КЊИЖЕВНОСТ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

Појам међуратна књижевност означава књижевно стваралаштво у временском раздобљу између Првог и Другог светског рата. (Осим овог израза веома често се користи и реч авангарда – од француске речи  avant-gard – претходница, она која предводи, која иде испред свих). Ипак, када су временски оквири  и уметничке формације у питању, увек морамо имати у виду чињеницу да се развој и промене у уметности не могу тако једноставно временски омеђити. То што називамо авангарда и временски одређујемо као међуратну књижевност само је логички наставак модерних струјања у уметности почев од друге половине 19. века, па до савременог доба.  И у овом раздобљу, као и у претходним епохама, уметничка сцена је била веома хетерогена (стилски разноврсна). Као и у раздобљу модерне, упоредо постоје, или пак један из другог проистичу,  разни уметнички правци са карактеристичним суфиксом  –изам у свом називу: фовизам, футуризам,  имажинизам, експресионизам, дадаизам, кубизам,  надреализам... а сви се они могу обухватити  једном збирном одредницом – модернизам. У основи свих промена је незадовољство неким постојећим стањем, па је тако и у уметности. Незадовољство животом, друштвеним односима или вредностима, разним накарадним друштвеним и моралним појавама, историјским догађањима, а често и неусклађеношћу уметничког стваралаштва са захтевима времена, подстиче уметнике да потраже нови уметнички израз и тако обележе време у којем стварају.

Шта је условило појаву нових погледа на уметност у међуратном раздобљу?

-Суочавање са ратним страхотама,

-стање беде, немоћи, незадовољства, ојађености, дефетизма… у послератном периоду,

-револт и побуна потлачених друштвених слојева против неједнакости и неправде,

–потреба уметника да изразе своје непристајање на суморну стварност која их окружује.

Већ у предратној атмосфери, код неких европских  уметника (пре свега у Италији, Француској и Немачкој)  долази до првих промена у схватању уметности.  Нарушавање постојећих стваралачких правила први најављују сликари. У Паризу се 1905. појављује правац под називом фовизам, па потом кубизам 1908., а у Немачкој се развија експресионизам 1910. (Међу најпознатије авангардне сликаре спадају Жорж Брак, Пабло Пикасо, Анри Матис,  Едуард Мунк,  Оскар Кокошка, Егон Шиле, Василиј Кандински, Јоан Миро, Ђорђо де Кирико, Салвадор Дали, Пол Кле… )

Књижевну претходницу међуратној авангардној књижевности чинили су већ импресиониста Марсел Пруст (У трагању за изгубњеним временом) и зачетник надреалистичких књижевних поступака Џејмс Џојс (Финеганово бдење, Уликс), а у музици су се као иноватори  огласили Игор Стравински и Густав Малер.

Убрзо потом почињу да се јављају и оглашавају и промене у књижевности. Објављују се манифести футуризма (италијански песник Филипо Томазо Маринети, 1909., у париском часопису „Фигаро“), експресионизма (Херман Бар и Готфрид Бен 1910., у Немачкој), дадаизма (Тристан Цара, 1918., у Цириху), надреализма (Андре Бретон 1924. у Паризу)… а око бројних часописа авангардног садржаја, клубова и позоришта окупљају се уметнички истомишљеници. У чувеном кабареу „Волтер“, многи европски уметници изражавали су своје протесте против бесмисла рата и надолазећег нацизма.

Незадовољство  стањем у уметности  достиже врхунац после Првог светског рата. Послератни човек је кроз сопствена искуства најнепосредније суочен са апсурдношћу људског понашања, огорчен  је и није му довољно да кроз уметност изражава само своје импресије (утиске) о стварности. Он тражи нови начин да изрази то неподношљиво стање, жели експресиван приступ стваралаштву  (новолатински – expressivus  значи  изразит, изражајан, пун израза, силан изразом), жели да га чују и примете и у уметности се понаша револуционарно (жели да сруши све старо, традиционално,  да би створио нешто ново, у складу са својим погледом на свет). Ово време обележила је и склоност уметника ка мултимедијалном изражавању, па су многи од њих истовремено били песници, драматурзи,сликари, режисери, кореографи… (Жан Кокто, Салвадор Дали, Оскар Кокошка…)

Најзначајнији европски и светски писци међуратног раздобља

Бертолд Брехт (Мајка Храброст и њена деца, Добра душа из Сечуана),

Франц Кафка (Процес, Замак,приповетке),

Андре Бретон (Брдо смерности, Магнетна поља, Манифест надреализма, Нађа),

Луј Арагон ( Сељак  из Париза, Базелска звона, романи),

Гијом Аполинер (Мост Мирабо, Тиресијине дојке, Калиграми),

Федерико Гарсија Лорка (Цигански романсеро, драме Крвава свадба, Јерма и Дом Бернарде Албе),

Пол Елијар (Јавна ружа)

Вирџинија Вулф (Госпођа Даловеј, Светионик),

Томас Ман (Чаробни брег,Смрт у Венецији, Буденброкови),

Херман Хесе (Сидарта, Демијан, Степски вук),

Ернест Хемингвеј (Сунце се поново рађа, Старац и море,Збогом оружје, За ким звона звоне),

Вилијам Фокнер (Крик и бес),

Томас Вулф (Погледај дом свој, анђеле).

Владимир Мајаковски (Облак у панталонама, комедије Стеница, Хладан туш),

Борис Пастернак (Доктор Живаго, збирке песама Друго рођење, Висока болест),

Сергеј Јесењин (Исповест мангупа, Крчмарска Москва),

Осип Мандељштам (Шум времена, песме),

Михаил Шолохов (Тихи Дон),

Максим Горки (Мати).

Српску и хрватску (тада југословенску) авангардну  књижевну сцену чинили су  Милош Црњански, Станислав Винавер, Растко Петровић, Марко Ристић, Александар Вучо, Оскар Давичо, Душан Матић, Ранко Младеновић, Милан Дединац, Раде Драинац, Љубомир Мицић, Драгиша Васић, Момчило Настасијевић, Мирослав Крлежа, Антун Бранко Шимић, Аугуст Цесарец, Густав Крклец, Душан Васиљев и многи дуги модерно оријентисани писци.

Као и у свакој другој епохи и у овом раздобљу књижевног стваралаштва постојали су традиционално оријентисани уметници као и ствараоци аутентичног израза који се нису утапали у покрете и струје, већ су (као Момчило Настасијевић)  неговали свој стил и став према свету и уметности.

Код нас су, ослањајући се на трагове традиције, стварали Вељко Петровић, Десанка Максимовић, Стеван Јаковљевић, Бранимир Ћосић, Велимир Живојиновић Масука и Иво Андрић који  својим делом обухвата и традиционално и модерно, а у хрватској књижевности Добриша Цесарић, Тин Ујевић и други.

Значајан утицај на тадашњу југословенску књижевност извршили су писци такозваног социјалистичког реализма чији су најуспешнији представници били Максим Горки и Михаил Шолохов.

Бранијета Конџуловић