у другом делу поеме, песник се спушта на социолошки ниво сазнања. Он посматра међуљудске односе и одмах даје, у свега неколико стихова, фундаменталне одлике тих односа, тј. дефинише живот као социјално ткиво, као социјални организам. Ту су карактеристична међусобна трвења, јер се ради о човеку који живи у отуђеном свету. Шта је ту пресудно? (…)

А шта је са човеком? Без обзира о каквим се односима радило, они се непрекидно распадају; било да је у питању однос брата према брату или друга према другу, што значи крвна или духовна веза – изопачавање односа не може да се спречи. Крвна веза не претпоставља и не обавезује на духовну везу. Јер човек није у стању да бира свој род ни своје потомство. Ми знамо да у народу постоји веровање које је савременим биолошким истраживањем потврђено – да најмање седам предака и по једној и по другој линији суделује у формирању сваког новог бића које се роди, а вероватно тога има и много више. Када се то умножи са бројем гена – онда су могућности нашег међусобног разликовања по духу бескрајне. Ако ја могу да поједем свог брата – то значи да осим крвног сродства нисмо ничим духовно везани, јер ту везу од почетка разара нешто што зрачи из различитости гена или из друштва или из самог човека. Међутим, ако не могу да изаберем брата или рођака – ја могу да изаберем друга, и то тачно онако како желим. Па и та веза по слободном избору, где се претпоставља максимална могућност сагласности, пада опет под ударом неког дејства или зрачења неке силе.

Шта је то, која је то сила? Одговор је ту, у трећој песми. Сад већ видимо како то повезано иде, како се једна тема допуњује другом, проблем постављен на једном месту разрешава се одмах у следећем одељку, и тако се сад спушта психолошка сонда.

Песник изводи аналогију између преситости и похоте: као што преситост тежи да достигне првобитно стање глади, тако и похота тежи за скрнављењем, да би механизам похоте могао поново да крене из почетка, принуђен да се непрестано врти укруг.

Тежиште је на похоти, а преситост је само објашњење механизма похоте, који је много сложенији и неухватљивији, док је епицентар у мистерији похоте. Појава похоте заправо је прва (психолошка) мистерија у поеми.

У схватању похоте најнижи је сензуални степен. Затим, похоту можемо схватити као моралну категорију, као сасвим одређен морални квалитет. У сфери моралности она се већ додирује и показује сродном са себичношћу, јер похотљив човек доживљава себе као психолошки и емоционални епицентар света, ако појму похоте дамо шире и дубље значење, ако је издигнемо на ниво Ероса.

Међутим, далеко је важније одређење похоте у категорији псхилошког, јер само тако, као један одређени психолошки механизам или процес, похота може да добије онај значај који иначе има у нашем животу. Пре свега, сама реч похота има своје синониме који су значајни за одређивање њених психолошких својстава: бити похотљив значи, према речницима нашег језика и језичкој пракси коју смо сами могли утврдити, бити лаком, облизивати се, бити грамзив, бити сладострасно себичан. Реч похота овде има психолошко значење речи пожуда или усмереност Ероса на један објект који означава чисто психолошку природу, тј. психолошки карактер те усмерености, а не њену садржину, еротску или моралну. (…)

То има у виду песник кад у песми под бројем III говори о похоти. Јасно је да похота ниакд не може да одведе тријумфу, и то управо песник и каже, само својим особеним језиком, језиком пренесеног смисла који не допушта у свему буквално идентификовање, него се ограничава само на наговештаје. Задњу кап чистоте похота никад не може да довари и зато се увек враћа поражена, тј. отпочиње свој Сизифов посао, наставља врћење укруг. Ту малу препреку, задњу кап чистоте, како каже песник, не треба схватити буквално, јер се ради о психолошком процесу, а песник употребљава речник моралистичке симболике, те смо овлашћени да кап чистоте у овом песничком и психолошком контексту схватимо само као оно последње ометање, препреку, која похоту враћа на полазну тачку, а то је разочарање, или, како песник каже, скрнављење.

