Достојевски о човеку, Н. Берђајев

Из књиге  ДОСТОЈЕВСКИ У СВЕТЛУ РУСКЕ КРИТИКЕ

Избор и превод, Петар Митропан

Слово љубве, Београд, 1981.

 

 

ДОСТОЈЕВСКИ О ЧОВЕКУ

Николај Берђајев

nikolaj_berdjajev

Николај Берђајев

Достојевски је изнад свега велики антрополог, експериментатор човекове природе. Он открива нову науку о човеку и примењује у њој нови, до сада непознат метод. Уметничка наука или научна уметност. Људску природу Достојевски истражује у дубини без дна и у пределу без краја, отварајући неке последње подземне слојеве. Он подвргава човека духовном експерименту, ставља га у изузетне услове, скида све спољашње наслаге одвајајући га од свих свакидашњих норми и правила. Своја антрополошка истраживања он обавља методом дионизијске уметности продирући у тајанствену дубину људске природе; у ту дубину увлачи екстатички помаман вихор. Цело стваралаштво Достојевског је вртложаста антропологија. У њој се све открива у екстатички огњеној атмосфери, само они који су увучени у тај вихор имају приступ ка познавању Достојевског. У антропологији Достојевског нема ничега статичког; ничега укоченог, скамењеног, све је у њој динимачно, све у покрету, све је поток усијане лаве. Достојевски примамљује у тамни бездан који се разјапљује унутар човека. Но и у том мраку мора да засија светлост. Он хоће да добије светлост у тами. Достојевски узима човека који је пуштен на слободу, за кога не важи закон, који је испао из космичког поретка – и испитује његову судбину на слободи, открива неминовне резултате путева слободе. Достојевског пре свега интересује човекова судбина у слободи која прелази у самовољу. Ето, ту се испољава човекова природа. Човеков опстанак у кругу закона на чврстом земаљском тлу не открива тајне човекове природе. Достојевског нарочито занима човекова судбина у оном часу кад он устаје против објективног васионског реда, кад се откида од природе, од органских корена и проглашава самовољу, Достојевски доводи отпадника од природног органског живота у чистилиште и пакао града где тај пролази свој пут патњи и искупљује своју кривицу.

481px-Dostoevskij_1872Веома је поучно упоредити однос према човеку код Дантеа, Шекспира и Достојевског. Код Дантеа је човек органски део објективног васионског уређења, божанског космоса. Он је члан хијерархијског поретка који је човеку дат споља. Кругови пакла са својим ужасним мукама само потврђују постојање таквог објективног божанског васионског уређења. Бог и ђаво, небо и пакао се не отварају у дубинама људског духа нити у безђану духовног искуства већ се дају човеку, имају реалност сличну реалностима предметног материјалног света. Такав средњовековни поглед на свет још је тесно повезан с погледом на свет античког човека. Човек је осећао над собом небо с небеском хијерархијом, а под собом царство мрака. Данте је био генијални тумач начина на који је средњовековни човек доживљавао свет. Космос као хијерархијски организам још није био поколебан, човек је у њему још чврсто пребивао.

Од епохе препорода, од почетка нових времена, схватање света се радикално мења. Почиње хуманистичко самопотврђивање човека. Човек се затвара у свој природни свет. Небо и подземно царство мрака се затварају пред новим човеком. Отвара се бескрај свемира, али нема више једног хијерархијски организованог космоса. Бесконачно и празно астрономско небо не личи више на Дантеово небо, небо средњег века. И разумљив је ужас који је Паскалу уливао бесјкрај простора. Човек се изгубио у тим бескрајним просторима који немају структуру космоса. Но он одлази у свој опширни душевни свет, он се још чвршће приљубљује уз земљу, боји се да се од ње одвоји, боји се бесконачности која му је туђа. Почиње хуманистичка епоха нове историје у којој се иживљавају човекове стваралачке снаге, човек је осетио да је слободан, да није прикован ни за какав објективни, споља дат космички поредак.

