Годеса хоће да ваја!

Аутор текста:

Бранијета Конџуловић

Ликови:

Годо, Годеса, Пример број један (младић), Пример број два (девојка), Пример број три (девојка), Пример број четири (младић).

 СЦЕНА ПРВА

Рајско поље, пуно цвећа, а у позадини небо пуно нежних белих облака.

raj

                             Зоран Кресоја и ученици на смеру за дизајн ТШ за ДК

Почиње музика, лепа, пролећна… (Вивалди – Пролеће, или  Јиа Пенг Фанг – Flower) У позадини је параван са облачићима. Испред паравана су четири столице (или дугачка ниска клупа) прекривене зеленом тканином по којој су прикачени цветићи (рајско поље). Годеса излази на сцену, разгледа у даљину ходајући ивицом сцене, ставља шаку изнад очију да боље види, размрдава се – тек је устала из постеље, протреса руке, уради пар вежби истезања, гледа са нежношћу ливаду са цвећем, убере један цвет и задене га себи у пунђу. Премишља се шта би радила, па донесе одлуку и опрезно проверава да ли је можда Годо негде у близини. Не примећује да се и Годо пробудио, извирио изнад облака, па се и он протеже и зева. Када се „увери да је сама“ дође на средину сцене и почне да ваја у ваздуху. Ваја жену, занета, разнежена, креће се около  као да обилази око ње, диви се, поправља… Годо, још увек горе изнад облака, сањив, протеже се, зева, изненада примети шта она ради и кратко је посматра у неверици, а онда убрзано нестане иза облака и појави се на сцени. Прикраде јој се и кришом је посматра, прати шта она то ради, примећује се да није баш одушевљен, а онда се гласно накашље. Музика нагло престане.

Годо: Опет се играш!

Када се он огласи, она се тргне и изнервирана што ју је прекинуо, ситним и жустрим корацима се удаљи на десни крај сцене. Окренута је Годоу леђима. Дури се.

Годо: Вајаш, је л’да? Ти би да вајаш?! По свом лику и обличју! (иронично) А шта мислиш да ће да се изваја од ваздуха, драга?!

Годеса: (надурено, преко рамена) Па, кад ми не даш…!

Годо: Он прво закорачи према њој, а онда одустане, погледа је помало са висине, па као да је и он нечим увређан стане на леви крај сцене. Прекрстио је руке. Гледа у даљину и нервозно цупка ногом. Почиње игра дурења и премишљања ко ће први попустити.

Годеса: Нежна је и попустљива, одлучује да се више не дури. Мазно се окрене. Гледа га, али он не обраћа пажњу. Она се мало колеба, а онда, решена да одобровољи Годоа, мало му се приближи и загледа га као да га испитује. Потом, помирљивим тоном, пита:

А ти си канда лоше воље? (Он је игнорише.)Опет си лоше спавао?(Он се и даље дури.) Нажуљали те облаци? (Врти главом као да изражава разумевање за његову лошу вољу и негодовање због тврдоће облака.) Нешто су тврди у последње време…

Годо: И даље тврдоглаво ћути.

Годеса: (Падне јој на памет!) А да није од вина? Синоћ си се баш наљоскао.

Годо: (Само је мрзовољно погледа и поново усмери поглед у празно.)

Годеса: (Сети се!) Знам шта ћу! Могу ли да те поправим?

Годо: (Погледа је са чуђењем, одмахне руком и уздахне са изразом досаде.)

Годеса: (Не одустаје. Умиљава се.) Само мааало. Да ти извајам ново расположење. Баш си се убедачио данас. Мооолим те! (Гледа га мазно и умиљато, а он томе не може да одоли.)

Годо: Види да се не вреди расправљати и, уз манифестацију глумљене досаде и негодовања, ипак стане пред њу и оклембеси се у ваздуху.

Годеса почиње да „поправља“ Годоа. Усправља му леђа, ваја му поносан став, пун енергије и воље, осмех на лицу, руку уздигнуту као да се весели уз неку песму. Крене да му скине шешир, а он унезверено скочи и дрекне.

Годо: Не дирај ми шешир!

Годеса: Устукне запрепашћено и викне изнервирано: Шта ти би одједном? Уплаши ме…

Годо: Шта, шта ми би? Знаш да без њега… не могу… да мислим.

Годеса:апањено и пренаглашено): Зар и ти?! (маше главом, ђаволасто) Стариш, драги.

Годо је повређен њеном констатацијом.  Ћути неко време и гледа у под, а она се мало удаљила; посматра га; узврпољила се.

Годеса: Ма, хајде, шта се опет дуриш!

Годеса: Сети се опет нечега. Жали да га одобровољи, али и да истовремено оствари неки свој план.

Хеј, имам нешто да ти покажем! Хајде дођи! (Он не реагује, па она приђе и ухвати га за руку и крене, али он се опире).

Годо: (негодује)  Опеет! Шта си сад смислила…? Ма дааај…

Годеса: Ма, хајде, мрдни се већ једном! (одвлачи га са сцене) Видимо их како одлазе (иза „цветне ливаде“).