Зашто скрнављење? Рекли смо да је похота психолошко стање устремљености, да њу карактерише однос према објекту праћен окнофилском жељом поседовања, жестоком манифестацијом Ероса који хоће пошто-пото да нешто има, поседује, припоји себи, прогута. Другим речима, похота је усмерена на субјект као на епицентар света који све друго претвара у свој објект. Најдубља ознака похотљивост и јесте несвестан доживљај свега другог као (свог) објекта, дакле лишавање сваког другог субјекта његових субјекатских одлика, његове независности и права на слободно располагање собом. А то је скрнављење, јер се субјект спушта на ниво објекта, одузима му се његово достојанство субјекта и претвара у ствар, постварује. Личности и бића која постоје за себе и ради себе, ради себеостварења, на тај начин губе своју аутономију. Али, претварајући други, туђи субјект у објект, ја не могу а да релацију коју сам њему наметнуо не продужим према самоме себи, да самог себе не увучем у тај однос као објект, па се тако сам располућујем. У ствари, ја и не знам, нисам ни свестан тога да сам под дејством једног аутоеротског нагона: ја бих хтео да располутим себе – то се све несвесно дешава – на активни и пасивни део личности, а претварање самог себе у сопствени објект – то је једна врста скрнављења. И то песник има у виду. Из тога сад одмах аутоматски произлази разочарање. Пошто нисам свестан да се ради о аутоеротском заносу усмереном према самом себи, ја између себе који је активан део и оног који је пасиван – стално убацујем спољне објекте. Било да се домогнем или да се не домогнем тог спољног објекта – ја сам незадовољан, јер ја буквално не могу да га усисам у себе. Аутоеротски нагон ме гони да га изједначим са собом, а ја то никако не могу да постигнем. Некрофилија и други облици уништавања бића да би се задовољила страст, почивају на томе, ту су на делу несвесни механизми који доводе до многих палијативних решења, али правог решења нема. Пошто не могу да савладам објект, ја га одбацујем, бирам нови, и због заблуде да се ради само о подешености објекта за моје сврхе, ја, у ствари, никада не могу да постигнем праву сврху, јер је и не видим. Једини пут да прекинем тај зачарани круг јесте да схватим да се ради о аутоеротској устремљености према самоме себи. Док то не схватим, ја се вртим у круг и ни један објект, ма колико иначе био објективно подесан за моју сврху, неће моћи да ме задовољи, јер тоталног стапања нема, оно је само илузија.

Ето на ком се психолошком плану креће овa тако једноставно изведена метафора о похоти која се вечито враћа своме почетку – скрнављењу. (…)

Похота раздваја и удаљава људе једне од других тако неумољиво и сигурно као да су између њих подигнути зидови. Потребан је огроман напор да би се постигао неки напредак у људскости, коју оличује хлеб, свака мрва људскости плаћа се стврднутим жуљем, али шта представљају ти жуљеви нагомилани на длану? Можда човек и сам изнутра огруби, очврсне у неосетљивости освајајући туђу осећајност, па на крају, кад му се други отворе, нема више шта да им пружи, јер је сву осећајност уложио у освајање туђих срца?

Четврта строфа песме наставља се непосредно на прву: тамо смо одвојени зидовима, овде се идеја разрађује у детаљу: сви смо у себе толико закључани да се до нас не може доћи, толико смо отуђени један од другог да је сваки пут до нас, до нашег срца или осећања, Сизифов посао, који песник представља сажетом метафором:

И брава,
и мимо браву
кључ кључа у вратима врата.

