Архиве ознака: Zoran Gluščević o Reči u kamenu

Настасијевићева поема „Речи у камену”, Зоран Глушчевић

Глушчевић, Зоран: Настасијевићева поема „Речи у камену“;
Уметност тумачења поезије;
Приредили Д. Недељковић и М. Радовић,
Нолит, Београд, 1979.

A fragment of Linda Heslop’s painting: https://fullcirclestudio.ca/arti/linda-heslop/

Први стихови у првој песми ове поеме сликају апокалиптичним језиком, језиком митске праслике, чулну махнитост живота који још није досегао никакав степен духовности да би се могла одредити његова етичка припадност и духовна вредност. Живот је овде дат као ванетичка биолошка категорија, он сав кључа у ускомешаности и у узаврелости своје хемијске радионице. То је најсажетија, најлуђа и највеличанственија слика живота као слепе елементарне материје која уопште постоји у светској књижевности: живот као низ кључајућих процеса којима се не зна ни порекло ни сврха.

Најпре је издвојен елеменат воде, чудо од воде, како каже песник, што може да указује на исконски тренутак кад је цела планета била преплављена водама у којима се комешало и врило од милиона разних животних заметака, а може и да се односи на град на реци, град који су притисле огромне водурине. У сваком случају, издвојен је елеменат воде као праподлога, као неизбежна основа свег живота, као темељ на којем може да почне еволуција животне твари, јер живот је овде само материјална, хемијска ствар, безоблична у сваком другом погледу.

И сама та вода чудо је за себе, јер је на необјашњив начин постала топла подлога за настајање и развијање живота. Одозго је дато небо, и то је онај други елеменат, супротан елеменат, који својим бескрајем поклапа сварење, тј. ограничава га и своди на границе наше планете, даље од земље то бујање не може јер му се испречио бескрај: неумитније ограничавање, постигнуто антитезом, уопште се не може исказати друкчијом сликом.

Јер кад кажемо бескрај, све су прве песничке асоцијације упућене ка чежњи која вуче преко граница нашег строго омеђеног света, те нам тај симбол, од романтичара па наовамо, све до нашег песника, служи као симбол прекорачења граница, док песник показује, имплицитном и неумољивом логиком реалности, да је бескрај највеће ограничење које се може захмислити! Тек је овај песник изменио значења појмова и дао им прави смисао, сагласан са стварним могућностима које произлазе из ограничености људске природе.

Али не само то. Наставите са читањем

Advertisements

1 коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе