Аутор:
Бранијета Конџуловић
(Школу у којој радим претежно похађају девојчице, па су зато и ликови у овој представи девојчице различитих карактера. Позоришни комад изведен је 2010. приликом доделе новогодишњих пакетића за неке, сада већ велике, малишане. Правописну грешку на табли, исписану ђачким краснописом, нисмо имали времена да исправимо, али нам нису много замерили.)
ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА
Долази Деда Мрааз, долази Деда Мрааз…Како сам срећнаа! Ја сам му написала писмо! Јесте ли му ви написали писмо? Ма јесте, знам, а и ако нисте – неема везе, зна Деда Мраз и сам коме треба да донесе поклоне! А зна и коме не треба… А ни то нема везе; нама ће да донесе, јер смо били добри, и слушали смо маму и тату и баку и …све смо слушали…
Јооој што ја волим поклоне! Па кад их завије у онај лепи шарени, шашкасти, шушкави папир са маашницом одгоре! А ти отвараш, отвараш и све ти се загужва, а никако поклон да пронађеш! А онда нађеш веелику лутку и кућицу за лутку и луткино оделце и књижицу једну и бојице, и оне ципелице што су ти се мноого допале кад си шетала са мамом…И свашта нађеш.
Једва чекам! Мама сад каже да треба да будем стрпљива. Јесам, стрпљива сам, само ме нешто овде голица и тера да се смејем. Све ми је нешто смешкасто кад треба да будем стрпљива.
А знате шта ми је најсмешније: Мој брат је тражио да му окачим чарапу на прозор, једну шарену лепу, на ромбиће, да му Деда Мраз остави поклон. Једва чекам то да видим! Како ће Деда Мраз да угура бицикл у чарапу?!
СВАЂАЛИЦА
Ма какав Деееда Мраз! Ко је њега уопште видео? И како ме то нервира! Сви само нешто лажу, а ви верујете: „Ако не поједеш све из тањира неће доћи Деда Мраз!“ А ако поједем тај бућкуриш од шаргарепе – он ће, као, да дође!? Е баш нећу! Замисли што би била фора да због мог ручка нико не добије поклон!
Па онда… „Ако будеш добра и престанеш да се тучеш са дечацима, донеће ти Деда Мраз нову хаљину! “ А ко му је тражио хаљину? Ја сам хтела ролере и клизаљке и тако нешто! Ма неее, он се брине да ћу пасти са ролера, па ћу се повредити…Као да он нема преча посла него да гледа шта ја радим!
„А зашто се, благо баби , не угледаш на Милицу? Видиш како је она златна?! Све лепо: Добар дан, па довиђења, па извол’те, па хвала, не говори ружне речи, не свађа се …“ Због те гуске сам прошле године, кад сам веровала! у Деда Мраза, извисила за бицикл…! Још сам му лепо написала писмо, рука ме заболела, и све сам му набројала шта сам лепо радила и како сам слушала све редом, чак и кад ме мрзело!, а он!… „Зашто је Милици донео бицикл кад сам га ЈА тражила?!“ питала сам маму, а она каже, „Па, не знам злато, можда је погрешио, стар је знаш…“ Па кад је стар, што не иде у пензију!
Е зато нећу да будем добра и зато ћу да се млатим са свим дечацима у школи, до миле воље! Ако ништа друго – и њих ће казнити тај ваш глупави деда, па ни они неће добити поклон!
ШМИЗЛА
Је л’ да да ми лепо стоје ове нове љубичасте шналице? Слажу ми се са љубичастом свеском за природу и друштво. Ја много волим да ми се све слаже. Мени кад се нешто не слаже ја не могу да мислим! Тако сам добила двојку из математике! А знала сам све задатке, кад вам кажем! Само, седнем ја да радим задатак и тако, млатим ногом, ја увек млатим ногом кад радимо контролни, и одједном…! Ужас! Пертле на патикама ми зелене, а оловка – рооозе! Не могу да верујем! Зелено и рооозе, носе само коозе! Шта ћу ако неко примети? Не могу да склоним пертле – како ћу онда да идем, спашће ми патике! А не могу да сакријем роозе оловку – како без оловке да урадим задатак?
И тако сам мало крила ноге испод столице, а мало оловку, (кад ми ноге утрну онако савијене) и кад погледам на сат, са зеленим каишем, а оно – до краја часа остало још пет минута! И онда ја замолим Сању да заменимо оловке,( она вам уооопште не води рачуна о тим важним стварима за девојчице), и препишем њеном зеееленом оловком један задатак…Па шта сам друго могла!? Остало је још само пет минута до краја часа!
Е, сад, имам још један проблем: Хоће ли ми Деда Мраз донети онај љубичасти мобилни (сад се све носи љубичасто, то ваљда знате), ако сазна за ту двојку из математике!