На шта се односи издаја која се све муклије увлачи? Што је више брава и кључева, издаја је подмуклија, дакле никакво закључивање не може те спасти, али од чега? Сви смо раздвојени, усамљени, у својим кавезима, закључани вишеструко, све саме браве, брава до браве, али кључ не погађа браву! Осигуравамо тиме, али шта? Своју похоту, глас за чулношћу, принуду непрекидног разочаравања, и у томе је смисао издаје, сопствене издаје коју похота у себи носи као унутарњу антиномију. Похотљив човек личи на тврђаву егоизма која се штити од свега што би да је омете у њеном похотљивом и незаситљивом наслађивању, мислећи да се вишеструким и безбројним бравама обезбедила да нико не може да јој „украде” ни једну сласт, задовољство и уживање, али природа похоте је таква да саму себе „поткрада”, тј. гони похотљивца у разочарања, а то су крађе и губици, и уколико се у задовољавању похоте осећаш сигурнији и заштићенији у својој кули егоизма, издаја се муклије увлачи, јер не долази споља, као што ти мислиш, него изнутра, из психолошке природе саме похоте и порочности, већ показаним механизмима из претходне песме (III).

Прва строфа пете песме наставља се на идеју тврђаве којом би човек да обезбеди свој соптвени егоизам насладе и похоте. Овде се сад појављује путник намерник. Ко је то? Нико други до симбол несрећника који лута земљом. Посустао, закуцаће он узалудно на браве замандаљене тврђаве егоизма, узалуд ће лупајући окрвавити своје руке и оставити по крваву ружу, знак сопственог распећа, распетости на овоземаљске муке, доказ да себичњак, забављен искљичиво неговањем своје похоте, не може ни за тренутак да напусти кулу свога егоизма.

И како то песник сликовито приказује! Сад се истовремено види зашто је песник, градећи и даље развијајући идеју о саможивој похоти, узео у претходној песми као њен симбол слику тврђаве: да би била упечатљивија слика бездушне похотљивости. Тако је негостољубље представљено сликовито, заправо најадекватнијом сликом – себични похотљивац не отвара врата на која намерник безнадежно лупа, узалудно крварећи своје пести и заливајући рђу на брави свежом крљву! Рђа је знак да се вратнице одавно нису отвориле, да је у срце себичњака тешко или готово немогуће продрети, а слика одбијања намерника у ствари је метафора за оглушивање себичњака да послуша глас своје савести.

Последња строфа звучи меко, елегично, и поново се враћа намернику који је одбијен од куле себичњакове. Она се бави удесом који одбаченоме предстоји пошто му је ускраћено гостопримство: шта му друго остаје него да се препусти мајци природи? Али за савременог човека то значи бескрајну усамљеност јер топла мајка земља – то лепо звучи као метафора, али практично у међуљудској комуникацији неће много помоћи, остаје, додуше, блага даљина, један чежњив, поетски, романтичарски зов, једно обећање, једна илузија, нешто као мала фатаморгана која далеко негде лебди, дакле нова нада да ћу можда моћи да продрем на неком другом месту и, коначно, остаје бескрајно далеко, широко небо које може нешто да значи као обећање али не може ништа стварно да пружи. Све друго је затворено.

У шестој песми наилазимо на још једну од мистерија које се наговештавају у овој поезији, управо у овој поеми. Да ли жртва или метаморфоза? Песник даје два примера; каже: да би једну кап уља могло да употреби људско тело – потребно је да се уништи товар ружа. Једна кап уља – и товар ружа. А нежни лептирак мора да угине да би драгоцена ларва, мисли се на свилену бубу, могла да обавља свој посао, да преде, да преде ону свилену нит која се после наставља, беласајући се, а негде се и губећи, кроз остале делове песме.