Чује се музика  (Вангелис – L’enfant).  Када Годеса и Годо прођу иза „ливаде“, два реквизитера уклоне зелену тканину, а када прођу поново, иза откривених столица (или клупе), са паравана уклоне небо и укаже се панорама велеграда.

СЦЕНА ДРУГА

Уклоњена је сценографија небеског простора и остала је позадина која представља панораму града са столицама (или клупом) у првом плану.

grad

      Град насликали Зоран Кресоја  и ученици на смеру за дизајн ТШ за ДК

На сцену полако и безизражајно излазе четири нема лика и седају на столице (или клупу) заузимајући позе беживотних, безнадежних, апатичних, огорчених људи. Једна девојка седа на огромну књигу коју је носила у руци. Изнад паравана извире лица Годоа и Годесе. Разгледају призор.  Музика се утишава.

Годо:  (гестикулира упитно) И због овога си ме довукла чак овамо?! Шта ту има да се види?

Годеса: Како ти бре није жао? Види их.

Годо: А ти си непоправљива! Ништа не разумеш!

Годеса: Хајде да им помогнемо. Види како су несрећни. Знаш откад нисам вајала нешто лепо! Плииииз!

Годо: Добро, ал’  ово ти је последњи пут.

Годеса гласно цмокне Годоа и журно нестане иза паравана, а за њом сиђе и Годо.

Годеса: Чује се како  виче иза паравана: Немој да заборавиш нотес  са жељама!

 СЦЕНА ТРЕЋА

Појављује се Годо једва носећи гомилу великих роковника у наручју са видним негодовањем и мрмља подругљиво: „Понеси нотес!“ За њим иде задовољна Годеса и носи велику шарену шкрињу пуну којекаквих реквизита. Годо спусти своју гомилу на под, пронађе одговарајући нотес па крене у разгледање. Годеса спусти са стране своју шкрињу. Полако разгледају призор испуњен безвољним људским ликовима, машу главама и цокћу. Онда, као да су се нешто договорили, климну главама и Годо одлази лево, а Годеса десно. Годеса посматра присутне нежним погледом са благим смешком на лицу и мирно стоји. Годо шета позорницом,  озбиљан, намргођен, гледајући у под и успут лупка по дебелом нотесу који држи у руци. Онда застане, па значајно посматра ликове који седе, а потом се  одлучно и љутито окреће према публици и дође до ивице сцене. Посматра их и незадовољно клима главом.

Годо: Само вас посматрам! Гледам вас, слушам и записујем… Пун ми је нотес ваше празне кукњаве! Само седите, кукате и чекате. Чекате да дође, чекате да прође, чекате да се деси. Е па, ево, десиће се. Окреће се, полако ходајући, према ликовима и показује на њих. Да видимо шта ту имамо… (Отвара нотес, лагано пролази испред групе и прелистава.) Да видимо шта пише у… нотесу…

Годо: (Заустави се, погледа ликове и приђе првом.) Дакле, Пример број један. (Чита из нотеса нешто што је ко зна кад записао слушајући вајкања Примера број један.)

Нема правде на свету! Лако је другима да буду успешни. Сви су нешто добили, неко од оца, неко од државе, неко на лутрији… само ја нисам! Чекам цео живот ал’ – ништа.

Годо: Па, хајде да покушамо… Вајај драга, кад толико волиш! (Даје Годеси театралнo знак руком.)

Годеса прилази и „ваја“ новог човека. Подиже га и обликује му тело пуно воље, у кораку који креће напред, под пазухо му ставља лењир, троугао и тубу са неким плановима, на уво мобилни телефон, лице инжињера који уговара посао. Све реквизите вади из своје магичне шкриње.

Годо стоји као надзорник прекрштених руку и посматра. Кад Годеса заврши наклоне се једно другом, она стане са стране и мирно чека. Годо стане иза другог лика, прелистава нотес и чита:

Годо: А да чујемо шта каже Пример број два: (Чита из нотеса на шта се жали Пример број два.)

Тако бих волела да имам неку диплому, па да могу да се запослим, па да добро зарађујем, да ме људи поштују. Не знам шта је то! Сви други су се снашли, сви су уграбили својих пет минута, а само ја узалуд чекам…

Годо је посматра и цокће. Девојка седи безвољно на дебелој књизи. Годо даје знак Годеси и измиче се да из даљине посматра. Годеса лагано прилази, подиже девојку, узима књигу са столице и ставља је на под. Потом поново враћа девојку на столицу, исправља јој леђа, руке које висе поред тела подиже на крило, па их потом обликује у активан покрет изнад крила и у њих ставља књигу на којој је девојка седела. На крају јој „додаје“ озарено и радознало лице и поглед усмерен на књигу. Потом се опет издваја са стране.

Годо: (Прилазећи полако трећем лику, говори у ходу.)

Да видимо на шта се жали трећи примерак тужног људског рода… Прелистава нотес. Чита:

Сви имају неког, а ја чамим. Прође ми живот у чекању. А шта мени фали? Ма, проблем је у тим мушкарцима. Не знам шта виде у оним глупачама што се умиљавају, дотерују, цвркућу око њих као птице. Немају своје ЈА. Ма, баш ме брига, ја чекам правог.