Шекспир је био један од највећих генија препорода. Његово стварање открива први пут сложен и разностран душевни свет човеков, свет људских страсти, искричаве игре људских снага, свет пун енергије и моћи. Дантеовог неба, Дантеовог пакла у Шекспировом стваралаштву више нема. Положај човека код Шекспира одређује хуманистички поглед на свет. Тај хуманистички поглед на свет је окренут душевном а не духовном човековом свету, не последњој духовној дубини. Човек се премешта на периферију душевног живота, откида се од духовних центара. Шекспир је био највећи психолог хуманистичке уметности.

У другој светској епохи, у другом узрасту човечанства, појављује се Достојевски. Ни код њега човек не припада више оном објективном космичком поретку којем је припадао Дантеов човек. У новој историји човек је покушао да се коначно настани на површини земље, он се затворио у свој чисто људски свет. Бог и ђаво, небо и пакао били су коначно потиснути у сферу непознатог с којим нема никаквих начина комуникације, и најзад су били лишени сваке реалности. Човек је постао дводимензионално равно биће, лишено димензије дубине. Остала му је само душа, али му је дух одлетео. Творачке снаге ренесансног доба биле су исцрпене. Ишчезла је радост ренесансе, игра преобилних творачких снага. И човек осети да му тле под ногама није тако чврсто и непомично као што му је изгледало. Из затворене димензије дубине почели су да се чују подземени удари, почео је да се показује вулкански карактер доњег слоја земље. Бездан се разјапио у дубини самог човека и тамо су се поново отворили Бог и ђаво, небо и пакао. Но први продори у дубину морали су да се обављају у мраку, дневна светлост човековог душевног света и света материјалног којем је он био управљен, по- чела је да се гаси, а нова светлост још се није разгорела. Цела нова историја била је испитивање човекове слободе, у њој су биле пуштене на слобођу човекове снаге. Али на крају те историјске епохе, испитивање људске слободе се преноси у већу дубину, у другу димензију, и тамо се испитује човекова судбина. Путеви људске слободе се из душевног света осветљеног дневном светлошћу преносе у духовни свет. И тај духовни свет требало је да у почетку остави утисак спуштања у пакао. Тамо ће се поново отворити човеку  и Бог и небо а не само ђаво и пакао, али не као објективни поредак дат човеку споља него као сусрет с последњом дубином људскога духа, као реалности које се отварају изнутра. То и јесте стваралаштво Достојевског. У њему човек заузима битно друкчији положај него код Дантеа и Шекспира. Он не припада објективном поретку али не остаје ни на површини своје душе. Духовни живот се враћа човеку али из дубине, изнутра, кроз таму, кроз чистилиште и пакао.  Зато је пут Достојевског пут духовне иманентности а не трансцендентности. То не значи, наравно, да је он одрицао реалност трансцендентног.

Човеков пут ка слободи почиње од крајњег индивидуализма, од усамљености, од бунта против спољашњег свемира. Развија се неизмерно самољубље, отвара се подземље. Са земљине повришине човек силази у катакомбе. Појављује се човек из подземља, непристојан, одвратан, и открива своју дијалектику. Ту у генијалној дијалектици идеја Записа из подземља Достојевски износи читав низ открића о човековој природи. Човекова природа је поларна, антиномична и ирационална. Човек има неуништиву потребу за ирационалним, за безумном слободом, за патњом. Човек не чезне увек за коришћу, добитком. У својој самовољи врло често више воли да пати. Он се не мири са рационалним уређењем живота. Слобода му је изнад добробити. Али слобода није превласт разума над душевном стихијом, и сама слобода је ирационална и безумна, она вуче ка прекорачењу граница постављених човеку. Та бескрајна слобода мучи човека, вуче га у пропаст. Али човек цени ту муку и ту пропаст. Откровења о човеку која је Достојевски дао у »подземљу« одређују судбину Раскољникова, Ставрогина, Ивана Карамазова и других. Почиње човеково страдалничко лутање путевима самовоље слободе. И оно доводи човека до последњих граница раздвојења. лдејна дијалектика о човеку и његовој судбини почиње у Записима из подземља и даље се отвара кроз све романе Достојевског налазећи свој завршетак у Легенди о Великом Инквизитору. Иван Карамазов ће бити последња етапа на путу који слобода прелази ка самовољи и бунту против Бога. Тек ће се после тога појавити ликови Зосиме и Аљоше. Видећемо се сва трагична дијалектика о човеку разрешава ликом Христа у Легенди. А од чега она потиче?