Истина није у спољним односима, није потребна спољна жртва; песник је превазишао сакрални, вотивни, ритуални карактер жртве. Никаквим конвенцијама, без обзира о којој сфери духовности се радило, никаквим спољним радњама не може се „отворити” ни неко други нити сам човек према другоме. Потребно је да се претопи, да доживи преображај, да жртвује један део себе, један део свог бића, онај који као чувар, као пас-кербер стоји пред улазом у срце. Ако то није у стању да уради, ако није у стању да доживи метаморфозу, никакво спољно жртвовање, „куповање” љубави не може помоћи. И управо сад видимо колико је ово савремена, нама веома блиска психологија, јер из искуства знамо како људи неспособни да се дају и отварају – купују туђу љубав у буквалном смислу, у материјалном, не само новчаном, него опиљивом, жртвују неки део своје личности али не своју суштину која би их отворила, него само оно што у ствари представља периферију. И песник, алудирајући на то, каже: не, то је лаж; мораш да се преобразиш да би могао да примиш и да дајеш, а ако не успеш – остаћеш затворен, али и за тебе остаје затворен цео свет људских комуникација.

У следећој песми, под бројем седам, варира се једна идеја која представља мало одступање од основног тока који пратимо, али се она укључује у песме на завршетку, где се формулишу неке од фундаменталних истина и сазнања. Наиме, овде имамо један веома значајан елеменат: „несатрулиму влат”. Шта је то „несатрулима влат”? То је она танка нит животног али и духовног континуитета која се стално провлачи кроз све моралне и физичке пропасти. Треба много трулежи и распадања да би се издвојила, очувала и однеговала једна племенита нит. Овде је, изгледа, садржан концепт негације негације: из тмине настаје светло, из трулежи – свилена нит, из мемле – бледа гљива, из разблудности и невиност. Блуд се бавља ради блуда, и кад се роди невино дете, блудници су непријатно изненађени јер га нису хтели, јер је његово рођење негација блуда. Изгледа да је ово велика апотеоза животу који се рађа из негације супротности, химна неуништивости живота, али не сваког живота него оног који је, попут свиласте нити, духом оплемењен.

Коначно, долазимо на један сплет од три песме – осма, девета и десета – које сачињавају јединство, како по основном теоријском и философском ставу који се кроз њих проноси, тако и по методу који је спроведен кроз све три песме. Наиме, ради се о антагонизму. Већ смо видели да је на почетку, у првој песми, дата фундаментална ситуација, која тражи разрешење у питању: да ли је сав тај живот, то животно врење, у коме и ми суделујемо, одређен позитивно или негативно? Сад песник одговара на то питање. Прво даје космички ракурс. Ту је најважнији елемент однос дана и ноћи или, како песник каже – даник и ноћник. Дан хоће да истисне ноћ и учини се трајним, сталним стањем космоса. Ноћ обрнуто: хоће да заувек спречи поход дана. Међутим, нити дану полази за руком да уништи ноћ, нити ноћи – да уништи дан. Побеђује дуалистичка концепција – и дан и ноћ у наизменичној смени. Та философија је врло стара, она временски не иде само до Зороастра, него још даље, до Кинеза, који су формулисали правило – јин и јанг, ублажена линија поларитета, кретање у цик-цак линији, али тако да та цик-цак линија представља резултанту крајности, облик у којем оне могу истовремено да опстану.

То је на космичком плану. Песник сад спушта сазнање на социолошки ниво, понавља оно што смо имали на почетку, у прве три песме. Сад се тај исти метод, са одређеним философским садржајем, понавља овде, он сад упире своју сонду сазнања у друштвено ткиво и открива да исти тај принцип антагонизма влада и у међуљудским односима, у једном свету класне распарчаности и подељености:

Лове а уловљени.
С вечери, туго,
ко коме плен?

