Архиве ознака: pozorišni komad za decu

Позоришни комад Кобајаги школа  настао је на предлог мојих ученика који су на интернету пронашли вицеве о томе како београдска деца препричавају лектиру. Прикупљени материјал обогатила сам личним искуствима и тако је настала позоришна представа којом смо, на Позоришним играма деце и младих 2011. године, освојили прво место на општинском и друго место на градском такмичењу. 

Аутор текста:  Бранијета Конџуловић

 Улоге:

Професорка књижевности

Просветна саветница

Професор физике

Професор  историје

Девојчице:

Јована

Теодора

Александра

Ана

Милица

Катарина

Андреа

Дечаци:

Пантић

Јанковић

Јарић

Ћулибрк

Вучић

Шкорић

Марковић

Прва сцена

 Са разгласа се чује музика: „Још једна цигла у зиду“, Пинк Флојд. Са разних страна из гледалишта скупљају се ученици, појединачно, у паровима, у групицама, шегаче се, ћушкају, трчкају и сви певају песму правећи буку. На сцени је укосо постављен ред клупа (тако да сви глумци буду видљиви  из публике) и како ко пристиже, нехајно се распоређују; Ћулибрк се намешта да спава, Шкорић и Ана се отимају око места, Андреа ритуално намешта слушалице  и изваљује се у столици спремна да „искулира“ час…

Музика престаје и професорка улази носећи у наручју дневник, пар књига и свежањ папира; сва сломљена, спушта ћутке све на катедру и започиње патетично своју ко зна колико пута понављану придику. Ђаци не галаме, али свако гледа своја посла. Катарина телефонира погнута према столу, док јој Јарић нешто шапуће на друго уво, а она га ћушка од себе, Теодора се шминка, неки седе дисциплиновано и слушају, Андреа  клима главом затворених очију са слушалицама у ушима, Пантић и  Јанковић играју „икс-окс“…

Професорка:  Душа ме боли кад помислим колико сте мало научили… Ништа не читате, ништа не слушате… Очај живи. Овако никад није било… (Шетка, цокће, гледа негде преко деце и ћути, а на лицу јој се очитава осећај немоћи и незадовољства). А све сам покушала… (Сама се себи чуди и подругује.) Где то има да професор препричааава ромааане? Достојевског?! И опет ништа. Задаци су вам благи ужас! Душа ме боли…

Пантић: Лек за душу – Лаза Лазаревић! (Јарић пригушује смех.)

Професорка: (Са благом иронијом у гласу.) Е, хвала Богу да сте бар неко име запамтили! Шта се ти смејеш Јарићу? Тачно је. И Пантић, изгледа, зна понешто; Лазаревић се бавио људском душом; (занесено) наш чувени писац психолошких приповедака…

Јанковић: Ма, неее, професорка, то је само коинциденција…ви и Панта не мислите на исто…

Професорка:  Како не мислимо?… Па шта је онда…? (Гледа их збуњено док сви праве загонетан израз лица и гледају у плафон, у страну, пригушују смех… Професорки пукне пред очима, схвати да збијају неслане шале са њом, увређена је и разочарана.) А то значи! Ти би мене на клинику…! Пантићу, срам те било! Срамота! (Више за себе него за њих, као успут, прокоментарише целу ову ситуацију у намери да настави даље са часом.) Е, Боже, Боже, да имена великана не дају школама и болницама не бисте ни знали за њих! Наставите са читањем →

Аутор:

Бранијета Конџуловић

(Школу у којој радим претежно похађају девојчице, па су зато и ликови у овој представи девојчице различитих карактера. Позоришни комад изведен је 2010. приликом доделе новогодишњих пакетића за неке, сада већ велике, малишане.  Правописну грешку на табли, исписану ђачким краснописом, нисмо имали времена да исправимо, али нам нису много замерили.)

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА

Долази  Деда Мрааз, долази Деда Мрааз…Како сам срећнаа! Ја сам му написала писмо! Јесте ли му ви написали писмо? Ма јесте, знам, а и ако нисте  – неема везе, зна Деда Мраз и сам коме треба да донесе поклоне! А зна и коме не треба… А ни то нема везе; нама ће да донесе, јер смо били добри, и слушали смо маму и тату и баку и …све  смо слушали…

Јооој што ја волим поклоне! Па кад их завије у онај лепи шарени, шашкасти,  шушкави  папир са маашницом одгоре! А ти отвараш, отвараш и све ти се загужва, а никако поклон да пронађеш! А онда нађеш веелику лутку и кућицу за лутку и луткино оделце и књижицу једну и бојице, и оне ципелице што су ти се мноого допале кад си шетала са мамом…И свашта нађеш.

Једва чекам! Мама сад каже да  треба да будем стрпљива. Јесам, стрпљива сам, само ме нешто овде голица и тера да се смејем. Све ми  је нешто смешкасто кад треба да будем стрпљива.

А знате шта ми је најсмешније: Мој брат је тражио да му окачим чарапу на прозор, једну шарену лепу, на ромбиће, да му Деда Мраз остави поклон. Једва чекам то да видим! Како ће Деда Мраз да угура бицикл у чарапу?! Наставите са читањем →

Аутор текста:

Бранијета Конџуловић

Ликови:

Годо, Годеса, Пример број један (младић), Пример број два (девојка), Пример број три (девојка), Пример број четири (младић).

 СЦЕНА ПРВА

Рајско поље, пуно цвећа, а у позадини небо пуно нежних белих облака.

Почиње музика, лепа, пролећна… (Вивалди – Пролеће, или  Јиа Пенг Фанг – Flower) У позадини је параван са облачићима. Испред паравана су четири столице (или дугачка ниска клупа) прекривене зеленом тканином по којој су прикачени цветићи (рајско поље). Годеса излази на сцену, разгледа у даљину ходајући ивицом сцене, ставља шаку изнад очију да боље види, размрдава се – тек је устала из постеље, протреса руке, уради пар вежби истезања, гледа са нежношћу ливаду са цвећем, убере један цвет и задене га себи у пунђу. Премишља се шта би радила, па донесе одлуку и опрезно проверава да ли је можда Годо негде у близини. Не примећује да се и Годо пробудио, извирио изнад облака, па се и он протеже и зева. Када се „увери да је сама“ дође на средину сцене и почне да ваја у ваздуху. Ваја жену, занета, разнежена, креће се около  као да обилази око ње, диви се, поправља… Годо, још увек горе изнад облака, сањив, протеже се, зева, изненада примети шта она ради и кратко је посматра у неверици, а онда убрзано нестане иза облака и појави се на сцени. Прикраде јој се и кришом је посматра, прати шта она то ради, примећује се да није баш одушевљен, а онда се гласно накашље. Музика нагло престане.

Годо: Опет се играш! Наставите са читањем →