БРБЉИВИЦА
Ја стваарно немам појма зашто мени сви кажу да сам брбљивица, кад ја уопште.. ма не, то само они неки што су љубоморни што се ја лепо изражааавам и тако, знам пуно речи, разних, што се науче кад пуно читаш, мени је мама још кад сам била мала пуно читала, па сам ја тако постала једна права мамина паметница што зна свашта нешто…Ииих шта ја свашта знам и о Дизниленду и пингвинима што не живе на северном полу, нее, пингвини живе на јужном полу, а на северном полу живе поларни медведи и Деда Мраз са ирвасима и знам о астонаутима што скачу по Месецу и о… А о Деда Мразууу! Он тамо на северном полу има једну веелику фабрику од патуљака, ма не од патуљака, него патуљци раде у тој фабрици, гледала сам у једном цртаћу, и тако се праве поклони и тако после звоне они звончичи ,звончићи, звоне на сав глас… А знам ја и ко је Јоци ставио ону цедуљицу у клупу, са великим срцетом што је прободено стрелом, само нећу да вам кажем, јер ако бих вам казала да је то урадила Маја сви би казали да сам ја једна обична брбљивица, а ја стварно нисам, јер кад бих ја биила брбљивица, па од мене нико жииви не би могао га дође до речи, јер кад брбљивице крену да причају! па ви поојма немате како то изгледа, то вам је као да сте укључили једну покварену плочу која се само врти и врти као рингишпил! Што ја волим рингишпил! Само то може тек на лето, а сада је зима и сада је време за друге ствари као што је санкање и дочек Нове године и иииију! Замало да заборавим, па ја журим, треба да окитим јелку, а ви ме ту задржавате, само нешто брбљате и брбљате, не може човек од вас да дође до речи! Ствааарно!
ПЛАЧЉИВИЦА
Буаатужнаасаам…Долази Деда Мраааз са поклонимааа! Па како зашто плачем! Ма јесам, била сам дообра…А он је већ спаковао пакете и адресе је ставио у џеп од капуута, и санке је напунио чоколадама и плишаним медама и новим чизмицама и пааазлама са Сунђер Боообоом…И сигурно има брдо оних разнобојних смајли бомбоница које наајвише воолим…Буахааа…И сва су деца срећна и радују се Новој години- пууући ћуу…Па како да се радујем, како? Па, не могу да не плачем кад долази Деда Мраз, разумеш! Плачем…ето зашто плачем: Јутрос сам видела нешто …нешто сам видела…како сам туужнааа… Деда Мраз само што није стигао…Па како шта сам видела!? Видела сам оно писмо што сам му написала – у татиној фијоциии!… нису га послали…Нико није однео у пошту моје писмо за Деда Мраааза!
И како сада да ми донесе поклон када и не зна шта сам му тражила…Како сам тужнаа…
ЛАЖЉИВИЦА
ЈА лажљивица! Ко је само могао да каже тако нешто!? Ала лажееее! То су они само измислили кад сам оно једном погрешила и казала тати да сам добила петицу на писменом, а оно била двооојка. Шта сам ја ту крива кад сам случајно погледала у свеску наопачке; тако је изгледало… Ал, добро, тата је мени, да ме утеши што сам га слагала, купио једног специјалног пса – из Амеерике. Како откуд знам да је из Америке, па показао ми је авионску карту…а и лаје на америчком, ноормаално. Каже он мени једног дана…Како – како може пас да каже, па лепо може, кад је завршио факултет, у Америци има факултет за псе и тамо свашта уче …и балет и карате и тако разне ствари…Па ви немате поојма кол’ко тај пас кошта! Мама је морала да прода оба мерцедеса да исплати његовом власнику, да нам га пошаље…Како откуда мами мерцедеси, … купила их је, наравно… јуче кад ме је водила на скијање, …идемо тако улицом и случајно, била нека радња са тако неким торбицама и мама стане да погледа, а тамооо, они нас гледају оним својим окицама… Како, ко нас сад гледа?! Боже, што не слушате кад вам се говори, па гледају нас…папагај нас гледа, мој Гаја… Гаја патак. Њега ми је деда купио у Дизниленду пре неки дан зато што сам најбоље у разреду знала фраанцуски. Како не учимо француски?! Па добро, какве то има везе? Учићемо! што сте ви неки досадни! Ма шта ја ту с вама тражим! Само нешто измишљате и постављате свакаква глупа питања! Одох, морам да помогнем Деда Мразу … изгубио је план града, па знате већ – мора неко да му показује пут…