Тако добијамо слику људског апсурда: радиш другоме о глави, а своју већ носиш у туђој торби! Варијација на тему: „Ко другоме јаму копа… Дистих на крају обојен је емотивно присније, као да се песник сам обраћа слепима који крећу у лов на друге а сами су уловљени, и то вишеструко: у мрежу удеса, смрти, пролазности, отуђености и друштвене обесправљености. Сви ти антагонизми, између дана и ноћи, лептира и ларве и тако даље, све су то спољна указивања да закон укрштаја влада у целој природи, како спољној, као што су сви досадашњи примери, тако и унутрашњој, што почиње да износи десета песма. Према томе, противречност духа и тела, добра и зла, разума и нагона, на коју је човек изнутра разапет (песма под бројем X), није ништа друго него универзални космички закон, принцип постојања, и људска судбина, човеково колебање између добра и зла, само је део универзалне борбе која се свуда одвија, и из које, бар што се тиче саме природе, нема излаза.

А што се тиче човека?

Ако смо пажљиво пратили песника и били му добри саговорници, онда смо, готово из песме у песму, присуствовали стварању макро- и микро-космоса. У првој песми, то је безоблична магма која куља на све стране, притиснута између небе и земље, бога и ђавола, још се не зна на коју ће страну да крене. У другој, већ се најављује борба као принцип постојања у природи и међу људима, антагонизам. У трећој, дају се психолошки и морални квалификативни, објашњава се, заправо, антагонизам из друге песме. У четвртој, прате се последице и даје још дубље објашњење о природи похоте. У петој, први покушај да се пробија кула људске егоистичности.

Шеста, постепено уздизање антагонизма до дуализма као принципа помоћу којег се из негативног рађа позитивно. Седма, даља илустрација дуализма, али с тим што сад добија виши квалитет, и већ се зачиње плод, плод који ће после грунути у живот. Осма и девета распростиру дуализам преко људског рода, јасно га дефинишу, али споља. И сада долази на ред десета песма.

Овде је преокрет. Док смо до ове песме пратили дуализам као спољну одлику, као димензију природе или човека суоченог са човеком, дакле на спољној позорници, овде дуализам добија унутарњу димензију: распеће, које симболизује тај дуализам, човек носи у себи, дакле није само споља, нема само механички или физички, него и духовни карактер.

Али тиме се ствар компликује: ако су добро и зло неизбежне компоненте избора, неће ни бити исхода тој борби, човек ће се стално распињати између супротних сила. Песник користи познати библијски симбол, распеће, али му даје једно особено, своје значење. Зашто крст на раскршћу, и то као највише откриће истине, као наук или мудрост свега што је дотле речено? Раскршће и само представља крст, значи два крста или двоструко раздвајање? Стално се у човеку врши раздвајање, одбир, један до краја неухватљив процес, који песник овде само скицира и наговештава, дајући му најопштији оквир.

Десета песма је у извесном смислу средишна, језгро; у њој се налази један од симбола, по мом мишљењу – најсажетији симбол, најпрегнантнија метафора која је искована на нашем језику, а то је управо крст на раскршћу. Прво смо имали космос, судар дана и ноћи, тамно-светло, па онда социјални ниво, сукобе људи, ловац и уловљени, хајкач и плен – то је тај однос који се провлачи од космоса преко друштва до човека, сад је сонда неопозиво спуштена поново у човека. Смисао је овај: ја сам себе распињем, не друштво, не људи. Највеће антагонистичке силе које моделују моју судбину имају извор у мојој унутрашњости, у мом духу. Не распесте ви сина, распео се сам. Песник, у ствари, каже: то што се прича да су дуги урадили (библијски језик и библијска прича) – то је илузија, то је обмана; човечији син је сам себе распео и сваког дана човек себе распиње. Чиме? Антагонизмима разних жеља и вишеструком немоћи: да их задовољи, да их усклади, да их се одрекне. Где је излаз? Морамо за часак да се вратимо натраг. Излаз је у метаморфози. Ако сазнам да је природа моје устремљености ка објектима онаква како смо је изнели у анализи треће песме, ја могу да раскинем тај зачарани ланац у који сам упао и који ме мрви, могу да нађем излаз. Ако га не нађем – остаћу затворен, остаћу немо поприште безбројних антагонистичких сила, међусобно несводљивих на заједнички именитељ, остаћу доживотно распет на раскршћу у коме се сударају најпротивније жеље и искушења, утицаји и нагони, претварајући ме у беспомоћну играчку.