»Подземни« човек одбацује сваку рационалну организацију свеопште хармоније и добробити. »Ја се нећу нимало зачудити — говори јунак Записа из подземља — ако се одједном из чиста мира, усред тог будућег разумног живота појави некакав џентлмен не баш племените или, боље рећи, мрачњачке и подсмешљиве физиономије и подбочивши се рекне нам свима: ,А како би било, господо, да шутнемо целу ову разборатост до врага само зато да би сви ови логаритми одлетели до ђавола, а ми опет да живимо по својој глупој вољи’.« (Курзив мој, Н. Б.) — То би се још некако могло, али невоља је у томе што ће сигурно наћи присталице, тако је човек створен. А све је то због безначајног узрока о којем, рекао бих, није вредно ни говорити зато што човек увек и свугде, ма ко био, воли да ради онако како хоће, а не како му диктирају разум и корист; хтети се може и против своје личне користи, а понекад се то и мора. Своје сопствено вољно и слободно хтење, властити макар и најапсурднији каприц, фантазија понекад распаљена чак до лудила — то управо и јесте највећа корист која се не уклапа ни у какву класификацију и од које сви системи и теорије увек иду до ђавола. И откуд су измислили ти мудраци да је човеку нужно некакво нормално, некакво добровољно хтење. Зашто су уобразиии да је човеку пошто-пото потребно разумно и корисно хтење? Човеку треба једино самостална воља па ма колико га то стајало и ма чему водило. »У једном случају, само у једном, човек може свесно да пожели нешто штетно и глупо, чак и најглупље, и то: да би имао право да пожели чак и најглупље и да не буде обавезан да жели само паметно. Јер, господо, можда је баш то најглупље, тај каприц нама, људима, кориснији од свега што постоји на земљи, нарочито у извесним случајевима. А посебно може да буде кориснији од свих користи чак и у случају кад нам очигледно наноси штету и противречи нашим здравим и најразумнијим схватањима о користи, јер нам у сваком случају чува најглавније и најдрагоценије, то јест, нашу личност и нашу индивидуалност.« Човек није аритметика, човек је проблематично и загонетно биће. Човекова природа је антиномична и поларна у свој својој дубини. »Шта се онда може очекивати од човека као бића обдареног тако чудним особинама? Човек ће пожелети најпоразније лудости, најштетнији бесмисао само да би у сву ту разборитост унео и свој погубни фантастични елемент. И управо своје фантастичне снове и своју баналну глупост задржаће за себе само да би себи само доказао да су људи још увек људи а не клавирске дирке.« »Ако ћете рећи да се и то све може израчунати по таблицама, и хаос, и мрак, и проклетство — тако да ће већ сама могућност претходног прорачуна све зауставити и разум ће победити — у том случају ће човек намерно побенавити да би се ослободио разума и да би све било како он хоће. Ја верујем у то и гарантујем за то, јер се цела човекова мисија, изгледа, и састоји само у томе да човек сваког часа доказује самом себи да је човек а не чавлић.« (Курзив мој, Н. Б.) »Каква ће нам то бити воља кад ће ствар доћи до таблица и артиметике, кад завлада начело: два пута два четири. Јер два пута два биће четири и без моје воље. Зар је то слободна воља!« Да не воли човек можда рушење и хаос због тога што се инстинктивно боји да не дође до циља и заврши зграду коју зида? И ко зна, можда се на овој земљи сав циљ коме човечанство тежи      састоји једино у непрекидном процесу постизања тог циља, друкчиије речено, у самом животу а не баш у циљу, који наравно не може бити друго         до два пута два јесу четири, то јест формула, а два пута два четири, господо није више живот већ почетак смрти.«  »И зашто сте ви тако чврсто, тако непоколебљиво уверени да човеку само нормално и позитивно, једном речју, само благостање користи? Да се разум не вара у процењивању користи? Јер човек можда не воли само благостање? Можда он исто толико воли и патњу? Можда му патња користи исто колико и благостање. Ја сам уверен да се човек неће никада одрећи праве патње, то јест рушења и хаоса. Јер патња је једини узрок и извор сазнања.«

