Језичко-стилска анализа песме „Вече на шкољу“

Укратко о стваралаштву Алексе Шантића:

 

Алекса Шантић припада мостарском кругу парнасо-симболиста, али се веома  разликује од западно и модерно оријентисаног Дучића. Он је у основи традиционалиста и у његовом песништву осећа се снажан утицај изворног народног песништва његовог краја.

Школовао се у Трсту и Љубљани (завршио је трговачку школу), а већи део живота провео је у Мостару.

Ценио је поезију Војислава Илића, Ј. Ј. Змаја, Хајнеа и Шилера и њихов утицај је оставио траг у његовој поезији. Преводио је на српски језик поезију немачких аутора.

Доминантне теме у Шантићевом стваралачком опусу су  родољубље, социјалне теме изражене хришћанским симболима,  и љубав.

Чест лирски облик је сонет.

Поезија Алексе Шантића креће се у целини између два традиционална опредељења: лична и колективна осећања (љубав и родољубље, идеална драга и напаћени народ).

Шантићева љубавна лирика настајала је под снажним утицајем севдалинке (муслиманске народне љубавне песме). У њој је дочаран оријентални амбијент  башта, шадрвана, бехара, шарених лептира, девојака у шалварама са ибриком у руци и ђерданима око врата, бујне младости и лепоте, а скромних, стидљивих и чедних  (Емина, На извору).  Песме су мелодичне, прожете звуком севдалинке и није чудо што су инспирисале музичаре да за неке од њих компонују мелодију.

Поезија Алексе Шантића прожета је сетом која често прелази у тугу, о којој год теми да говори. У чежњивој љубавној поезији чест је мотив неостварене љубави, промашености, усамљености  и уклетости песникове душе  („Једна суза“).  У тим мотивима јасно су препознатљиве одлике модерне поезије.  У интимној, исповедној лирици туга, носталгија и самоћа су такође доминантне („Претпразничко вече“). У социјалној и патриотској поезији свеприсутан је мотив патње, жртве и страдања, горког поноса, саосећања и сапатништва са својим народом.(„Моја отаџбина „, „О класје моје“, „Остајте овдје“, „Хљеб“, „Ми знамо судбу“, „Моји очеви“, „Ковач“, „Пјесма подземна“).

 

ВЕЧЕ НА ШКОЉУ

 Пучина плава

спава,

 прохладни пада мрак;

 врх хриди црне

 трне

 задњи румени зрак.

 И јеца звоно,

 боно

 по кршу дршће звук;

 с уздахом туге

 дуге

 убоги моли пук.

 Клече мршаве

 главе

 пред ликом бога свог, –

 ишту… Но тамо

 само

 ћути распети бог.

 И сан све ближе

 стиже.

 Прохладни пада мрак.

 Врх хриди црне

 трне

 задњи румени зрак.

 Језичко-стилска анализа песме

( о хармонији звучања и значења)

Песма „Вече на шкољу“ објављена је у збирци „Пјесме“ 1908. године и сматра се највишим дометом Шантићевог песничког стваралаштва. У њој је постигнут савршен  склад  форме и садржаја, звучања и значења, мелодије и атмосфере која се њоме постиже. 

Звучном и визуелном импресијом  коју песма у целини дочарава у нашој имагинацији, песник нам снажно сугерише  да обратимо пажњу на њен унутрашњи слој  – на свет значења слика и симбола са којима се срећемо и на поруке које у себи садржи ова, предметношћу оскудна и лирски сажета, слика живота.

 У песми су обједињене одлике три лирске врсте: дескриптивне, социјалне и рефлексивне лирике. 

Композиција  песме је савршена.  Цела песма грађена је на принципу симетрије: симетрије строфа,  стихова, риме. Чине је четири секстине (строфе од по шест стихова) и свака има исту,  симетричну структуру – број слогова у стиховима се понавља  успостављајући савршену равнотежу:    5-2-6  /  5-2-6.  У свим строфама се на исти начин  смењују парна и обгрљена рима: aa b cc b.  На овај начин створен је идеалан формални оквир за постизање унутрашње  хармоније (на звуковном и знаковном плану).

 Предметни слој песме чини слика малог, кршевитог, голог  острва са црквицом и распећем пред којим клечи шачица убогих мештана и моли се у тишини богу који ћути; једини звуци који испуњавају  простор су болна јека црквеног звона и шум молитвеног уздаха.