У једанаестој песми опет имамо план антагонистички сплет: наш неспокој – то је звездани мир, тј. не примећује се у васиони, толико је ситан и безначајан. Ни бог није свемоћан: до неких допиру само његови потајни шапати и одбијају се о зидове, што може да је метафора: људи не чују глас бога. Али тај шапат испуни неке собе, собичке, и онда из њих чкиљи њихов дан, тј. тај шапат божји даје вернику светло да види у тами која наоколо свуда влада.

Једанаеста песма представља малу песничку дигресију која нам за развијање основне идеје не би много користила, иако је значајна и лепа. У дванаестој се открива једна друга мистерија која иде на план есенције. Есенцију песник означава старим библијским термином, он каже „бог”, а подразумева есенцију ствари. Шта се дешава у есенцији ствари? Све се претвара у своју бољу, позитивну супротност. То је универзална метаморфоза која се повезује са оном метаморфозом коју човек треба да изврши у себи. Као што сам мораш себе да негираш, мораш себе да култивишеш, да би из једног стања анималности еволуисао у стање социјалности, оспособљавајући се за комуникацију са људима, тако све ствари доживљавају своју метаморфозу и претварају се из ефемерног у есенцијално. Где се то дешава – ми не знамо. Песник каже само „бог”, тј. есенција, нешто као Гетеове „мајке”, које и јесу и нису: могу да се прате по својим дејствима, али никако не могу да се лоцирају – ни временски, ни просторно. Значи, ствари располажу унутрашњим моћима да под одређеним, нама непознатим околностима збацују образине привида и добијају суштинска својства.

Прва три стиха песме обелодањују законитост која је илустрована у претходним песмама. Тако се понавља песников поступак: најпре илуструје законитост, па је онда касније формулише. Кад се мисао спусти дубоко у најдубље дно, у дно саме есенције, открива да се наличја изврћу у лик, тј. и суштина самог бога је антагонистичка, ни она није изузета из дуализма као унивезалног принципа космоса! Песник само назначује слику, и прелази на мотив старца и девојке. Али та слика каже много, заправо приказује нам парадоксалну суштину ствари, парадоксалност као најдубље својство ствари. Песник нам то само назначује, а наше је да даље копамо, трагамо и проналазимо шта све још из те истине произлази.

Тринаеста песма изгледа да говори како се неуспеле радње претварају у своју супротност, праћену дахом трулежи и распадања. Онај ко је хтео да се продужи, постигао је само извесност да се налази на крају животног пута и убрзао неминован процес биолошке самонегације. И овде имамо наставак идеје о парадоксу ствари и прожимању супротности: у мирису се осећа (или зачиње) непријатан воњ, у воњу се осећа мирис! Тиме нас песник упозорава да је структура нашег космоса остала неизмењена од самог постања: силе противсмерне прожимају се. Ми споља видимо само парадокс, а суштина је обавијена тајном. У животу се зачиње смрт, сам живот носи у себи клицу смрти. Нема поновног рађања живота из смрти, него само виђења ли- ца смрти чак и у зачетку живота: још млада, биљка носи дах трулежи, али не само у листу него и у стабљици, не само у оном делу којем је биолошки одређено да се мења из године у годину, да опада, трули и да се наново рађа, него у самом стубу биљке, у срцу њеног живота, у стабљици, зачета је смрт!

Тринаеста песма је, у ствари, опет један библијски јаук, ако може тако да се каже, јаук из псалма – где се отворено гледа у лице смрти и где се почетак умирања назире у тренутку кад живот доживљава свој највећи процват: клица смрти садржана је у цвету живота. Да ли то значи да нема спаса, да нема излаза? Индивидуална смрт – то је крај. Али постоји свилена нит, постоји једно заједничко језгро које се непрекидно продужује. Није свакоме од нас дато да у њему суделује. Чим смо се појавили, дошли на овај свет, то значи да смо накачени за њу на неки начин. Али да ли ћемо и ми дати свој удео или не – то је друга ствар.

