Архиве ознака: Meša Selimović

„Дервиш и смрт“, Меше Селимовића

Роман Дервиш и смрт, Меше Селимовића, спада међу најбоља дела овог писца, али и српске књижевности у целини. Типолошки га можемо сврстати у мноштво различитих врста романа, али се најчешће класификује  као психолошки роман, филозофски роман,  роман-идеја и роман лика.

(Психолошки – зато што осветљава човека у тренуцима сумње, дилема,  психичких , емотивних и моралних  ломова; филозофски – јер трага за смислом живота, духовним упориштем, утемељењем човека у вишим вредностима, које у овом делу симболизује Бог, и преиспитује систем вредности са којим се идентификовао главни јунак; роман-идеја – зато што доказује тезу о предодређености губитка код човека који није успео да пронађе упориште, ослонац и путоказ у животу; роман лика – јер прати развој и унутрашње преображаје главног јунака у потрази за смислом и за самим собом.)  

Радња романа лоцирана је у амбијенту старог Сарајева и дешава се у турско доба, али њена општост превазилази и простор и време, као што и питања које поставља и одговори које тражи  Ахмед Нурудин излазе из оквира једног књижевног лика и постају универзални, својствени сваком ко се замислио над вредностима живота.

Симболика наслова „Дервиш и смрт“

Дервиш је монах, аскета, човек који се одрекао овоземаљског јер је пронашао истину у Богу коме служи. Његов позив је позив духовног вође, учитеља и саветника и утешитеља крхких бића која лутају кроз патње световног живота у страху од смрти.

Сусрет са смрћу која га се тиче (и зато престаје да буде апстрактна), смрћу свог ближњег и својом, представља испит на којем се руше сва догматска упоришта једног духовника. Из суочавања дервиша и смрти проистекла је сумња као основни мотив, покретач радње у овом роману.

Значење имена главног јунака такође има своју симболику и у контексту дела садржи иронијски призвук. Ахмед на арапском значи „стaлнo зaхвaлaн Бoгу“, а Нурудин значи „светло вере“. Ово име носи човек који је посумњао (а сумња и вера се међусобно искључују) и залутао у мрачним ходницима људске душе.

Мотиви који  доминирају у роману представљају вредности за које се, својим животним избором, определио Ахмед Нурудин, укључујући и оне којих се ради тог избора свесно одрекао  или их порекао, али их није суштински превазишао. Сводећи рачуне са животом и собом, Нурудин преиспитује не само свој однос према тим вредностима , већ и њихову стварну утемељеност и постојаност у животу обичног смртника.

Вера – Нурудинов заклон; у њој су садржани одговори на сва питања и „лака“ решења за све дилеме.

Правда – оружје у божјим рукама; једино Бог има право да суди, чиме се човек ослобађа ове мучне дужности.

Човекољубље – схваћено као опште начело  којим се подразумева милосрђе, несебичност, саосећање са праведнима и грешницима.

Поштење – непристрасно расуђивање на основу истине и непроменљивост критеријума (спремност да се истом мером вреднују сопствени и туђи поступци).

Институција – уточиште и ослонац (заклон и замена за лични чин и одговорност према себи и другом) или равнодушни и слепи инструмент моћника (ко год да су)?

Кур’ан – света књига која овде не  служи као аксиолошки (вредносни) образац, већ као метафора за догму уопште. Он је такође и древни приповедачки образац којим је сугерисан став о вечности приче о љубави и мржњи, страху и моћи, правди и неправди, животу и смрти.

Љубав и пријатељство – Све поменуте вредности Нурудин је утемељио на одрицању од личног и индивидуалног;   зато љубав  и пријатељство (мотиви који би природно требало да се прожимају са наведеним) долазе у сукоб са његовим виђењем свештеничког опредељења. То су лична осећања у којима је човек непосредно упућен на човека и непосредно одговоран за све последице тог односа. Њихов неизбежни  чинилац је лични бол који је Нурудин покушао да избегне. Сасвим је разумљиво зашто се међу овим мотивима убраја и жена.

Жена – „отров крви мушке“, како би рекао Андрић; у њој је сублимисано све чега се Нурудин одрекао и са чим се узалудно бори: она је душевни немир, жудња, страст, телесност, болно сведочанство да је после свега, испод свештеничке одоре и иза светих књига у којима тражи утеху и мир, Ахмед Нурудин,  ипак – само човек.

Смрт – капија према вечности (по схватању духовника) или дефинитивни свршетак свега, унапред предодређени губитак који живот чини апсурдним? Ова дилема уноси преокрет у живот главног јунака и подстиче сумњу.

Сумња – мотив покретач којим се проблематизују све вредности на којима је Нурудин заснивао свој живот.

Освета – чин који не допуштају  ни верски ни световни закони, порив који стоји у нескладу са алтруизмом свештеника.

Мржња – Шта је мржња ако је Бог – Љубав?  Семе зла које свако носи у срцу. Клија на људској немоћи, слабости, осујећености…

Издаја – мотив који прожима животни пут Ахмеда Нурудина од тренутка када је направио свој судбински избор;издао је љубав за којом је жудео, издао је Бога када је посумњао у његову моћ и праведност, издао је брата уздигавши се изнад личних породичних веза и односа, мислећи да Бог то од њега очекује, издао је пријатеља правдајући се да не може да изда закон, издао је себе јер је хтео да буде више него човек, а схватио је колико је тешко бити једноставно – човек. Ако овоме прикључимо  невољну издају жене која је усмерила Нурудинов живот, издају Хасанове сестре, мула-Јусуфову… увиђамо колико је овај мотив свеприсутан.

Кривица – мотив који се природно надовезује на мотив издаје. Нурудинов запис и обрачун са сопственом душом снажно је мотивисан овим осећањем.

Проблем идентитета –  нужно проистиче из свега наведеног; пред нама је исповест, унутрашњи дијалог између два лика истог бића: Ахмеда – човека и Нурудина – идеје о човеку. Ахмед Нурудин је неснађени, подвојени човек који пресабира своје погрешне изборе и одлуке. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за IV разред средње школе