Годеса је подиже и намешта у позу девојке која је женствено коракнула у правцу  „бизнисмена“ и  нежно га гледа. У руку јој ставља цвет. Примети да јој ту нешто недостаје, па прилази инжињеру/бизнисмену и заротира га према девојци, да гледају једно у друго. Задовољна је.  Наклони се Годоу и повлачи се на своје место.

Годо прилази четвртом лику и гледа га, обилази око њега машући главом.

Годо: (Обилази скроз у круг око четвртог лика.)

Ово је изгледа неки тежак случај. Да чујемо шта њега мучи: Прелистава нотес. Чита:

Једва чекам дан када ћу да одем из овог шугавог места. Ја сам рођен за неки бољи свет, где су људи вреднији, где је земља лепша, где је живот лакши. Само, нисам ја те среће, да ми се то деси.

Годо даје знак Годеси, а она прилази и „ваја“ човека са лицем пуним ентузијазма који је одлучно закорачио напред. У једну руку му ставља  путну торбу, у други му ставља мантил и пасош.

Сви стоје у својим новим позама. Годо и Годеса пролазе поред њих и посматрају их. Годеса је баш поносна и задовољна.

Годо: Јеси ли сад задовољна? (Она се умилно смеши.)  Е баш ми је мило! (То изговори иронично и театрално, а потом  се окреће публици. )

Годо: А шта ви кажете? Је ли било доста од нас? Чекали сте и дочекали! И они су дочекали. Шта мислите, хоће ли бити задовољни? А сад је време да нас двоје идемо. Хајдемо драга, нарадила си ми се данас много.

Зачује се музика, пар крене према излазу, а Годо се успут обраћа Годеси тихим гласом: Ниси ми рекла шта имамо данас за ручак, драга…

Годеса заусти да му одговори, али после пар корака нагло се нечег сети и почне да ћушка Годоа лактом. Он је збуњено гледа. Домунђавају се  мимиком и гестикулацијом док Годо коначно не схвати шта то она жели кришом да му каже. Онда му она наглашено шапне: Па нисмо се представили!  И тек тада се Годо напокон прене. Лупи се по челу.

Годо: Ааа, даааа! Умало да заборавим!  (Прилази ивици сцене и обраћа се публици).

Ви не знате ко смо нас двоје, је ли тако? Дакле… да се представимо. (театрално) Главом и брадом, м-сје Годо и мадам…

Годеса: (Дамски се поклони и мазно изговори): Годеса.

Поклоне се учтиво, а онда се Годо окрене  према излазу решен да коначно оде и обраћа се Годеси не обраћајући више пажњу на публику.

Годо: Доста је било параде за данас, огладнео сам!

Одлучно закорачи, а Годеса слегне раменима и крене за њим. Њихов одлазак благим нагињањем и покретом главама прате „преобраћени“ ликови. Онда се Годеса и Годо сете да су кренули у погрешном правцу, па се окрену да изађу на другу страну, а ликови се брзо врате у „срећни“ положај. У пролазу, Годеса баци још један нежан поглед на срећне људе које је „извајала“ и умиљато се насмеши публици.

Сви ликови који стоје у новим „срећним“ позама лагано се окрену и полако се и опрезно нагињу у правцу у ком су Годо и Годеса отишли. Када се увере да су заиста  отишли, одахну са олакшањем и поново се стропоштају у оне  исте безвољне позе као на почетку. Пауза. Годо и Годеса се појављују шуњајући се. Видевши шта се десило на сцени Годо истовремено тријумфује (јер ово је за њега доказ да је у праву што не дозбољава Годеси да ваја) и бесни, а Годеса је покуњена и разочарана што је њена дивна намера осујећена.

Годо (Каже Годеси љутитим и окривљујућим тоном): И, шта сам ти ја рекао??? Јесам ли ти лепо рекао?

(Она угиње раменима кисело се смијуљећи са помешаним осећањем кривице и жаљења).

Тако је то кад човек слуша жену која верује у све што људи причају! Ово ти је било последњи пут! Али ствааарно! Идемо!

Чује се музика  (Вангелис – L’enfant).

Годо и Годеса приђу на средину да се поклоне. Статисти још увек седе, па се Годо љутито окрене и да им наредбодавни знак да устану и поклоне се сви заједно.   

2016-04-28_144634               

                                                                                КРАЈ

 

 

Advertisements

6 коментара

Објављено под Драмски текстови

6 responses to “Годеса хоће да ваја!

  1. ja sam jedne godine radila čekajući autobus (saobraćajna škokla 🙂 )

    Свиђа ми се

  2. Pozorišni komad „Godesa hoće da vaja!“ nastavlja svoj samostalni život. Učenici Osnovne škole „Milorad Labudović Labud“ iz Baroševca postigli su vrlo dobar uspeh na Petom opštinskom pozorišnom festivalu osnovnih škola u Vreocima, održanom od 6. do 8. decembra, 2016. godine. Za svoju interpretaciju ovog pozorišnog komada osvojili su drugo mesto.

    Свиђа ми се

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s