Ту се сад поставља питање бездетности, једна од тема које су пратиле песника и које, вер- оватно, залазе у онај део личности који није за јавна излагања и анализе, то је приватни део личности. Али, проблем је очевидан, не само овде него и на другим местима: бездетност – немогућност да се уклопим у опште кружење живота које је неуништиво. Последице су, разуме се – како за ког човека – некад поразне, а некад меланхоличне, што зависи од тога да ли човек успева да сублимише тај бол. Рећи ћемо само толико да је поезија у животу Момчила Настасијевић имала и ту сврху да сублимише овај бол док се сама личност не преобрази.

У дванаестој песми сазнали смо да нема измене у законима животних процеса. Кад остариш, нити можеш повратити младост нити освежити старост туђом младошћу, све је узалудно, човек се са својим жељама налази у потпуној супротности и негацији са неизменљивим законима космоса и животних процеса, у чије је токове бачен. У претпоследњој песми, понавља се мисао са почетка да је живот неразмрсиво клупко слепих процеса који до краја не припадају ни богу ни ђаволу, стално је изложен раздирућим антагонизмима, с тим што се овде тај антагонизам, заправо спрег антагонистичких сила, уздиже до последње и најтрагичније истине, до парадокса да живот садржи у себи клицу смрти, а смрт клицу живота, али не као залогу и основу за продужетак живота, него као трагичан доживљај животног парадокса, што нам је једино и доступно.

Завршне песме говоре да утехе нема, човек остаје са својим удесом и нико му не може помоћи, остаје усамљен, разуђен, незадовољен у битним жељама (старац, вино и девојка у XII песми!), око њега се стегао гвоздени оквир неумољиве и неотклоњиве истине, у тринаестој песми дах трулежи доживљава се чак и као мирис (покушај сублимације?), бачен си у ову долину плача и излаза ти нема.

Једина утеха јесу повремени блескови наивности и занесењаштва, везани за појаву песника, те „сетне будале”. Предстоји могућност очишћења, и то опет по моделу парадокса: кап нечисти чедно ће се откинути и пасти! Најзад као да је и песник срушио тај зид, тај непрекидни антагонизам између чистог и нечистог, кад је у стању да овако нежно пропрати разлучивање и да у капи нечисти открије дрхтај чедности, опет стара истина чији парадокс човек не може ни да појми ни да превазиђе, и зато остаје заробљен својом коби.

Почетни и завршни дистих последње песме, који се понавља у истом облику:

И то па то,
и све то.

јасно и болно, али стегнута срца, говори да је људски удес неизменљив. А једина су утеха она могућност очишћења која чека човека на међама које људска нога још није прекорачила у обрнутом смеру, и присуство песника међу нама, које симболизује тихо изроњавање месеца и његовог пратиоца, „сетне будале”. Сетан је јер му је јасан удес људског живота, а „будала” јер живи у заносу и надстварном свету својих снова у које нас увек изнова, ма и за тренутак, натерује да поверујемо.

Ранији истраживачи утврдили су у овој последњој песми несумњив тон коначне и потпуне резигнације. Песник даје, у извесном смислу, за право ономе ко покуша да га тако протумачи. То је завршна песма поеме. Ако се један циклус или једна поема завршава песмом која даје неку врсту синтезе и измирења у резигнацији – песник је измирен са удесом како га је насликао – онда то може бити његова последња порука. Али, зар мора последња и највиша порука да буде садржана у последњој песми? Зар не може да буде у некој претходној, зар не може да постоји неко унутрашње језгро које, сасвим независно од броја песама и од тога која је песма на почетку а која на крају, непрекидно зрачи суштином ствари?