У тим мислима, потресним по генијалности и по оштрини ума, треба тражити праизвор свих открића која Достојевски врши о човеку током целог свог стваралачког пута. Човек се не може мерити аритметиком него вишом математиком. Људска судбина се никад не оснива на истини да је два пута два четири. Људска природа никад не може бити рационализована, увек се јави ирационални остатак у коме је извор живота. Ни људско се друштво не може рационализовати. И у друштву увек остаје и делује ирационално начело. Људско друштво није мравињак, и људска слобода која тежи томе »да се поживи по својој глупој вољи« неће допустити да се друштво претвори у мравињак. Џентлмен са назадњачком и подсмешљивом физиономијом и јесте побуна личности индивидуалног начела, побуна слободе која не допушта никакве принудне рационализације, никакво наметнуто благостање. Ту се већ испољава дубоко непријатељство Достојевског према социјализму, према Кристалном Дворцу, према утопији раја на земљи. То ће се касније дубоко открити у Злим дусима и Браћи Карамазовим. Човек не може допустити да га претворе у клавирску дирку, у иверак. Осећање личности код Достојевског било је страствено, помамно. Сав његов поглед на свет прожет је персонализмом. С тим је био повезан проблем бесмртности — централни за писца. Достојевски је гењални критичар социјалног евдемонизма, он открива његову неспојивост са слободом и достојанством личности.

Да ли је сам Достојевски био човек из подземља, да ли је он саосећао с идејном дијалектиком човека из подземља? То питање се не може ни поставити ни решавати статички, оно се мора решавати динамички. Поглед на свет човека из подземља није Достојевсково позитивно гледање на свет. У свом позитивном религиозном гледању на свет Достојевски изобличава погубност путева самовоље и бунта »подземног« човека. Та побуна и самовоља ће довести до истребљења човекове слободе и распадања личности. Али човек из подземља са својом запањујућом идејном дијалектиком о ирационалној човековој слободи јесте моменат трагичног човековог пута, пута искорењивања слободе и испитивања слободе. А слобода је највеће благо, човек не може да је се одрекне а да не престане да буде човек. Оно што »подземни« човек негира у својој дијалектици, негира и Достојевски у свом позитивном гледању на свет. Он ће до краја одрицати сваки покушај да се благостање, разборитост и добробит ставе изнад слободе, он ће одрицати будући Кристални Дворац, будућу хармонију основану на уништењу човекове личности. Али ће он повести човека даљим путевима самовоље и побуне да би открио да се у самовољи уништава слобода, а у побуни негира човек. Пут слободе води или изједначењу човека с богом и на том путу човек налази свој крај и своју пропаст или ка изједначењу бога с човеком, и на том путу човек налази своје спасење и коначно потврђење свог лика. Човек постоји само ако је он слика и прилика божја, ако постоји бог. Ако бога нема, ако је он сам бог, онда нема ни човека, пропада и његов лик. Проблем човека се решава само у Христу. Идејна дијалектика човека из подземља је тек почетни моменат дијалектике самог Достојевског, она тамо почиње али се не завршава. А завршава се у позитивном смислу у Браћи Карамазовим. Само једно остаје неоспорно: нема повратка оном подређеном принудном сазнању против кога устаје човек из подземља. Човек мора да прође кроз слобођу. И Достојевски показује како ће човек, кад га силом утискују у оквир разума и распоређују му живот по таблици, »намерно постати шенут само да не расуђује и да остане при своме«. Он признаје да је »фантастични елемент« у човеку битан за људску природу. Ставрогин, Версилов, Иван Карамазов биће »загонетка« зато што је људска природа уопште загонетна у својој ирационалности и својој потреби за патњом.