МУШКАРАЧА
У јее… Ша је брате, ша има? Је л’ вас дира неко? Немој да чујем да вас је неко пипно, мисим, брате , ја кад се изнервирам! Питајте слоободно моје ортаке Дулета Блесу и Џонија Хамбургера и Перу Падежа…Мене сви знају! Што га зову Падеж? Ма нее, нема појма граматику, ал’ што је смооотан, само бре брате пада, где год мрдне! Ја му кажем : Вежи бре ортак те пертле, остаћеш једном без сурле, а он мени: Ма јок, то је мени cool…Па кад ти је cool, а ти падај кад год оћеш, само немој мене да смараш да те вадим из шахтоваа, јеее…А ви, мисим, ша ви радите, ово- оно, мисим ша воолите? Шо ја волим да блееејим…Тако, са ортацима… блејимо на ћошку и зезамо девојчице…И ја сам девојчица?! А, јее… мисим, оно…Исти сте бре ко моја баба, и она ме стално смара што сам девојчица, а понашам се…Што ме нервирају ти фазони, као: Види ми маајицу!…на шљокице!…Мисим стваарно!… Каква ми је фризура и то…? А ко се теби свииђа! Ша има бре брате да ми се свиђа кад ми је ортак, мисим…? Е, брате, блејала би ја ту с вама цео дан, ал’ журим, имам нека посла са ортацима из краја. Чули смо да ће Деда Мраз да дофура ту око неколко, па, да му мало зезамо ирвасе, мисим ово- оно…
СТИДЉИВИЦА
Па, нее знам… ја сам… нисам… Како се зоовем?!… Не моогу да вам каажем… Па стииидим се, ето… Марииина… се зовем. Шта ја ту могу кад ме је срамоота да кажем… Па, све ме је срамота!… А мама се увек љути и каже: Побогу Марина, како те је срамота да кажеш „Добар даан!“… Неее знам, тако ми је некако неепријатно… А нааајвише ме је срамота кад ме нешто пита учитељица! Она тако воли да пита математику и песмицу и разне ствари… а ја, кад не научим, онда се толиико стидим да причам и ништа јој не кажем!… И тако стално… Ма знам да је то глупо, али… кад се стииидим! А најгоре је кад нам дођу гости и донесу чоколаду и кажу: Дођи Марина узми чоколаду, а мене срамота… И онда мој брат узме и моју и његову, а после, безобразник, неће да ми је да…Каже: Ко ти је крив кад си се тако заћууунтрила, ако те је срамота да узмеш чоколаду, што те није срамота да је поједеш!… Ма није мене срамора да је узмем… али онда треба да хажем: хвала, и таако… Гости увек воле да нешто питају… Зато ја само волим Деда Мраза… оног правог… Он увек дође у госте ноћу кад ја спавам и ништа ме не пита, а остави ми поклон испод јелке… А брат не сме да га дира, јер на поклону леепо пише: За Мариину… Шта бих волела да ми донесе?… Па нее знам…
Излазе све девојчице осим свађалице која се дури и стидљивице која се полако примиче иза ње. Зивкају свађалицу да им се придружи .
ВЕСЕЛА: Хајде, што си свађалица, само се дуриш без разлога!
СВАЂАЛИЦА: Ма нећу, идите само ви, кад сте наивне, Брига ме за поклоне! И онако вам неће донети оно што сте тражиле!
ЛАЖЉИВИЦА:И мене исто баш брига, а и онако су сви поклони код мене у подруму! Замолио ме Деда Мраз да их причувам док се он врати од вулканизера… одвео је једног ирваса да му промене гуме и то…
МУШКАРАЧА: Е, баронко, како те није блам да тако лаажеш!?
БРБЉИВИЦА: А што ти девојчице плачеш? Тужна си је л ’ да? А што си тужна? Ја кад сам тужна ја само пожелим да нисам тужна и …тако…Деца уопште не треба да буду нерасположена за Нову годину! Ја то знам. Сад ћу да ти испричам…
ШМИЗЛА: Како си досааадна! Можеш ли ти једном да не блебећеш!
МУШКАРАЧА: Мисим стваарно!
БРБЉИВИЦА: Ко блебеће? Ја уопште не блеее…види!
Све у глас: ПОКЛОНИ!
Плачљивица устане, приђе и свађалица, радознало разгледају и тада се чује Деда Мраз.
ВЕСЕЛА: Јесу ли то наши поклони? Колико их је!
СВАЂАЛИЦА: Само се ти надај! То је за неку другу децу, погледај, на сваком пише неко име.
ПЛАЧЉИВИЦА: Стваарно? Па ако нису наши поклони, чији су онда? Мора да је Деда Мраз био у вееликој журби кад их је овде оставио.
ШМИЗЛА: показује према деци А можда су њихови, да проверимо. Децо, шта ви овде чекате? …Поклоне!
СВАЂАЛИЦА: Да видимо… Узима један поклон, чита име и тако почиње предаја пакетића.
КРАJ
knjigoljupci 