Ако врата мало одшкринемо, отвара се неизмеран простор за даља трагања.

Песма има и свој метафизички ток и смисао, који третира проблем односа егзистенције и есенције, суштине и појавности. На основу песникових есеја и философских мисли, тај проблем је оцртан будистички: човек је својим рођењем бачен у загрљај појавности и одвојен од суштине бића, од егзистенције. Цео његов живот духовно се може формулисати као напор да се врати тој суштини. Али повратка нема и сви напори су узалудни: егзистенција и есенција остају заувек раздвојене. Из тог сазнања ниче патња као основна категорија људског бића.

У том смислу, песма Речи у камену варира, кроз разнолике своје симболе, овај метафизички мотив и став. Заправо ти симболи имају добрим делом исту метафизичку поруку, која је изражена кроз унутарњу форму поларитета. Без обзира на то какво је конкретно и појединачно значење сваког од употребљених симбола, поларитет, ако се симболи јављају у таквом односу, је- сте онај њихов заједнички именитељ метафизичког значења који проноси, кроз сву разноликост појавности и доживљаја, једно те исто уверење: да су појава и суштина, егзистенција и есенција два заувек раздвојена пола. Заправо, они су дати као јединствен пар неспојивих супротности.

Те супротности парова представљене су различитим симболима: у првом делу песме то је антиномија Бог-враг; у другом делу, тај пар супротности још је присније и трагичније спојем сим- болом браће која се међусобно истребљују; у трећем делу то су глад и преситост, у четвртом: брава и кључ, сигурност и њено наличје – издаја; на изглед нема идеалнијег јединства од браве и кључа; али то је обмана, површинска варка: иза тога је пакао провалије која зјапи између сигурности (брава) и издаје (кључ); у петом, то је антиномија између намерништва и негостопримља; у шестом, између ларве и лептира; у седмом, трулеж (свет појавности, егзистенција) и несатрулима влат (свет суштине, есенција); у осмом, антиномија између дана и ноћи, даника и ноћника; у деветом, ловац и уловљени; у десетом, раскршће (непрекидно раслојавање и размимоилажење, осипање појавности) и крст (есенцијелна синтеза као недосегнути идеал бивствујућег); у једанаестом, ноћ и светиљка, непробојни зид и шапати Бога; у дванаестом, наличје и лик, старац и новорођенче, трули пањ и листала грана; у тринаестом, воњ и мирис; и, у последњем, завршном делу, кужне међе и пречиста, нечистоћа и чедност.

Као што се види, цео наш живот у свим аспектима и доступним релацијама, па чак и читава организација космоса, уређена је по схеми динамичког односа супротности које се спарују али не изједначују, и у чијем распону се и изражава сва појединачна динамичност нашег живљења.

Са ове, метафизичке тачке гледишта, тај однос парова по супротности дат је као вечна и суштинска константа. Она се у последњем делу песме најсажетије исказује стиховима:

И то па то,
И све то.

чиме је обруч метафизичке неминовности коначно затворен. Јер ако је цео живи и дејствујући свет појавности организован по принципу супротности које су динамички суочене, али у непомирљивом и несавладљивом антагонизму, нити могу да се надвладају нити раздвоје, онда за људску егзистенцију нема наде да досегне есенцију од које је, рођењем, заувек отргнута. Живот и јесте патња и долина плача због те отуђености од Свемајке Живота.

Том болном сазнању о неспојивости појаве и суштине, бивствујућег и бића у овоземаљском животу песник је измамио чаробну и неодољиву драж својих стихова.

Advertisements

1 коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

Један одговор на “Настасијевићева поема „Речи у камену”, Зоран Глушчевић

  1. Цитирам …за кап две мириснога уља по телу, товар је потргано ружа… Која лепота у овом речима!

    Liked by 1 person

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s