Достојевски у својој антропологдји открива да је људска природа у највећој мери динамична: у њеној дубини је огњено кретање. Спокојство, статичност, постоје само у горњем површинском човековом слоју. Иза стабилног свакодневног живљења, иза душевне складности крију се олује, отвара се таман бездан. Достојевског интересује човек који је већ дошао у стање бурног покрета. Он се спушта у тај мрачни бездан и тамо налази светлост. Светлост не само на складној површини, светлост може да засветли и у тамном понору, и управо је то истинска светлост. Тај огњени вихор у човеку долази од поларности људске природе, од судара скривених супротности у њој. Поларност, антиномичност иду до највеће дубине човекове природе. У дубини нису ни спокој ни јединство већ страстан немир. Достојевски не разматра вечити мир у дубини. У томе се размишљање Достојевског веома разликује од мишљења Платона и многих мистика. Бурни сукоби поларних супротности збивају се не само у телесном и душевном већ и у духовном плану. Вихор захвата не само површину већ и саму дубину бића. То је веома значајно за антропологију и онтологију Достојевског. У томе се он супротставља естетичким схватањима јелинског генија. Он припада хришћанском свету у којем се коначно открила трагична динамика постојања. Руски, словенски гениј се не слаже с германским генијем, како се он одразио у германском идеализму, ни у схватању последњих дубина бића. Германац је наклоњен да види сукоб бога и ђавола, светлости и таме на периферији бића, али кад он иде у дубину духовног живота, види тамо бога, налази светлост — поларност нестаје. Код Руса, Достојевског, поларност божанског и ђаволског начела, бурни сукоб светлости и таме, открива се у самој дубини бића. Бог и ђаво се боре у самим дубинама људског духа. Зло има дубинску, духовну природу. Поље битке између бога и ђавола је врло дубоко утемељено у човековој природи. Трагична противречност Достојевском се није откривала у оној психичкој сфери у којој је сви виде него у понору постојања. Трагедија поларности извире из дубине божанског живота. И разлика између »божанског« и »ђаволског« се код Достојевског не подудара с уобичајеном разликом између »добра« и »зла« — разликом периферијском. Да је Достојевски докраја раскрио учење о богу, о апсолутном, он би био принуђен да призна поларност саме божанске природе, тамну природу, бездан у богу. Људско срце је поларно у својој праоснови, али људско срце је утемељено у бескрајној дубини бића.

Достојевском припадају чудесне речи да »лепота спасава свет«. За њега није било ничега узвишенијег од лепоте. Лепота је божанствена, но и лепоту, највиши облик онтолошког савршенства, Достојевски види као поларну, двојаку, противречну, страшну, ужасну. Он не мисли о божанственом миру лепоте, о њеној платонској идеји, он види у њој огњени покрет, трагични сукоб. Лепота му се откривала кроз човека. Он не види лепоту у космосу, у божанском систему свемира. Отуда је вечити немир и у самој лепоти. Човек нема мира.  Лепота је захваћена Хераклитовим струјањем. Добро су познате речи Миће Карамазова: »Лепота је страшна, ужасна ствар. Страшна је зато што је неодређена, а одредити се не може јер је бог створио само загонетке. Ту се обале састају, ту све противречности заједно живе… Лепота. Ја не могу поднети да некл човек узвишена срца и виспрена ума почиње са идеалом Мадоне, а завршава са идеалом содомским. Још је страшније кад се неко већ са идеалом содомским у души не одриче идеала Мадоне, од којег му гори срце, као у младим непорочним годинама. Не, човек је широк, сувише широк, ја бих га сузио.« И још: »Лепота није само страшна већ и тајанствена ствар. Ту се ђаво бори сбогом и бојно поље је људско срце.« И Николај Ставрогин је у оба пола налазио »подударност лепоте, истоветност уживања«, осећао је исту привлачност оба идеала: и Мадоне и содомског. Достојевског је мучило то што лепоте има не само у идеалу Мадоне него и у идеалу содомском. Он је осећао да у лепоти постоји тамно демонско начело. Мрачно, зло начело он је налазио и у љубави према људима. Тако дубоко је ишло код њега схватање поларности људске природе.

* * *

Овај текст је узет из књиге руског филозофа Николаја Берђајева Миросозерцанie Достоевского  (Поглед Достојевског на свет), Париз, 1968. год.

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s