Архиве ознака: Nikolaj Berđajev

Достојевски о човеку, Н. Берђајев

Из књиге  ДОСТОЈЕВСКИ У СВЕТЛУ РУСКЕ КРИТИКЕ

Избор и превод, Петар Митропан

Слово љубве, Београд, 1981.

 

 

ДОСТОЈЕВСКИ О ЧОВЕКУ

Николај Берђајев

nikolaj_berdjajev

Николај Берђајев

Достојевски је изнад свега велики антрополог, експериментатор човекове природе. Он открива нову науку о човеку и примењује у њој нови, до сада непознат метод. Уметничка наука или научна уметност. Људску природу Достојевски истражује у дубини без дна и у пределу без краја, отварајући неке последње подземне слојеве. Он подвргава човека духовном експерименту, ставља га у изузетне услове, скида све спољашње наслаге одвајајући га од свих свакидашњих норми и правила. Своја антрополошка истраживања он обавља методом дионизијске уметности продирући у тајанствену дубину људске природе; у ту дубину увлачи екстатички помаман вихор. Цело стваралаштво Достојевског је вртложаста антропологија. У њој се све открива у екстатички огњеној атмосфери, само они који су увучени у тај вихор имају приступ ка познавању Достојевског. У антропологији Достојевског нема ничега статичког; ничега укоченог, скамењеног, све је у њој динимачно, све у покрету, све је поток усијане лаве. Достојевски примамљује у тамни бездан који се разјапљује унутар човека. Но и у том мраку мора да засија светлост. Он хоће да добије светлост у тами. Достојевски узима човека који је пуштен на слободу, за кога не важи закон, који је испао из космичког поретка – и испитује његову судбину на слободи, открива неминовне резултате путева слободе. Достојевског пре свега интересује човекова судбина у слободи која прелази у самовољу. Ето, ту се испољава човекова природа. Човеков опстанак у кругу закона на чврстом земаљском тлу не открива тајне човекове природе. Достојевског нарочито занима човекова судбина у оном часу кад он устаје против објективног васионског реда, кад се откида од природе, од органских корена и проглашава самовољу, Достојевски доводи отпадника од природног органског живота у чистилиште и пакао града где тај пролази свој пут патњи и искупљује своју кривицу.

481px-Dostoevskij_1872Веома је поучно упоредити однос према човеку код Дантеа, Шекспира и Достојевског. Код Дантеа је човек органски део објективног васионског уређења, божанског космоса. Он је члан хијерархијског поретка који је човеку дат споља. Кругови пакла са својим ужасним мукама само потврђују постојање таквог објективног божанског васионског уређења. Бог и ђаво, небо и пакао се не отварају у дубинама људског духа нити у безђану духовног искуства већ се дају човеку, имају реалност сличну реалностима предметног материјалног света. Такав средњовековни поглед на свет још је тесно повезан с погледом на свет античког човека. Човек је осећао над собом небо с небеском хијерархијом, а под собом царство мрака. Данте је био генијални тумач начина на који је средњовековни човек доживљавао свет. Космос као хијерархијски организам још није био поколебан, човек је у њему још чврсто пребивао.

Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Позајмице