Архиве ознака: Braća Karamazovi

О молитви, о љубави и о повезаности са другим световима, Достојевски

Омаж великом писцу на дан његовог рођења

Ф. М. Достојевски, „Браћа Карамазови“ – Беседе старца Зосиме

Младићу, не заборављај молитву. Сваки пут у молитви твојој, ако је искрена, појавиће се ново осећање, а у њему и нова мисао, коју раније ниси знао и која ће те поново ободрити; и схватићеш да је молитва — васпитање. Запамти још и ово: сваког дана, и кад год можеш, понављај у себи: »Господе, смилуј се свима који су данас изашли пред тебе.« Јер сваког часа и сваког тренутка хиљаде људи напуштају овај земаљски живот и њихове душе излазе пред господа, и како је много међу њима оних што су се растали са земљом отуђени, ником познати, у тузи и јаду што их нико неће пожалити и чак уопште не зна за њих: да ли су живели или нису. И ето, можда ће се са другог краја земљиног винути ка господу твоја молитва за покој његове душе, иако га ти уопште ниси познавао нити он тебе. Како је утешно души његовој, која је у страху стала пред господа, кад у том тренутку осети да постоји неко ко се и за њега моли богу, да је остало на земљи биће људско које и њега воли. А и бог ће милосрдније погледати обојицу вас, јер ако си ти њега тако пожалио, колико ће га више пожалити он, бескрајно милосрднији и болећивији од тебе. И опростиће му тебе ради. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за IV разред средње школе

Ф. М. Достојевски, „Браћа Карамазови“ – Беседе старца Зосиме

На данашњи дан, 11.11. 1821, рођен је горостас међу писцима, Фјодор Михајлович Достојевски. Немам довољно мудрости ни језичког умећа да речима изразим његов значај, па то нећу ни чинити. Написаћу само – Велики Учитељ…

У потрази за одломком из његовог дела, учинило ми се у тренутку прикладним да то буду управо беседе старца Зосиме из романа „Браћа Карамазови“ , из више разлога; један од њих је што се могу читати и као засебне, заокружене целине.

Нешто о господарима и слугама и о томе могу ли
господари и слуге да постану узајамно браћа по духу

Боже, ко говори да и у народу нема греха. Пламен распадања расте чак очевидно, сваког часа и долази одозго. И у народ продире подвајање: појавили су се кулаци и изелице. Трговац већ све више и више жели почасти, настоји да покаже како је образован, немајући никаквог образовања, и ради тога подло запоставља древне обичаје и чак се стиди вере својих отаца. Одлази на пријем код кнезова, а сам је, у ствари, само искварени сељак. Народ се заразио пијанством и не може се већ од њега одвикнути. А колико је суровости према породици, према жени, чак према деци — а све од пијанства. Видео сам по фабрикама чак десетогодишњу децу: болешљиву, закржљалу, погрбљену и већ развратну. Загушљива хала, бука машина, рад цео божји дан, непристојне речи и пиће, пиће; а зар је то потребно души таквог дечака, још детета? Њему су потребни сунце, дечје игре и свуда светли пример и макар мало љубави према њему. Нека не буде више тога, монаси, да не буде више мучења деце, устаните и проповедајте то, што пре, што пре. Али бог ће спасти Русију, јер иако је развратан обичан човек и не може се уздржати више од смрадног греха, он ипак зна да је бог проклео његов смрдљиви грех и да грешећи поступа рђаво. И тако наш народ још неуморно верује у правду, бога поштује и скрушено плаче. Другојачије је код виших слојева. Они, идући за науком, желе да уреде друштво само својим умом, али без Христа, као и раније, и већ су прокламовали да нема злочина и да нема греха. Истина, по њиховом схватању, тако и јесте: јер ако нема у теби бога, како онда може бити злочина? Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за IV разред средње школе

Достојевски о човеку, Н. Берђајев

Из књиге  ДОСТОЈЕВСКИ У СВЕТЛУ РУСКЕ КРИТИКЕ

Избор и превод, Петар Митропан

Слово љубве, Београд, 1981.

 

 

ДОСТОЈЕВСКИ О ЧОВЕКУ

Николај Берђајев

nikolaj_berdjajev

Николај Берђајев

Достојевски је изнад свега велики антрополог, експериментатор човекове природе. Он открива нову науку о човеку и примењује у њој нови, до сада непознат метод. Уметничка наука или научна уметност. Људску природу Достојевски истражује у дубини без дна и у пределу без краја, отварајући неке последње подземне слојеве. Он подвргава човека духовном експерименту, ставља га у изузетне услове, скида све спољашње наслаге одвајајући га од свих свакидашњих норми и правила. Своја антрополошка истраживања он обавља методом дионизијске уметности продирући у тајанствену дубину људске природе; у ту дубину увлачи екстатички помаман вихор. Цело стваралаштво Достојевског је вртложаста антропологија. У њој се све открива у екстатички огњеној атмосфери, само они који су увучени у тај вихор имају приступ ка познавању Достојевског. У антропологији Достојевског нема ничега статичког; ничега укоченог, скамењеног, све је у њој динимачно, све у покрету, све је поток усијане лаве. Достојевски примамљује у тамни бездан који се разјапљује унутар човека. Но и у том мраку мора да засија светлост. Он хоће да добије светлост у тами. Достојевски узима човека који је пуштен на слободу, за кога не важи закон, који је испао из космичког поретка – и испитује његову судбину на слободи, открива неминовне резултате путева слободе. Достојевског пре свега интересује човекова судбина у слободи која прелази у самовољу. Ето, ту се испољава човекова природа. Човеков опстанак у кругу закона на чврстом земаљском тлу не открива тајне човекове природе. Достојевског нарочито занима човекова судбина у оном часу кад он устаје против објективног васионског реда, кад се откида од природе, од органских корена и проглашава самовољу, Достојевски доводи отпадника од природног органског живота у чистилиште и пакао града где тај пролази свој пут патњи и искупљује своју кривицу.

481px-Dostoevskij_1872Веома је поучно упоредити однос према човеку код Дантеа, Шекспира и Достојевског. Код Дантеа је човек органски део објективног васионског уређења, божанског космоса. Он је члан хијерархијског поретка који је човеку дат споља. Кругови пакла са својим ужасним мукама само потврђују постојање таквог објективног божанског васионског уређења. Бог и ђаво, небо и пакао се не отварају у дубинама људског духа нити у безђану духовног искуства већ се дају човеку, имају реалност сличну реалностима предметног материјалног света. Такав средњовековни поглед на свет још је тесно повезан с погледом на свет античког човека. Човек је осећао над собом небо с небеском хијерархијом, а под собом царство мрака. Данте је био генијални тумач начина на који је средњовековни човек доживљавао свет. Космос као хијерархијски организам још није био поколебан, човек је у њему још чврсто пребивао.

Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Позајмице