Пред нама је слика која у себи садржи уметничку загонетку скривену иза примарног значења употребљених речи и гласова  и њиховог распореда у песми:

                                                                                                 Пучина плава

 спава,

 прохладни пада  мрак;

 Песма почиње сликом  пучине, дочаране вештим избором речи и гласова у њима.  

Стилске фигуре асонанца, (таман тон и отвореност гласа А који се ритмично понавља) и персонификација  („пучина плава спава“) сугеришу нам доживљај бескрајног  и равнодушног морског простора утонулог у вечерњем сумраку и тишини.

Затим следи алитерација, чиме се успоставља контраст између мирне површине воде и негостољубивог острвског пејзажа који тоне у таму:

врх хриди црне

 трне

 задњи румени зрак.

Примећујемо да је постигнут савршен склад, не само  између звучања и значења употребљених речи, већ  и подударност описаног пејзажа са мисаоним садржајем који у себи носи. Реч пучина, која већ симболизује бескрај, појачана је речју плаво  која сугерише слично значење. Залазак сунца није очекиван, романтичан, јер сунце не тоне, као у сан, у плаветнилу хоризонта.  Реч  задњи  у стиху „задњи румени зрак“  као да указује  на последњу нежност и самилост неба  у грубом  земаљском окружењу. Али тај зрак  трне. Пред нама је слика агоније, већ унапред изгубљене борбе последњег зрака светлости и топлине, да  бар за трептај продужи живот и пружи наду очима упртим  у црни кршевити хоризонт.

У другој строфи, песник своју пажњу усредсређује на људе, и вечерњу атмосферу у њиховој туробној насеобини.  Тиме песма добија недвосмислено социјални аспект. 

Звучне слике су константа  која у свим строфама подједнако, па тако и у овој,  постиже ефекат склада између садржаја и форме,  али у овој строфи  је посебан ефекат постигнут персонификацијом : Звоно јеца, звук дршће, туга уздише.

У опису призора људи који се моле опет су употребљени изрази који се узајамно појачавају (убоги пук) и стварају слику потпуне људске беде и беспомоћности. Људска патња и јад прелиле су се на грубо и негостољубиво окружење  и све што видимо, и природа и људи, се слило у један заједнички и несагледиви бол.

 Доминантни мотив који испуњава трећу строфу је безнађе.  Ефектност стилске фигуре употребљене у првом стиху је потпуна (Клече мршаве главе). Употребом синегдохе песник је акценат ставио на једино што је од тих људи преостало и што их још увек чини човечним. Још једино мисао скривена у измршавелим лобањама одржава их у животу. Али ни та мисао више није покретачка, креативна, инвентивна, људска, већ згуснута у један немушти  вапај упућен богу. Молитва је њихов последњи покушај да их неко примети у том заборављеном кутку света, да се сажали, да помогне. Но, и тај покушај је узалудан. Бог ћути. Зашто?

Можда зато што је равнодушан, што има неке важније и човеку недокучиве планове и намере, што је изгубио интересовање за човека. Можда зато што он заправо и нема ту моћ какву му људи приписују. Можда ни њега нема…  Наша нагађања се ту не завршавају. 

С обзиром на то да су песме Алесе Шантића често прожете хришћанским симболима и овај мотив можемо посматрати са тог аспекта. Обратимо пажњу на последње речи  стиха „ћути распети бог“.  Бог је, дакле,  распет. Какве асоцијације буди синтагма распети бог? Није ли то алузија на древну кривицу пред богом чијег је сина распео тај исти људски род? Има ли права човек да иште (тражи)  било шта од бога, ако је на његов месијански подухват узвратио распећем месије? Зар је онда чудо што бог ћути?

Како год да тумачимо поменуте стихове из њих се излива дубоки песимизам, осећање бесмисла људског живота и безнађе. Садржај последње строфе то потврђује. Понављањем  стихова из прве строфе круг се затвара:

И сан све ближе

 стиже.

 Прохладни пада мрак.

 Врх хриди црне

 трне

 задњи румени зрак.

Убогом пуку преостаје једино да утоне у сан, да се одмори бар на кратко у сопственом самозабораву, ту на крају света, у запећку  на који је и бог заборавио.

Сликом оствареном у последњим двема строфама песма тематски искорачује из оквира социјалне лирике и поставља питање смисла људског постојања у целини. Узалуд  човек упире поглед у небо и тражи неки виши и дубљи смисао; једино што заиста има је то кратко егзистенцијално време које му је дато на позајмицу. Из свега овога проистиче песимистичка порука: Нема наде за човека.

                                                   Бранијета Конџуловић